OPTUŽBE BEZ POKRIĆA: Memorandum SANU nije ni politički ni nacionalni program, to je izmišljotina secesionističkih republika
SRPSKO političko rukovodstvo je okvalifikovalo Memorandum kao politički program. Zvanični partijski stav o tome izrazio je potpredsednik Predsedništva Srbije Vukoje Bulatović na Vanrednoj skupštini SANU, decembra 1986. godine:
Predstavljanje odlikovanja Akademije
"Bez obzira na pobude i motive autora ovog teksta, njegova dikcija i njegove poruke su eminentno političke i na njihovo tumačenje se ne mogu primeniti merila koja mogu važiti za književne tekstove. To, drugim rečima, znači da se o tekstu Memoranduma mora suditi kao o političkom programu koji, kao i svaki politički program, ima određene ciljeve i podrazumeva određene akcije koje vode do tih ciljeva."
Bila je to optužba da je SANU pristupila osnivanju političke partije, što je, u nekim drugim prilikama, i eksplicite rečeno. Teško je pretpostaviti da je političko rukovodstvo Srbije zaista mislilo da SANU stvara političku partiju i da namerava da ugrozi njegov politički monopol. Optužba da je Memorandum politički program poslužila je kao sredstvo pritiska na SANU da se ogradi od svog dokumenta. Tvrdnjom da je reč o političkom programu koji se, naravno, razlikuje od programa partije na vlasti, kampanja u Srbiji je dobila odrešene ruke da bezobzirno napada Memorandum kao i one koji mu daju podršku. Suvišno je reći da ova optužba, kako je dalji tok događaja pokazao, nije imala nikakvog realnog osnova.
AKO je kvalifikacija Memoranduma kao političkog programa poslužila političkom rukovodstvu Srbije za domaću upotrebu, tvrdnja da je ovaj dokumenat nacionalni program je izmišljotina združene propagande secesionističkih republika i njihovih inostranih pokrovitelja. Nacionalni program je, zbog svoje obuhvatnosti, pogodan da se u njega smeste sve moguće insinuacije, pa se, tako kaže da je to nacionalistički dokument koji se zalaže za stvaranje "velike Srbije", za hegemoniju nad drugim narodima, za međunacionalne sukobe, za rasturanje Jugoslavije "iako se to otvoreno ne zastupa" kako se na jednom mestu izreklo "Hrvatsko stanovište" i slično.
Do sada je više puta naglašeno da se u Memorandumu ne osporava ono što je stvarno napisano i kako je napisano, već ono što u njemu nije zapisano, a što mu se neosnovano pripisuje. To je, uostalom, zajedničko obeležje svih osporavanja Memoranduma.
Pre nego što su pristupili pisanju Memoranduma, članovi Komisije su mu, posle duge rasprave, odredili karakter koji je ostao neizmenjen. Kao što je ranije napomenuto, predlagano je pre početka rada Komisije, tokom njenog rada, kao i onda kada je taj rad prekinut, ne toliko da se Memorandum u potpunosti izjednači sa nacionalnim programom, koliko da se u njega unesu neki programski elementi.
Ovakav predlog, članovi Komisije, su odlučno odbacili, sa obrazloženjem da se Memorandum mora ograničiti na pokušaj celokupnog odgovora na jugoslovensku krizu. Toga su se zaključka članovi Komisije dosledno pridržavali u svim fazama rada, kao i onda kada su na Vanrednoj skupštini učinjeni prigovori Memorandumu da ima programskih elemenata. Na ove prigovore dat je sledeći odgovor: "Na ovoj Skupštini bilo je mišljenja da bi u Memorandumu trebalo više mesta da dobije programska orijentacija. Oko tog pitanja su se lomila koplja, a preovladalo je gledište da jedan pogled na krizu ne bi trebalo opterećivati programima, budući da svaka ocena ne konstatuje samo kako jeste već i podrazumeva kako treba da bude.
Međutim, jedan broj članova Komisije stalno je vraćao diskusiju na početnu tačku, insistirajući da prilozi budu programskog karaktera, kao što su neki zaista i bili. Protiv programske orijentacije Memoranduma navodio se i jedan pragmatičan razlog. Komisija je htela da predupredi eventualni prigovor da Akademija stvara program kojem bi se moglo pripisati da je politički.
Neke ocene da je radni materijal koji ste dobili politički program, iako on to svakako nije, opravdavaju ovu predostrožnost. Koliko bi se tek insistiralo na političkom karakteru Memoranduma da je on zaista bio programski!
DUH MEMORANDUMA
NI po slovu ni po duhu Memorandum nije nacionalni program, niti je tražio da svi Srbi žive u jednoj državi zato što su oni taj cilj već ostvarili u Jugoslaviji. Međutim, ako je četvrtina nacije živela u drugim republikama, u značajnoj meri uskraćena u mogućnostima da sa matičnom Srbijom komunicira na kulturnom planu kao uslovom održavanja nacionalnog integriteta i identiteta, i ako je uz to srpski narod bio izložen asimilaciji i pritiscima za iseljavanje, onda se zahtev za uspostavljanjem integriteta mora shvatiti u tom kontekstu kao reagovanje na konkretni problem nastao u međurepubličkim i međunacionalnim odnosima. Autori Memoranduma su nastojali da budu jasni u svojim stavovima, ne prepuštajući čitaocima da tumače šta su pisci hteli da kažu. Ako bi se piscima ovoga dokumenta nešto moglo zameriti, to je što su više govorili o položaju Republike Srbije nego o položaju srpskog naroda.
ODLUKA Komisije da se ograniči na viđenje krize nije značila negiranje potrebe izrade programa kao posebnog dokumenta, potpuno nezavisnog od Memoranduma. Ko bi, kako i kada radio takav program, da li u okviru naučnih ili državnih ustanova, odnosno u njihovoj međusobnoj saradnji, to je bilo pitanje o kojem bi tek trebalo raspravljati."
Da su oni koji imputiraju Memorandumu da on predstavlja nacionalni program, brižljivo čitali ovaj dokument, mogli su u njemu da nađu dva mesta na kojima se on zalaže za izradu takvog programa. Takvo zalaganje bi bilo besmisleno da je Memorandum nacionalni program. Evo tih mesta u Memorandumu:
"Ukoliko računa sa svojom budućnošću u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogućnost da ponovo nađe sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biću, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dođe do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije."
"Prvi uslov našeg preobražaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvršavanje donesenih odluka političkih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje budućnosti na demokratski način, čime bi se prvi put u novijoj istoriji na opštedruštvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, mašta i odgovornost na osnovama dugoročnog programa."
KADA se stišala politička kampanja protiv Memoranduma, SANU je 1990. godine aktuelizovala svoju raniju zamisao da pristupi izradi nacionalnog programa. Ona nije bila pod kompleksom ranije kampanje protiv Memoranduma, niti je smatrala da je nacionalni program greh, već je svoju odluku donela sa uverenjem da - zemlja koja ne zna kuda ide, ne zna gde će stići. Osnovan je Odbor koji je održao nekoliko sednica, ali posao nije odmakao dalje od izrade sinopsisa. Prema tome, pristup izradi nacionalnog programa dokazuje da Memorandum to nije bio, niti je, po sadržaju, mogao biti.
Da je Memorandum odgovor na jugoslovensku krizu a ne nacionalni program, lako je utvrditi uvidom u njegov sadržaj. Svaki nacionalni program je po svojoj prirodi veoma dugoročan, sa predviđanjem strukturnih promena u privredi, stanovništvu, regionalnom razvoju, sistemu gradova. U njemu se zemlja situira u međunarodne odnose i razvojne tendencije u svetu. Ništa od toga nema u Memorandumu koji se ograničio na što brže uklanjanje krize i regulisanje državno-pravnog i ekonomskog položaja Srbije u okvirima postojeće države i važećeg društvenog sistema.