NEMA NAZAD KAD ZAPOVEDA SRBIJA Zastavnik Velibor Boševski: Bog je sačuvao srpske vojnike u velikoj bici 1999.

Dragan Vujičić

12. 03. 2024. u 20:28

NE okreći glavu. Nazad nemaš gde. Nazad je Srbija. Može samo napred - ove rečenice kao zapovest je izgovorio pukovnik Božidar Delić vojnicima na Paštriku, na borbenoj liniji krajem maja 1999. Našim vojnicima je tada pretilo da bez zaliha municije budu nadjačani talasima terorista koji su se slivali niz planinu tokom pokušaja proboja do carskog grada u srpskoj Metohiji. Hteli su da se povuku 100 metara unazad gde bi bili bolje zaštićeni.

FOTO: Privatna arhiva

Naređenje: "Nazad nema gde, nazad je Srbija" i 25 godina od kada je izdato još zvoni u ušima. A zapovest bez pogovora i bez kalkulisanja izvršili su vojnici tada vodnika Velibora Boševskog, njih dvadesetak koji su se našli u samom srcu pakla Paštrika u borbama prsa u prsa sa nadmoćnim protivnikom.

- Kada sam čuo šta komanduje, Deliću sam kratko raportirao: "Razumem, gospodine pukovniče. Borićemo se do poslednjeg". I održali smo se i pobedili - ovako se boja na Paštriku, četvrt veka od velike bitke seća Boševski, sada zastavnik u penziji od 2003, "diskretni heroj" vojske Prištinskog korpusa.

Borbe trajale 15 dana, niko iz voda za antiteroristička dejstva nije poginuo

Kaže da mu je general Boža tada radio-vezom obećao da će dobiti popunu municije, podršku i da je Delić održao reč a njegov vod za borbu sa diverzantsko-terorističkim grupama 549. brigade je ostao na položaju.

- Samo Bog nas je čuvao na prednjoj liniji Paštrika i naša vojska - priča zastavnik Boševski.

Velibor, tada 30-godišnjak i njegovi vojnici specijalnog voda Treće motorizovane čete zapovest da se "penju" na prednju liniju dobili su 25. maja, kada je poručnik Vučić koji je do tada zapovedao planinom bio ranjen i nadjačan teroristima iz Albanije.
Jurišala je cela šiptarska atlantska brigada prikupljena s koca i konopca u Americi. Plaćenici iz Evrope su bili uz njih, lokalni teroristi iz Metohije i albanska armija. Ratovalo se za nekoliko kilometara fronta odakle su Albanci mislili da se spuste u Metohiju. Sa neba je gađala i avijacija NATO tepih bombama. Kako se seća naš sagovornik, tog 25. maja su izgubili oko 500 metara Srbije i to je bio kratkotrajni uspeh Alijanse.

FOTO: Privatna arhiva

- Do tog dana moja jedinica je bila u Žuru ispod Planeje. Komandir kapetan Grandić je kratko zapovedio: "Spremi se, gore je probijena linija". Umesto pisane zapovesti za pokret rekao je samo "nek ti je Bog u pomoći" - pripoveda Boševski.

I Bog je bio na strani srpskih vojnika. Od Žura do Planeje vojnici su krenuli sa dva "dajca" usred artiljerijske razmene. Sačekao ih je pukovnik Dragan Konjikovac na terenu koji je ličio na površinu meseca jer su ga prethodno "ravnali" projektili bombardera B52. Kratko su uporedili karte sa načelnikom štaba i vojnici razvijeni u strelce natovareni minobacačima pošli su u planinski sumrak. Bog ih spasao u nastupanju na vis preko 1.700 metara - niko nije bio ni ogreban:

- Jeste bio sumrak, ali tokom tog pokušaja proboja i njihovi i naši su zasipali planinu svetlećim, obeležavajućim mecima pa se videlo bolje nego po danu. Problem je nastao kada smo stigli gde treba i shvatili da nema rovova nego moramo da se ukopovamo. Borbe su trajale punih 15 dana, a Bog je opet bio na našoj strani - niko nam za dve nedelje nije poginuo.

Svi u familiji vojnici

- SVI smo u familiji vojnici. Deda je iz obalske artiljerije otišao za generalnog direktora "Duvanskog kombinata" iz Prilepa a otac Kiril, brat Dalibor su nosili uniformu. I sin Filip se "obukao", ali je posle otišao u IT sektor - objašnjava Makedonac Boševski, dodajući da mu je mati Srpkinja iz Tuzle.
Otac mu je takođe bio u Prištinskom korpusu kao oficir za asanaciju terena. Kada je rat završen i kada se vratio u Niš,oboleo je od leukemije i umro 2001. Bio je među vojnicima koji su obeležavali rejone dejstva aviona koji su bacali bombe sa uranijumom.

Boševski priča da su naše položaje u više navrata "tražili" američki strateški bombarderi želeći da ih zbrišu:

- Našli smo pećinu na planini i deo vojnika se tamo sklanjao. Išli smo u srce planine kada bombe počnu da padaju. A o samom ratu, šta da kažem. Trudiš se da nadživiš protivnika.

Pretilo nam da budemo nadjačani talasima terorista, ali 
se to nije desilo

Niko od vojnika voda za antiteroristička dejstva sa prve linije nije poginuo, a neprijatelj je imao velike gubitke.

FOTO: Privatna arhiva

- Kada je došao 9. jun i pošto je sporazum u Kumanovu potpisan znali smo da moramo da se povučemo. Međutim, Albanci ljuti zbog poraza nastavili su da nas zasipaju vatrom. Ispred nas na proplancima ležali su njihovi rasuti poginuli, ali oni nisu marili. I mada je zvanično bio mir, kod nas na Paštriku se ratovalo sve dok se opet na nebu nisu pojavili američki B52. Sručili su bombe po Albancima i nastala je ludnica na njihovoj radio-vezi.
Povlačenja sa Paštrika Velibor se seća sa setom. Dok su napuštali kasarnu u Prizrenu kada su Nemci već ulazili, mnogi naši su plakali. Boševski je potom 12. juna ranjen na prevoju Dulje iz zasede. Zbog toga je četiri godine kasnije morao u penziju. Dodaje da se ne zaboravi: Na Paštriku su sa njim bili i desetari Igor Jevremović i Dejan Žider, razvodnik Miroslav Nastić Miroslav, desetar Zlatanović, Branimir Palačević, vojnik Saša Miljković, vodnik Pavlović...

Pukovnik Delić nam je samo rekao: Ne okreći glavu, nazad nemate gde

Svi oni se od 2000. godine okupljaju krajem maja u nekom od gradova Srbije, kad već ne mogu na Paštrik.

- I dalje smo u stroju, čekamo na naređenje Srbije. Svi bi se vratili na Paštrik. Tamo nas Bog čuva - završava heroj. 

Pogledajte više