SUSRET SA ISTORIJOM - Tajni sastanci kneza Pavla i Hitlera

A na jučerašnji dan, navršilo se 80 godina od kada su Srbi zakoračili putem antifašizma i pridružili se savezničkoj koaliciji kako bi zaustavili stvaranje novog poretka u Evropi. Te zore progovorile su "snaga i svest našega naroda", isticalo se u proglasu Saveta patriotskih, srpskih kulturnih i privrednih organizacija i ustanova "za vladu narodnog poverenja", koji su potpisali predsednici: dr Vladimir Ćorović, dr Vladimir Belajčić, dr Vladimir Đorđević i mnogi drugi.

Za ovih osam decenija događaji od 25. i 27. marta tumačeni su i objašnjavani na najrazličitije načine: da je to delo britanskih obaveštajbnih službi, da je vojni vrh izveo puč pod pritiskom opšteg narodnog nezadovoljstva, da je sve to organizovala KPJ, a tvrdilo se čak da je pitanju dogovor kneza Pavla i Dragiše Cvetkovića sa Britancima.

Zemljak pomenutog Moteskjea, književnik, novinar i nobelovac Fransoa Morijak kao da je pred sobom imao "dosije 27. mart" kada je napisao da "istorija neprestano mora da se piše iznova, ne zato da bi se spoznale nove činjenice, nego zato što su se promenila gledišta istoričara."

UMESTO da raščlanjujemo sve teorije o uzrocima i posledicama martovskog prevrata, pogledajmo kako su na to gledali savremenici tih zbivanja. U štampi savezničkih i neutralnih država pisalo se o Hitlerovom najvećem diplomatskom neuspehu, da je narod oterao "ministre koji su stavili na kocku čast i ugled Jugoslavije". Spominjano je "beogradsko proleće" i da su "Srbi narod koji se nije uplašio Hitlerovih trikova", niti im podlegao.

Na događaje u Beogradu među prvima reaguje Vinston Čerčil. Već oko 15 sati izjavljuje: "Vest o konačnom zaokretu u Beogradu donela nam je svima, razume se, veliko olakšanje i zadovoljstvo. To je konačno prvi vidljivi rezultat, moram reći, naših očajničkih napora da otvorimo još jedan saveznički front protiv Nemačke i to na Balkanu, čime će nam se olakšati pritisak... nazdravimo ovom našem velikom uspehu..."

U rano popodne tog 27. marta, preko talasa Radio Beograda, oglašava se i patrijarh Gavrilo Dožić: "Pred našu naciju u ove dane sudba je ponovo bila stavila pitanje - kome će se privoleti carstvu? Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor. Privoleli smo se carstvu nebeskom, carstvu Božijem, istine i pravde, narodne sloge i slobode. Taj večni ideal, nošen u srcima svih pravih Srba i Srbkinja, čuvan i razgorevan u svetilištima naših pravoslavnih hramova i ispisan na našim narodnim krstašima barjacima, jutros je osvanuo čist i svetao kao sunce, očišćen i opran od prašine, navejane na nj, i od svake mrlje... Proviđenje nas je upravilo na pravi put, koji je Sveti Sava davno ukazao Srpskom narodu. Bog pravde, koji nas je do sada čuvao od propasti, čuo je glas i molitve naše, i ponovo nas je spasao od stranputica i skretanja sa našeg nepromenljivog istorijskog puta. Slava i hvala Bogu!"

Dok se beogradske ulice polako prazne i stišava se euforija žitelja jugoslovenske prestonice zbog svrgavanja namesničkog režima, oko 22 sata, Hitler šalje poruku Musoliniju sa sledećom sadržinom: "Plan ,Barbarosa, (napad na Sovjetski savez) odložićemo za četiri nedelje zbog događaja u Jugoslaviji. Predlažem vam da sve operacije vaše armije u Albaniji obustavite za to vreme i pomognete nam u realizaciji odluke, tako da Jugoslaviju napadnemo istovremeno sa četiri strane, kako bismo u što kraćem vremenu slomili otpor jugoslovenske vojske. Dobio sam saglasnost vlada Mađarske i Bugarske koje će sadejstvovati u napadu na Jugoslaviju i zaposesti delove teritorije prema dogovoru o podeli Jugoslavije, koji ćemo u najskorijem vremenu sačiniti..."

ČOVEK koji je predvodio kolonu nezadovoljnih oficira, general Dušan Simović, izašao je sutradan pred Sveti arhijerejski sabor: "Kraljevsko namesništvo rđavim radom, a naročito izdajom od 25. marta, izgubilo je svaku podršku kod naroda. Takvo stanje mase više nisu mogle da podnesu i zato smo mi juče u zoru izvršili ono što je narod želeo i osećao... Bilo je neprirodno da nekoliko ljudi vode državne poslove, a naročito u ovo sudbonosno vreme, i to bez ikakvog učešća naroda i njegove kontrole. Niko nije znao šta se u državi radi i dokle idu naši nacionalni interesi... Ja vas danas ovde uveravam, da svoju ličnost nisam ni u kom slučaju uslovljavao ovim položajem. I ne samo to, nego sam i prvi predsednik demokratske koncentracione vlade posle izvršenog puča, u kojoj su prvi put Srbi, Hrvati i Slovenci u jednoj porodici demokratski zastupljeni. A ne kao što je do sada bilo: da Hrvati i Slovenci budu zastupljeni narodnim predstavnicima, a u srpsko ime da govore oni koji za to nisu imali nikakvog opravdanja i umesto kojih je knez Pavle po svome nahođenju odlučivao. Od juče treba da odlučuje narod preko svojih predstavnika..."

Beogradski događaji koji su uzburkali slobodarski svet, u Zagrebu gotovo da nisu imali nikakvog odjeka. Sudeći po policijskim izveštajima, tek sutradan na ulicama se pojavila jedna grupa "levičara". Očito da nastale promene nisu odgovarale nijednoj političkoj struji u Hrvatskoj. Mačeka i njegovu Hrvatsku seljačku stranku plašila je svaka pomisao da se bilo šta promeni u sporazumu o Banovini Hrvatskoj. Mnogi su puč doživeli više kao udar na autonomnost Hrvata, nego na pristup zemlje Hitlerovoj koaliciji.

A šta se u međuvremenu dešavalo sa knezom Pavlom? Posle završene ceremonije potpisivanja Protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, knez-namesnik je uputio telegram vođi Trećeg rajha: "Molim Vašu Ekselenciju da na dan kada Kraljevina Jugoslavija pristupa Paktu triju sila, primi moje naročito srdačne želje za lično dobro Vaše Ekselencije kao i moje iskrene želje za dalji procvat i napredak velikog nemačkog naroda."

Ubrzo je stigao odgovor: "Najsrdačnije zahvaljujem Vašem Kraljevskom Visočanstvu za čestitke upućene meni povodom pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila, izražavajući moje iskrene želje za budućnost jugoslovenskog naroda i njegovog Kraljevskog Doma."

Predveče 26. marta, naprečac, nemački poslanik Viktor Fon Hern, traži hitnu audijenciju kod kneza. Po njegovom odlasku, Pavle Karađorđević naređuje da se dvorski voz hitno spremi za put, ka Sloveniji, a svoje saradnike obaveštava da je odlučio da ode na odmor na Brdo kod Kranja. Pozadina ove nagle odluke da napusti Beograd biće razjašnjena mnogo godina posle rata, kada su otkrivena dokumenta iz firerovog štaba. Razlog Hernovog dolaska na Dvor je zapravo bio da knezu prenese Hitlerov poziv za treći tajni sastanak. Naime, njih dvojica su se bili već dva puta sreli, u strogoj tajnosti, 4. i 18. marta, kada su utanačili detalje sporazuma između sila Osovine i Jugoslavije.

Kako je napad na Grčku bio planiran za 1. april 1941, Hitler je hteo da Karađorđević bude pored njega u trenutku kad počnu ratne operacije. Međutim, vojni prevrat 27. marta osujetio je njihov treći susret.

SUDEĆI po knjizi Borislava Budisavljevića "Atlas 37 grana rodoslova Budisavljevića", umalo nije došlo do susreta kneza Pavla i Josipa Broza Tita na Krfu 1956. Budisavljević prenosi svedočenje Tatomira Budisavljevića, koji je uoči Nove 1973. godine bio gost na Brionima, na poziv Jovanke Budisavljević Broz. "Tito je tada ispričao da kada su on i Jovanka bili u zvaničnoj poseti Grčkoj, obišli si i ostrva Krf i Vido. U isto vreme tamo se nalazio i knez Pavle. Tito je rekao za Pavla da su mogli biti i prijatelji, imali su isti cilj da sačuvaju Jugoslaviju, samo to nije Pavlu pošlo za rukom, a njemu, Titu, jeste. Pozitivno se izrazio i o starom kralju Petru i rekao kako je to bio jedan fini čovek, pravi, istinski demokrata. Preskočio je kralja Aleksandra, pa je nastavio da priča o Petru Drugom, rekavši da je to strašno šta su Englezi s tim mladim čovekom učinili. To je bio privatni razgovor u kom Broz govori kao čovek, a ne kao političar koji mora da gleda partijsku ideologiju."

STEPINAC: U BEOGRADU NEMA POŠTENOG ČOVEKA

DRŽAVNI udar posebno je uznemirio zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. U svom dnevniku beleži: "Duh bizantizma je nešto tako grozno da je Svemogući, a Sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi. Za nas je to nešto nepojmljivo, da se ugovori i obaveze kidaju bez ikakvih skrupula". Za Stepinca, 27. marta 1941. na ulicama Beograda nije bilo nijednog poštenog čoveka, već je delovala "samo razularena masa željna krvi, užitaka i para... Sve u svemu Hrvati i Srbi dva su svijeta, sjeverni i južni pol koji se nikada neće približiti, osim čudom božjim. Shizma je najveće prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja." (Dnevnik Stepinca, knj. IV str. 172-173)