KORONA-KRIZA MOŽE DA REGRUTUJE NOVE ALKOHOLIČARE: Dr Tatjana Đurić, o uticaju smanjenih socijalnih kontakata, zbog epidemije

Po potrošnji alkohola smo, prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, na 12. mestu u Evropi. Skloni alkoholu uvek nađu razlog da natoče još jednu čašu. Kriza izazvana pandemijom kovida 19 za mnoge je novi podstrek da posegnu za alkoholom, za neke i prvi put. Stručnjaci za bolesti zavisnosti tvrde da podjednako piju i žene i muškarci, obrazovani i neobrazovani, bogati i siromašni, ali dok ne počnu problemi, prvenstveno u porodici, mnogi nisu svesni da su razvili zavisnost, a još manje su spremni da to i priznaju. Upravo je to negiranje da problem postoji najveća prepreka koja se mora preskočiti da bi alkoholičar uopšte dobio šansu da svoj život počne da vraća na ispravan kolosek.

Doktorka Tatjana Đurić, psihijatar Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu i član Republičke komisije za prevenciju alkoholizma Ministarstva zdravlja Republike Srbije, u intervjju za "Novosti" kaže da je za uspešno izlečenje presudno da pacijent prihvati sebe kao zavisnika i da shvati da ima bolest koja je izlečiva:

- Terapija odvikavanja od alkohola traje godinu do dve dana. U prva dva do tri meseca ona je intenzivna, a zatim se odlasci lekaru proređuju na jednom nedeljno. Ovaj ritam se do sada pokazao kao vrlo uspešan u rešavanju zavisnosti od opijanja.
Na taj put zavisnik, ipak, ne može sam.

- Izuzetno je bitna podrška najbližih iz okoline jer će pacijent retko doći sam na lečenje. U većem broju slučajeva nije potrebno stacionarno lečenje već dnevno-bolnički svakodnevni psihoterapijski tretmani uz potrebne lekove. Izlečenost znači trajno odricanje od alkohola.

U kojoj meri je kovid-kriza uticala na one koji su se izlečili da se ponovo vrate alkoholu?

- Ne mnogo, bar za sada. To kažem na osnovu uzoraka pacijenata koji se leče kod nas. Određeni broj pacijenata koji su u programu lečenja zavisnosti od alkohola je imao potrebu da pozove telefonom ili da dođu u hitnu službu. Kako navode, samo razgovor sa terapeutom ili lekarom je često bio dovoljan da se osećaju bolje, sigurnije i smirenije. Takođe, pacijenti koji su u rehabilitacionom programu zavisnosti od alkohola nisu prekinuli lečenje jer su imali mogućnost nastavka onlajn putem.

Da li ova situacija sa epidemijom potencijalno stvara nove alkoholičare?

- Nove i nepredvidive situacije poput ove novonastale svakako izazivaju nesigurnost, strah i pojačavaju osećaj uznemirenosti, kod većine. Integrisane ličnosti će se lakše izboriti sa ovakvim situacijama, dok kod onih koji imaju sklonost da i u svakodnevnim okolnostima zloupotrebljavaju alkohol u cilju rasterećenja od neprijatnih osećanja - ovakve situacije poput pandemije mogu da intenziviraju potrebu za "begom od realnosti" ili "anestezijom".

Mogu li osobe sklone alkoholu nekako da razviju mehanizme odbrane protiv njega?

- Bitno je reći "ne" alkoholu, posebno u situacijama kada on služi tome da oraspoloži, opusti i pomogne u uspostavljanju socijalnih kontakata kao i prihvatanju u društvu, što neprimetno može dovesti do zavisnosti i zato treba biti obazriv. Ukoliko se alkohol uzima u cilju rešavanja psihičkih problema, a uz to često dolazi i do povećavanja doze, potrebno je obratiti se za stručnu pomoć.

Traži li se ta vrsta pomoći na vreme?

- Nažalost ne. Nama se najveći broj pacijenata javlja u poodmakloj fazi, kada su već prisutni znaci fizičke zavisnosti i posledice alkoholizma. Najčešće dolaze na insistiranje najbližih.

Ko više pije od građana Srbije i ima li država sistemsko rešenje da se smanji potrošnja alkohola?

- Po podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2014, Srbija se nalazi na 12. mestu u Evropi po potrošnji alkohola, iza Belorusije, Moldavije, Rusije, Slovačke, Portugalije, Češke, Rumunije, Mađarske i drugih. Republička stručna komisija Ministarstva zdravlja je zato izradila nacionalni program prevencije štetne upotrebe alkohola i alkoholom prouzrokovanih poremećaja u Srbiji 2016-2020. godine, koji je strateški veoma važan.

Poslednjih godina vaši pacijenti su sve češće i žene.

- Ranije su značajno veći broj naših pacijenata činili muškarci, a u skorije vreme taj broj teži ka izjednačenju. Sve češće je prisutan sekundarni alkoholizam, nastao na terenu psihičkih poremećaja - najčešće depresivnih i anksioznih, kao i poremećaja ličnosti i drugih, kada osoba umesto da zatraži stručnu pomoć, pokušava sama da reši problem, pijući alkohol u funkciji "samopomoći".

Piju li više imućni i obrazovani ili siromašni i neobrazovani?

- Gotovo da nema značajne razlike u odnosu na navedene parametre. Dakle, nema stereotipa. Od alkoholizma može da oboli svako.

Šta vaši pacijenti navode kao razlog zbog kojeg su "uplovili" u opijanje?

- Zahtevi okoline u savremenom društvu su često preveliki i mogu da preopterete, naročito žene. One su često pod pritiskom da budu uspešne na poslu, dobre majke, da izgledaju lepo... Spolja gledano osoba može da bude vrlo ostvarena, a da često alkoholom prikriva nezadovoljstvo zbog neispunjenja sopstvenih očekivanja i gubi snagu da se bori. Kod muškaraca često zbog potrebe za prihvatanjem u društvu, imajući u vidu tolerantan stav sredine prema alkoholu, može da se razvije zavisnost. Javlja se takođe i kod prevazilaženja osećanja nesigurnosti, neraspoloženja i napetosti pa je alkohol sa efektom "prividnog stimulansa" čest izbor.