SRPSKI NAROD ČISTA OBRAZA PRED ISTORIJOM NATO BEŠČAŠĆA: Intervju - Vladimir Lazarević, general, bivši komandant Prištinskog korpusa

Dragan Vujičić

03. 03. 2024. u 20:00

ZABORAV je najteži zločin prema potomcima i prema precima. Zbog toga ćemo ovog marta najdostojnije moguće obeležiti četvrt veka od strašnog međunarodnog zločina nad Srbijom od strane NATO.

Foto AP

Pravda i istina jednako su čast, a čitav srpski narod uspravno stoji pred istorijom. Na nama veteranima je da podsetimo i otrgnemo od zaborava kroz šta je sve prolazio naš narod i to ćemo uraditi uz pomoć Vojske Srbije, Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja i Ministarstva odbrane, a uz blagoslov naše crkve i predsednika države.

Ovako, za "Novosti", govori general Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa tokom rata na KiM 1998. i 1999. koji će posle 25 godina "komandovati" na Centralnoj memorijalnoj svečanosti povodom godišnjice bombardovanja. Obeležavanje NATO agresije na jugu Srbije planirano je iz niške podružnice Kluba generala i admirala VS. Centralni događaj biće 24. marta u Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog u naselju Duvanište u novom hramu čija kripta nosi ime Svetog kneza Lazara.

Oboleli moraju da tuže

A Pripadnici nekadašnjeg Prištinskog korpusa i danas stoje u redovima za lekare?
- Bio sam na čelu 500 vojnika iz Korpusa koji su odlazili na redovan skrining na VMA, da bi posle nekoliko godina to volšebno bilo zaustavljeno iz vrha tadašnje države. Valjda su došli rezultati. Pogledajte šta je ostalo od Malčanskog odreda Druge pešadijske brigade koja je zasuta uranijumom! A država, ako će da me sluša, mora glasno da viče šta nam se dogodilo. Ljudi koji su oboleli neka tuže, preko naših advokata i Italijana koji znaju kako. NATO agresija na nas bila je magnum crimen.

Dan ranije u Velikoj sali Doma Vojske u večernjim satima biće upriličena svečana akademija - Dan sećanja na poginule i ranjene junake iz poslednjeg rata, a poziv su dobile porodice nastradalih, bivši vojnici, policajci...

- Biće to dan suza i ponosa - kaže general Lazarević.

*Kako je došlo do toga da se narod, vojska i država ponovo zbiraju baš u porti Crkve Svetog Vasilija Ostroškog 24. marta?

- Naselje Duvanište bilo je jedno od tri lokacije koje je NATO zasuo zabranjenim kasetnim bombama 12. maja. Ljudi u Nišu su i tada i sada verovali i veruju da ih je samo svetac spasao od velike pogibije. Tada je ranjeno 11 ljudi i samo čudom niko nije stradao. Odmah posle rata pojavila se ideja da se tu sagradi Hram Svetom Vasiliju Ostroškom i dobijen je blagoslov tadašnjeg vladike niškog Irineja, potonjeg patrijarha SPC. Njegovo preosveštenstvo patrijarh Irinej blagoslovio je ideju kada je on preuzeo kormilo crkve i došli smo do dana kada se u Hramu upisuju imena svih naših poginulih junaka sa Kosmeta i kada majstori iz Rusije završavaju unutrašnje oslikavanje svetinje. Na ovom mestu sabraćemo se 24. marta.

*Kažete da je na veteranima da podsete na 1999. i bombardovanje?

- Tako je. Uverio sam se pre nekoliko meseci kada smo mi, nekoliko generala sa Kosmeta, pozvani na Pravni fakultet u Nišu da održimo predavanje o pravnim i vojnim aspektima događaja koji su doveli do agresije i o onome što je usledilo. Kada smo završili izlaganja, oko nas su se okupile desetine studenata da nam kažu da "to nisu učili u školi". Naša deca ni u osnovnoj ni u srednjoj školi nisu učila kako je i zašto rat počeo i ko ga je potpalio. Isto to desilo nam se na Filozofskom fakultetu u Nišu.

*Ipak, bez države ne bi mogli? 

- I to je tačno. Da odam tajnu, ministar Miloš Vučević je bio pripadnik 52. Mešovite artiljerijske brigade u Gnjilanu neposredno pre agresije i smatramo ga "svojim". Na njegov zahtev pre više meseci okupili smo se u Nišu da se dogovorimo oko obeležavanja i on je dao svog pomoćnika za koordinaciju svih aktivnosti. Dejan Antić, profesor sa Filozofskog fakulteta iz Niša, sekretar je u Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, a bio je naš pripadnik. Sa državom smo imali saradnju baš kako treba.

*Vi ste ipak "lice" narodnog otpora agresiji? 

- Ne bežim ja od toga. Preko 40 godina sam sa porodicom u Nišu i niko nikad mi nije uputio prek pogled. Naprotiv, drago mi je što sam deo ovog naroda i njegove volje da se odupre i da ratuje protiv najmoćnijih za istinu i pravdu.

*Robijali ste samo zato što ste branili svoju zemlju.

- Ne ljutim se ja ni na koga. Na svoje "raspeće" sam otišao dobrovoljno. Prethodno me je zvao počivši patrijarh Pavle i kazao mi: Mi, generale, znamo šta ste uradili za naš narod i Kosovo i Metohiju i znamo da u vama nema krivice. Bićemo u molitvama sa vama i vašom porodicom. Našem patrijarhu samo sam rekao da se nadam kako ću sa Božjom pomoći sići sa haškog raspeća. Tad mi je bilo stvarno teško.

Foto Arhiva

*A kada su vas osudili za nepostojeće zločine?

- Prvi put ovo pričam. Posle izricanja drugostepene presude prema protokolima Haškog suda stručnjaci Holandskog instituta za krim-forenziku dolaze kod osuđenika da procene psihološki profil pre upućivanja na izdržavanja kazne i meni je došao tim na čelu sa jednom ženom, profesorkom. Pitala me je posle medicinskog pregleda kako se osećam. Ja joj kažem - mirno - što su i zdravstveni parametri govorili. "Kako mirno kad ste nepravedno osuđeni?" insistirala je ona, a ja sam joj rekao da sam baš zato miran. Onda je ona zaključila da nije normalno da budem pomiren sa sudbinom budući da me je država isporučila zbog posla koji sam radio u njeno ime. Rekao sam joj i da je moja zemlja otela i isporučila i svog predsednika na pravdi Boga, tako da se ni ja nisam ničem dobrom nadao. Gledala me je, ništa joj nije bilo jasno.

*Dakle, u zatvoru ste bili pomireni sa sobom.

- Kada gledam kako danas ratuju, stvarno pomislim da ni ja, ni moj komandant general Nebojša Pavković, ni potčinjeni oficiri, nismo bili "normalni". U tom tribunalu svetske nepravde još stoje moje vojne beležnice sa naređenjima po kojima ne samo da nismo kršili međunarodno ratno pravo, nego smo izlagali sopstvenu vojsku da bi zaštitili albanske civile. Ne postoji u istoriji ratovanja naređenje nekoj vojsci da formira Odrede za zaštitu civila kao što smo mi radili u Prištinskom korpusu. General Ljubiša Diković iz 37. brigade govorio mi je kako je potrošio brašno i druge namirnice namenjene vojsci hraneći hiljade Albanaca iz Drenice, dok su njihove muške glave bile u šumi i pucale na nas.

Film i stručna studija

A Održava se i stručni deo obeležavanja NATO agresije sa detaljima iz ratnih operacija?
- U Nišu je 21. i 22. marta međunarodni dvodnevni skup stručnjaka na temu ratnih operacija. Podjednako je značajno što se završava i prvi deo filma "Nama otadžbina komanduje" koji govori o 1998. i 1999. Do 10. juna biće završen i odštampan prvi deo stručne studije za 1998. godinu, a do Sajma knjiga i čitav serijal sa istim naslovom. To je bila ideja ministra Vučevića, a realizuje je Uprava za informisanje MO Dom Vojske - izdavačka delatnost.

*Kako ste doneli odluku da idete dobrovoljno u Hag?

- Pozvao me je predsednik Vlade Vojislav Koštunica na razgovor i prvo sam odbio da odem misleći: ako treba da hapse, neka hapse. Onda sam razmislio i prijavio se na raport. Pitao sam predsednika Vlade samo jedno: Šta će dobiti Srbija ako ja odem na golgotu, a on je kazao da ćemo dobiti Sporazum o pridruživanju EU, da će nam olakšati "stisak oko Kosmeta" i da ću "uticati" da se i drugi predaju. Na tom "raportu" odmah sam rekao da dobrovoljno pristajem da idem na haško raspeće! Koštunici beše neprijatno kada sam to izgovorio. Onda sam na sledećoj sednici srpske vlade lično izneo svoju odluku i u Hag sam otišao u pratnji ministra pravosuđa Stojkovića i ministra Lončara koji je bio zadužen za rad i socijalna pitanja. Zbog ministara mi, kada smo sleteli i izašli iz aviona nisu stavljali kapuljaču, niti su mi vezivali ruke. Poštedeli su me bar tog poniženja.

*Dvojica ministara su vas i vratila 2015? 

- Vratio sam se istim avionom kojim sam otišao 10 godina ranije. Prethodno, u ćeliju su mi nahrupili cimeri sa sprata, sticajem okolnosti Hrvati iz Herceg Bosne, da se pozdravimo i ispratili me rečima: Vi makar imate svoju državu da brine o vama. Bio sam opet ponosan na Srbiju, a kada sam sleteo na aerodrom "Konstantin Veliki" u taj četvrtak, 3. decembra tačno u 14.20 čekale su me hiljade ljudi. Sećam se da sam kratko rekao kako sam uspeo da preživim haško gubilište i da nisam kriv sem što sam komandovao slavnim Prištinskim korpusom. Posle smo u mom stanu slavili uz Nikolu Selakovića, Aleksandra Vulina, Bratislava Gašića... Diković, moj drug, tada je komandovao vojskom, a došao je da me pozdravi...

*Mnogi, nažalost, neće biti u stroju 24. marta 2024?

- Mnoge je bolest odnela. Pet kuća dalje od mene u Nišu je udovica pukovnika Lovra, prvog koji je umro od raka još 2000. Kada prolazim pored njenog doma uhvati me tuga. Na stotine je pomrlo što od osiromašenog uranijuma, što od drugih otrova. Oni, NATO, ubijali su ptice, čvorke, vrane, kod Kuršumlije na Merdarima. Lično sam išao da vidim te pale ptice, a kako neću ljude.

Pogledajte više