PRESUDOM MILOŠEVIĆU HTELI DA OSUDE SVE SRBE: Na današnji dan 11. marta 2006. u Hagu je umro bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije

Na Zapadu ga više ne nazivaju "balkanskim kasapinom" jer je njegova propagandna mašina našla nove mete u svetu koji je došao u fazu haosa raspadajuće SFRJ. Slučaj Miloševića odnosno Srbije danas se hladno akademski tretira kao uspešan prvi test nove prakse zapadnog intervencionizma.

Danas su deklasifikovani mnogi dokumenti administracije SAD koji svedoče da je Miloševiću presuđeno još pre agresije NATO. Poredeći te papire sa obećanjima zapadnih diplomata Beogradu, očigledno je da su to bila samo zamajavanja radi "anesteziranja" čoveka i naroda koji su proglašeni arhineprijateljima zapadnog globalizma. Vrhunska među tim lažima je Holbrukovo obećanje Miloševiću da mu se neće suditi u Haškom tribunalu iako je još pre agresije 1999. isplanirano da se on tamo osudi za genocid da bi se presudilo celom srpskom narodu.

Stvari, ipak, nisu išle po planu kada je isporučen Hagu, jer se i na montiranom suđenju pokazao kao opasan protivnik. Zapad, opijen sopstvenom moći, počeo je da pravi greške.

To se pokazalo već 2002. kada je kao svedok optužbe pozvan bivši britanski vojni ataše u Beogradu pukovnik Džon Krosland. U svedočenju, ali i u pisanoj izjavi, on je naveo da je bombardovanje SRJ bila unapred fiksirana odluka jer je NATO "tražio razlog" za intervenciju da bi potvrdio svoju novu ulogu u Evropi nakon Hladnog rata. Krosland je optužio tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera i ministra spoljnih poslova Robina Kuka da su ignorisali njegove izveštaje koji su govorili o brutalnim napadima i provokacijama terorističke OVK, jer im se nisu uklapali u plan za rat. U intervjuu nakon svedočenja rekao je da nije tražena istina već opravdanje za bombardovanje.

Iste 2002. ugledna američka novinarka i antiratni aktivista Dajana Džonston objavila je knjigu, danas klasik, "Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada". U njoj je dekonstruisala zapadnu propagandu i pokazala da su Srbi izabrani kao "savršeni negativci" jer su se, u trenutku pada Berlinskog zida, najviše opirali potpunoj integraciji u NATO i neoliberalni poredak. Bila je naročito oštra prema Nemačkoj, naglašavajući da je forsirala razbijanje Jugoslavije kako bi obnovila svoju sferu uticaja na Balkanu. Time je podsetila na teze Amerikanke dr Suzan Vudvord koja je još 1995. u knjizi "Balkanska tragedija: Haos i raspad nakon Hladnog rata" tvrdila da koren jugoslovenskih sukoba nije u Miloševićevoj ličnosti ili nacionalizmu, već u dužničkoj krizi osamdesetih, optužujući Zapad da je insistiranjem, pre svega Nemačke, na brzom priznanju Slovenije i Hrvatske direktno izazvao građanski rat.

Težak udarac za optužnicu bili su i memoari koje je 2005. objavio Džon Noris, u Klintonovoj administraciji direktor komunikacija zamenika državnog sekretara SAD Stroba Talbota, zaduženog za KiM. On je posvedočio da pravi uzrok bombardovanja nije bila "humanitarna kriza" kosmetskih Albanaca, već otpor SR Jugoslavije širenju neoliberalnog tržišnog modela i NATO hegemonije. Talbot je napisao predgovor za Norisovu knjigu i time potvrdio verodostojnost ne samo njegovih insajderskih informacija, već posredno i Miloševićeve odbrane.

Postalo je jasno da on ne može da bude osuđen za zločine iza kojih je stajao Zapad predvođen Amerikom, ali ni da bude pušten na slobodu jer bi se time demaskirali istinski zločinci i srušila brižljivo građena konstrukcija. Milošević je bio svestan da mu je izrečena smrtna presuda u krugovima moći koji su kreirali Haški tribunal, o čemu svedoče reči iz pisma koje je dan pre smrti uputio Sergeju Lavrovu: "Sigurno ne mogu da me leče oni od kojih sam branio zemlju u ratu i koji imaju interes da me ućutkaju". Sledećeg jutra, po zvaničnoj verziji, njegovo beživotno telo nađeno je u ćeliji.

NEIZLEČIVA PROŠLOST

AMERIČKI istoričar prof. dr Dejvid N. Gibs je 2009. u knjizi "Prvo ne nanesi štetu: Humanitarna intervencija i uništenje Jugoslavije", koristeći arhivsku građu i svedočenja iz Haga, pokazao da su SAD i Nemačka aktivno podrivale diplomatska rešenja radi potvrđivanja sopstvene hegemonije u Evropi. Sociolog Lea David sa Univerzitetskog koledža Dablin u knjizi "Prošlost nas ne može izlečiti" iz 2020. je optužila Haški tribunal da nije doneo pravdu i pomirenje već je služio kao platforma lokalnim elitama da zacementiraju sopstvene nacionalne narative.