U REDOVNOJ ŠKOLI KAO U LAVIRINTU: U obrazovnom sistemu decu sa smetnjama u razvoju čekaju izazovi koje nekad ne mogu da savladaju

V. Crnjanski Spasojević

10. 04. 2024. u 11:42

PREDRASUDE prema mališanima sa smetnjama u razvoju i dalje postoje, pa se dešava da se u redovnoj školi, u nekim sredinama, celo odeljenje ispiše jer neće u razred sa učenikom sa smetnjama.

Foto Shutterstock

Na ovakve situacije, govoreći o sistemu školovanja dece sa posebnim potrebama, ukazuje Snežana Milivojević. Ona je predsednica Saveza za pomoć osobama sa Daunovim sindromom i majka deteta koje ima ovaj hromozomski poremećaj.

- Prosvetni radnici bi morali više da rade i sa decom i sa roditeljima na prihvatanju mališana koji su na inkluziji. Ali, dešava se da i roditelji insistiraju da u redovnu školu idu deca koja u njoj ne mogu da se snađu, kao što se dešava da stručnjaci ne urade dobru procenu, pa u specijalnu školu ode dete koje ima mogućnosti za redovnu - kaže naša sagovornica.

Ona potvrđuje da u Srbiji đacima sa posebnim potrebama nedostaju i lični pratioci i personalni asistenti, ali naglašava da katkad upravo pratioci svojom pojavom dodatno "etiketiraju" decu.

- Mislim da bi najbolji model školovanja za našu decu bio, uslovno rečeno, mešoviti. Da u nekim predmetima, kao što su likovno, muzičko, građansko vaspitanje pohađaju redovnu nastavu, sa ostalom decom, a da matematiku, jezik i ostale predmete uče zasebno, u grupama. Jer ovako, ako nastavnik nije pripremljen za takvo dete, trpe ostali učenici, koji propuštaju gradivo - kaže Snežana Milivojević.

Foto Youtube screenshot

Snežana Milivojević

Dodaje još da su kroz celo školovanje obavezni veliki trud i rad roditelja sa ovom decom. Njen sin pohađa specijalnu, odnosno školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, u kojoj su grupe od po petoro-šestoro đaka. Sa njima se lakše radi i nastavnici mogu da im budu posvećeniji. Ipak, kada je u pitanju socijalizacija, bolji je, ističe naša sagovornica, inkluzivni model. Što se mališani ranije uključe u zajednicu, bolje su prihvaćeni i bolje se i snalaze.

Veliki problem je i taj što nemaju svi gradovi škole za ove mališane, pa oni svakodnevno moraju da putuju.

- Znam porodicu iz sela u okolini Zaječara, do kog nema ni redovnog autobuskog prevoza, pa roditelji moraju svakodnevno taksijem da šalju mališana u školu - kaže Milivojević. - Ali, problemi nastaju tek kad naša deca završe školu, jer samo retki su sposobni da rade satima jedan posao i retki mogu da ga nađu. Oni završavaju zatvoreni u kući, pošto je broj dnevnih boravaka mali. Gube sve veštine koje su stekli i za šta su osposobljeni. Navikli su da imaju dnevne obaveze, a odjednom se sve svede na boravak s roditeljima.

Zato su udruženja za osobe sa autizmom, daunovim sindromom i MNRO (mentalno nedovoljno razvijene osobe) zatražili od nadležnog ministarstva da se ovim mladim ljudima obezbede personalni asistenti, koji će bar dva - tri sata dnevno sa njima raditi, izvesti ih u šetnju ili na neku aktivnost.

Foto: Profimedia

Zoran Dimitrijević iz Saveza mentalno nedovoljno razvijenih osoba konstatuje da se u Srbiji dosta radilo na tome da se razbije tabu, ali i dalje mnogi roditelji osećaju stid, pa ove osobe nisu uključene u zajednicu.

- Finansijska podrška na lokalu često nije dovoljna, nema dnevnih boravaka. Stručnjaci su dobri, ali mahom koncentrisani u većim gradovima, posebno ako imaju dodatne edukacije i licence. Pravilnik za uslugu dnevnog boravka previše je oštar, pravljen po nemačkim ili švedskim standardima. Predviđa određen broj zaposlenih na određen broj dece, npr. na 20 mališana sa smetnjama u razvoju 10 stručnjaka. To je za našu sredinu nedostižno i nemoguće je obezbediti i broj i finansiranje tih stručnjaka. Zato treba prilagoditi kriterijume našim uslovima - kaže Dimitrijević.

BEZ TUĐE NEGE

NIJE mali broj dece sa daunovim sindromom koji ne dobijaju novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, kaže Snežana Milivojević. Dešava se da komisija proceni da osobi nije potrebno, kako kaže, jer može sama da se obuče, obuje i hoda, a zaboravljaju da ne može da brine o sebi i da najčešće potiče iz samohranih porodica.

Milica Nikolić iz udruženja "Bazi Mili" iz Lajkovca, kaže da redovne škole najteže upisuju deca sa autizmom i ona sa višestrukim smetnjama, a gro njih već u četvrtom razredu prelazi u specijalne. Ali, ima i onih, primećuje, koji krenu po IOP 2 (individualni program kod kog se smanjuje obim gradiva i prilagođava detetu), pa vremenom toliko napreduju da prelaze na IOP 1 (ne smanjuje se obim, već se gradivo prilagođava detetu).

- Veliki problem je nedostatak pedagoških asistenata - kaže Milica. - Naša OŠ "Mile Dubljević" u Lajkovcu je primer dobre prakse i mi imamo defektologa koji radi kao pedagoški asistent, ali se ne vodi tako. Ostale škole ga nemaju. U prošloj godini izmenjen je pravilnik i kriterijumi, pa škola mora da ima najmanje 10 učenika koji pohađaju nastavu po IOP2 da bi dobila pedagoškog asistenta. To je za unutrašnjost nedostižno.

Pogledajte više