ISTORIJSKI DODATAK - MLEVENO STAKLO DECI ZA RUČAK: Stradanja više desetina hiljada dece sa Kozare u ustaškim logorima

Slobodan Kljakić

01. 05. 2021. u 10:38

KRAJEM novembra 2018. godine upoznao sam osamdesetogodišnjeg akademskog slikara i skulptora Nedeljka Neđa Gogu, dete sa Kozare, jedno od više desetina hiljada dece koja su ubijena ili teško postradala u ustaškim logorima. Neđo Goga, čije je svedočenje svojevremeno snimio i Stiven Spilberg, i danas nosi teške telesne ozlede i traume koje su obeležile njegov život

Arhiva

Upravo 2018. godine, 9. maja, u Sisku je podignut spomenik nadbiskupu Alojziju Stepincu, povodom 120-godišnjice njegovog rođenja. Monsinjor Juraj Batelja, čelna osoba akcije za proglašenje Stepinca svecem, izjavio je tada da su ustaški koncentracioni logori za decu u Sisku i Jastrebarskom bili prihvatilišta, koje su organizovale "ustanove NDH" (čitaj: ustaše).

Logor za decu u Sisku zaista je nosio službeni naziv Prihvatilište za decu izbeglica, a bio je pod pokroviteljstvom "ženske loze" ustaškog pokreta, katoličkih časnih sestara i političke policije - Ustaške nadzorne službe.

Kakvo je to "prihvatilište" bilo i zašto je od 3. avgusta 1942. do januara 1943. godine progutalo oko 2.000 života srpske dece uglavnom sa Kozare, uzrasta od kolevke do petnaest godina? Odgovar na ovo pitanje dao nam je upravo Neđo Goga, preživelo dete logoraš, svetski putnik i invalid prve kategorije, čovek gotovo nestvarne biografije.

DESETAK GODINA godina posle proživljenog u logoru u Sisku, posle teških psihičkih i fizičkih kriza, ipak se izvukao iz sveta mračnih sećanja na pakao u koji je 1942. bačen kao petogodišnjak sa starijim bratom. I danas je jedva spreman da o doživljenom svedoči.

"Tehnikom samosavlađivanja i kontrole emocija ovladao sam tokom godinu dana boravka na Tibetu, gde sam kao teški invalid, na štakama i s nesnosnim bolovima stigao 1956. i tamo ostao nešto duže od godinu dana, ali i danas, kad vidim nož, kad vidim čizme, kad vidim uniformu, ma koju uniformu, počinjem da se tresem, kaže naš sagovornik", rekao nam je Goga.

Nož - zbog slika klanja nedužne dece koje su mu se urezale u sećanje; uniformu - zbog ustaških zločinaca koji su krv s noža lizali... A čizme, pitamo Gogu, zašto mu se smrači kada vidi čizme? Nije spreman da odgovori.

Radije svedoči kako je njega i brata mu, iz sisačkog logora, u jednoj gotovo nadrealnoj akciji, po svemu osuđenoj na propast, ipak uspela da izvuče njegova majka, partizanka, puškomitraljezac s Kozare.

 

Nedeljko Goga

A do tada, šta se dešavalo do tada?

"Bili smo okruženi časnim sestrama", kaže Goga, one su nam spremale i donosile hranu, one su 'brinule' o nama. Bolesni, s ranama po celom telu, izgladneli, u ritama, puni vaški, čekali smo da nam na zemlju, u blato, iskrenu kazan ključale vodurine s malo krompira. I uvek isto - mi deca bi počela da se grabimo, da bar nešto od te 'hrane' okusimo, a onda bi počeli jauci. Naše ručice su već ranije bile izranavljene i u plikovima, morali smo brzo da ih izvlačimo iz te vrele tekućine, čekajući kao gladni vuci da se ona bar malo ohladi. Časne sestre su stajale oko nas, sladile se nad tom slikom iz pakla, smejale se i podstrekavale nas da prionemo, da budemo brzi."

"SREĆOM UZ MENE je bio stariji brat, zreliji od mene", nastavlja Goga. "Posle prvih takvih iskustava upozorio me da treba da se strpim, da sačekam. Upozoravao me i na nešto još važnije. Uvek je pred nas decu u tim vrelim pomijama izbacivano i tucano staklo koje su časne sestre spravljale kao 'dodatak obroku'. Jeli smo i to staklo, unezvereni od gladi, a veći komadi, zbog halapljivosti koju je bilo nemoguće kontrolisati, rasecali su utrobu mnogih. Takvi su se u najtežim mukama ubrzo rastajali od života."

Mučno je ovakva svedočenja slušati, mučninu stvara i pisanje o njima, ali danas, kada snažni glasovi poriču da je u Sisku postojao ustaški logor za decu, da je to bilo "prihvatilište" za njihovu dobrobit, kada se snažno poriču razmere genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH, pogotovo u koncentracionom logoru Jasenovac, elementarna je moralna i profesionalna obaveza novinara da iz sagovornikovog sećanja "iščupa" još neku sliku.

Dok se Goga opire, pričamo o slikarstvu i umetnosti, o smirenosti koju mu je u život utkalo iskustvo stečeno na Tibetu, o njegovim putovanjima diljem sveta.

"Niste, valjda, na nekom od mnogih putovanja, nekim slučajem, ili u nekoj tuči, slomili nos", upitao sam sagovornika.

- "Nisam", odgovara smireno, čak uz osmeh. "Ustaša mi je u logoru u Sisku nos odsekao. Brat i druga deca su odsečeni deo uvili u prljave rite, da zaustave krvarenje i skrpe što se skrpiti moglo. Na šta je moj nos ličio kad nas je majka iščupala iz logora teško je i zamisliti. Onda je 1945. kroz naš kraj, pred kraj rata, protunjala i jedna čerkeska, belogardejska jedinica, oni su bili na strani nacista. Bio je među njima i jedan lekar. Kada me video, imao sam tada osam godina, uzeo me k sebi, rasekao mi ponovo nos i zašio ga po medicinskom protokolu. Dobro je to uradio, od onda imam samo manje smetnje pri disanju."

- "USTAŠAMA NI ISEČENI NOS nije bio dovoljan", smireno svedoči Goga, "da zadovolje svoje životinjsko sladostrašće. Bajonetima su mi kao petogodišnjaku probadali butine i na levoj i na desnoj nozi, ti duboki, veliki ožiljci su i danas jasno vidljivi. Zbog svega toga sam, kada nas je majka izvukla iz logora, zaista bio 'živi leš'. Nije smela da me podigne nego me uvila čvrsto u neke krpetine, kao bebu na rođenju, da joj se ne raspadnem u rukama."

 

Arhiva

Iskoristio sam momenat i upitao ponovo za čizme - zašto se uznemiri kada vidi čizme, za nož i uniformu je pojasnio.

"Zato što su uglancane čizme ustaša bile u mojim očima nešto najokrutnije, one su mi nanele najveći bol. Onako malog, iznemoglog, gladnog i izranavljenog, jedan ustaša me bacio na zemlju i onda uhvatio za kosu, postavio u sedeći položaj s raširenim nogama. Jednom čizmom mi je podupro leđa, a drugom je zgazio na moje testise. Onesvestio sam se od paklenog, neopisivog bola. Bio je to njihov način da kastriraju nas, srpsku decu, da nemamo poroda. Na moju sreću, samo je polovično, u brzini, obavio svoj zlikovački posao. Kada sam stasao, posle rata, izrodio sam dve ćerke, bliznakinje", kaže ozarenog lica Neđo Goga.

Slikar i skulptor koji je dugo boravio i u Libiji, gde je stekao veliko poverenje predsednika Gadafija, već dvadeset godina živi i stvara u svom letnjikovcu u Vrnjačkoj Banji. Morao je na jug pošto je 1999. godine izbačen na ulicu iz svog novobeogradskog ateljea, a oni koji su to učinili, znali su kakav je njegov životni put.

Pogledajte više