UBILO GA SRCE, NOVINARSKO: Preminuo Zoran Cvijetićanin, dugogodišnji dopisnik "Novosti" iz Negotinske i Timočke Krajine

Umro je od infarkta. Sam. Bez ikog svog najdražeg. Znalac, zatočenik zanata, odan i posvećen redakciji od prvog dana do poslednjeg daha.

Nakon studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, osamdesetih, zaposlio se u Radio „Đerdapu“ u Kladovu a onda i u Radio „Krajini“ u Negotinu. Od početka devedesetih kada je posle honorarnog staža, svojevrsnog prijemnog ispita bez koga nekad nije bilo moguće otvoriti vrata najtiražnijeg „večernjaka“, Zoran Cvijetićanin se i formalno upisao u stalni redakcijski sastav.

Sudbinski se to njegovo upisivanje podudarilo sa strašnim ratom i stradanjima srpskog, ali i drugih naroda na prostorima bivše Juge. U prvim danima Zoran se već obreo na najžešćim linijama fronta. Najpre u Slavoniji, Kninskoj Krajini ... da pisanom rečju svedoči o strahotama i stradanju; svedočio je: dobro se držao. A kada su u njegov Zaječar i druge delove istočne Srbije počeli da stižu konvoji raskućenog naroda, kada su bez jauka umirali na tuđem pragu, Zoranovo srce je tada načeto. To se osetilo i u svakom njegovom tekstu. I ništa više nije moglo da spoji te pukotine. One su bile sve dublje. U jednom izveštaju Radio Novostima koji je spajao nestale porodice u haosu progona iz Hrvatske i Bosne, zaplakao je. Tako se nosio i sa nepravdom 1999. godine, tokom NATO agresije, ali se svakodnevno od jutra do večeri javljao „Novostima“ i bio velika pomoć dežurnim redakcijskim ekipama i u novinama i u našem radiju.

U miru, kada se sve stišalo, njegovo srce je osetilo još snažnije potrese. O tome nije govorio i nije se žalio. U redakciju je dolazio uvek vedar. Donosio šalu. Smeh. Niko nije bio ravnodušan pred njegovim specifičnim osmehom. On je hrabrio nas, umesto mi njega. Na obeležavanju godišnjica „Novosti“, za dopisničkim stolom bardova koji su ugradili sebe u najtiražniji list, Zoran Cvijetićanin je uz Radivoja Gutića i Čedu Prelevića (obojica, nažalost, u nebeskoj redakciji). Prolamale su se pesme njihovog zavičaja i prenosile se čitavom slavljeničkom dvoranom. Njihove pesme, iz dalekog kraja, svima su nam bile toliko bliske, jer su izvedene iz srca. Tako smo mi, mlađi, kao i njihove generacijske kolege s njima osvitali do prvih vozova koji su ih vraćali kući da istog dana otuda pošalju kakvu novu vest. Na Zoranu i toj generaciji posvećenika i zatočenika potpisa ispod teksta, uvek je bila „prećutna  obaveza“ da pošalju ekskluzivu i povećaju tiraž.

Kad je osetio da mu izmiču vrhovi, otvaraju ponori, prihvatio je otpremninu, mada se nikad nije udaljio od redakcije i kolega. Pre nepunih mesec i po ispunio je uslove za punu penziju. Pre tri dana mu je stiglo rešenje. Ali, ni prvu isplatu nije dočekao.

Uz posvećenost novinarskom poslu i redakciji nanizao je i tri knjige poezije i proze “Pogrešna glava” (1982), “Triptihon” (1989),  i “Prošlost moje glave” (1999). Pesme u duhu klokotrizma,  književnog pravca nastalog u toku sedamdesetih godina, objavljivao je u “Timoku”, “Buktinji”, “Književnim novinama”, “Razvitku” u kojem je od 2008. do penzije bio odgovorni urednik. Bio je član Udruženja književnika Srbije.

Zoran Cvijetićanin biće sahranjen u utorak, 6. aprila u 12 časova na gradskom groblju u Zaječaru.