TITOVA VLADAVINA POGUBNA ZA SRBE: Josip Broz personifikacija apsolutne političke moći u drugoj polovini XX stoleća
MOĆ (vlast) u srpskom društvu decenijama je bila skoncentrisana u rukama političke elite i vođa. Velikim nacionalnim građanskim strankama i stranačkim koalicijama Kraljevine Jugoslavije vešto je manipulisao kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934).
Josip Broz Tito
Njegov politički i lični uticaj vidan je u ratnim pregnućima (šest godina je na bojnom polju), stvaranju države (insistiranje na monarhiji), njenom ustavnom oblikovanju (centralizam), parlamentarnom životu (postavlja i smenjuje vlade), spoljnoj politici (sklapa sporazume), ideologiji (zagovornik jugoslovenstva), načinu vladanja (autoritarna ličnost).
Apsolutnu političku moć u drugoj polovini XX veka personifikuje Josip Broz. U pitanju je značajna istorijska ličnost koja na političkoj sceni traje četiri decenije, vešt političar, majstor političkih igara, čovek za izraženim instinktom za opasnost, iskusan političar koji zna da "manevriše" i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, istovremeno i postojan, ali i spreman na kompromise i prilagođavanja ukoliko je u pitanju "viša sila" (međunarodni faktor, unutrašnji socijalni ili politički pritisci).
Vidna je njegova presudna uloga u boljševizaciji partije, vođenju revolucije, građanskom ratu, otporu fašizmu i staljinizmu, izgrađivanju jugoslovenske federacije, partijskim obračunima (1948, 1954, 1966, 1968, 1971, 1972), vojsci, spoljnim poslovima.
REZULTAT njegove vladavine, koja je savremenicima "izgledala" harmoničnom, bio je katastrofalan po Srbe. Iza njegove totalitarne vladavine malo je šta ostalo: gramzivi i nesposobni naslednici, do te mere minorni, da ih se danas jedva sećamo; nacionalno podeljena i sukobima nagrižena partija, koja se raspala 1989. godine; ideologija (titoizam) satkana od floskula, praznih sadržaja, izraubovanih fraza; država izdeljena republičkim i pokrajinskim granicama, ustavnim rešenjima paralizovana, komunikaciono nepovezana, ekonomski dezintegrisana; nesposobna državna i partijska birokratija sklona korupciji, nepotizmu, nacionalizmu, separatizmu. Razmere apsolutne vlasti oslikava politička idolatrija jednog vremena.
VEK NESREĆA I STRADANjA
"KRATKI XX vek" prepun događaja, brzih i složenih procesa, zavodljivih ideja, zapleta, strasti, frustracija, nacionalnih i ideoloških podela, odnarođivanja, nesreća, stradanja, potresa, lomova završio se za Srbe. Sve je to sada istorija, prošlost, epoha čije bogato istorijsko iskustvo treba promisliti. Istoričari se slažu da u trenucima kada se raspliću epohe i počinje "novo doba" ništa nije svrsishodnije nego racionalno razmišljati o prošlosti "razgrtanjem nizova činjenica". Saznavanje prošlosti jedan je od elemenata formiranja samosvesti u budućnosti. U XXI veka srpski narod mora da preispita svoje demografsko stanje, fizičke moći, ekonomske i tehnološke potencijale, prirodne resurse, socijalne potrebe, institucije, političke strukture, nacionalnu svest, ideje, "opasno" nagriženu skalu moralnih i ostalih vrednosti, znanje, tradicije, navike koje poseduje. U budućnost se može "zaviriti" razumevanjem prošlosti.
Tokom ratnih godina, prerastanjem partijskog autoriteta u harizmu, izgrađen je kult Josipa Broza. U direktivnim pismima partijskim rukovodstvima traženo je da Broz bude veličan kao "vojskovođa i državnik". Kasnije je veličana njegova uloga u oslobodilačkoj borbi, postao je vođa antifašističkog i oslobodilačkog pokreta, ratni susreti sa Čerčilom i Staljinom dali su kultu internacionalnu dimenziju.
Nakon 1945. kult Josipa Broza bio je u funkciji legalizacije nove vlasti. Partijskim i državnim mehanizmima stvaran je mit o njegovoj nezamenljivosti, isticano je njegovo seljačko poreklo, radničko obrazovanje, bliskost sa narodom. Rođendanska slavlja, jubileji, proslave, dodatno su oblikovale kult i služili homogenizaciji države. On je postajao simbol jedinstva naroda, "neraskidivih veza" naroda i partije. Kralj Aleksandar I Karađorđević
Vremenom je dobijao sve više atributa i simbola (tvorac, drug, sin naroda, genije, vojskovođa, borac protav fašizma, borac protiv staljinizma, državnik, borac za mir u svetu...), i istovremeno personifikovao partiju, vojsku, vladu, državu. Formiran u ideologiji lenjinizma-staljinizma, Broz nije odoleo virusu moći i izazovu "sjaja". Vlast bez kontrole parlamenta, suda, partije, brzo opija. To za sobom povlači i beskompromisnu odbranu stečenih prava i privilegija. Odsustvo javnosti rada, lična autoritarnost i neprikosnovenost - neke su od osobina koje posebno treba spomenuti.
JOSIP Broz je decenijama gušio "otvaranje" srpskog pitanja. U obnovljenoj socijalističkoj Jugoslaviji, za koju je položio preko milion života, srpski narod je imao daleko manju ulogu od one u godinama 1918-1941. Poražena je monarhija, razbijen srpski nacionalni pokret, izvršen pogrom inteligencije, ovladali su rascepkanost i biološka istrošenost. Srbi su počeli da žive u državi koja je bila uređena kao lažna federacija. Centralističko upravljanje, jednopartijska diktatura, privilegije koje se daju manjinama (politika na Kosovu i Metohiji), pritisak na selo, ekonomska "demontaža" Srbije, razdrobljenost - sve je to opterećivalo.
KRŠENjE MEĐUNARODNOG PRAVA
SOCIJALISTIČKA Federativna Republika Jugoslavija, zahvaćena međunacionalnim, verskim i građanskim ratom, nestala je sa političke karte Evrope. Na njenoj nekadašnjoj teritoriji formirano je šest država. Raspad SFRJ izveden je metodom oružane secesije, uz svesrdnu podršku i pomoć međunarodnog faktora. Načelo teritorijalne celokupnosti države i njenih međunarodno priznatih granica (Povelja Ujedinjenih nacija, Završni akt Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi) u slučaju Jugoslavije nije poštovano. Pravo na samoopredeljenje interpretirano je kao pravo na secesiju. Univerzalno pravo naroda na samoopredeljenje vezano je za federalne jedinice. Republike članice savezne države, omeđene nikada pravno utvrđenim i obeleženim administrativnim granicama federalnih jedinica, postale su nosioci prava na samoopredeljenje. Administrativne granice federalnih jedinica, suprotno međunarodnom pravu, označene su granicama suverenih država. Srpski narod je izuzet od univerzalnog prava na samoopredeljenje. Njegovo opredeljenje za život u zajedničkoj državi ignorisano je. Diplomatsko priznanje secesije istovremeno je omogućilo da se građanski rat, započet 1991. godine u Hrvatskoj a zatim proširen 1992. godine i na Bosnu i Hercegovinu, okarakteriše kao agresija i "krivac" kazni represivnim merama.
Smisao "federacije ravnoteže" se i ogledao u ćutanju o genocidu, federalizaciji Srbije, hipotekama (velikosrpski hegemonizam), negiranju nacionalnog individualizma, internacionalizmu sličnim pojavama. Struktura odnosa u jugoslovenskoj federaciji bila je postavljena tako da Srbija i srpski narod svojim brojem, ekonomskom snagom, tradicijom, moralnim kredibilitetom stečenim u ratu ne mogu dovesti u pitanje prestrukturiranje države. Sve je to podsticalo otvaranje srpskog pitanja, samo Josip Broz nije bio u "prilici" da to doživi.
I ono je otvoreno, nezavisno od Slobodana Miloševića, koga je zateklo kao partijskog funkcionera i u jednoj noći ga transformisalo u vođu naroda, koji za njegovo rešavanje nije bio spreman, koji ga je naslutio ali nije prepoznao njegovu demokratsku dimenziju niti bio u mogućnosti da kontroliše burnu lančanu reakciju koju je ono proizvelo.