RAZAPETOST IZMEĐU NAUKE I POLITIKE: Jugoslovenska faza u angažmanu velikog naučnika i eksperta

prof. dr Dragan Simeunović/Iz knjige: "Istorija političke misli"

11. 09. 2023. u 07:00

U CVIJIĆEVIM političkim analizama i raspravama do izražaja ne dolazi samo stručno znanje, već i politička mudrost.

Jovan Cvijić 1900. godine , Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

Mir na Balkanu predstavlja prvenstveno kao interes Evrope, a razlog za tu tvrdnju nalazi u ispravnoj, i danas politički validnoj tezi da stabilno područje predstavlja najbolje tržište za razvijene zemlje. Znajući šta Evropu najviše interesuje na Balkanu, procenjuje da će kupovna moć "oslobođenog balkanskog seljaka 7,5 puta biti veća" nego što je porobljenog, pa će za "toliko biti veći biti import industrijskih proizvoda u ove oblasti". Time velemajstorski stvara kod stranaca snažan motiv da daju podršku za pripajanje Stare Srbije srpskoj novovekovnoj državnoj tvorevini. No, valja naglasiti da Cvijić nije težio manipulaciji, već da je istinski bio za urastanje Srbije u Evropu. Njegova proevropska opredeljenost vidi se iz njegove vizije buduće srpske države. Njeno stvaranje biće dobitak za Evropu jer, "jedan novi deo Evrope otvoriće se i postaće pristupačan radu, opštoj utakmici i bogatstvu. Za evropsku kulturu biće zadobijena nova oblast". Po njemu, Evropa će propustiti tu šansu ako dozvoli da se stvori disbalans pravde na Balkanu, a naročito na štetu srpskog naroda, jer "uhapšen narod" kao što je srpski neminovno teži promeni svoga položaja, pa i po cenu sukoba sa velikim silama.

Slične stavove u korist ostvarivanja srpskog nacionalnog interesa Cvijić je zauzimao i u toku prve dve godine Prvog svetskog rata. Naučno je osporio osvajačku politiku Austrougarske pokazujući da je ona anahrona, ne zato što je imperijalna, već zato što za prodor na nova tržišta više nisu bila neophodna prethodna vojna osvajanja. Druge razvijene zemlje su već osvajale i pokoravale druge investicijama i uopšte kapitalom, a ne oružjem.

U PRVIM godinama Prvog svetskog rata Cvijićeve ideje "postaju i sastavni delovi srpske politike i njen zvanični ratni program". Bile su to još uvek godine u kojima se ponašao ponajviše nacionalno. Njegove ideje su tada još uvek podloga ratnim ciljevima Srbije u pogledu sudbine južnih krajeva, pre svega Makedonije. To će izazvati u promenjenim ratnim okolnostima i razilaženja SSDP sa Cvijićevim stavovima.

Jugoslovenska delegacija na Konferenciji mira u Versaju 1919. Cvijić sedi za stočićem , Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

Jovan Cvijić se ni tada ni kasnije nije obazirao na Tucovićeve opaske, o kojima nije verovatno mnogo ni znao. Njemu je u svetu praktične politike najviše smetala Pašićeva nekarakternost u odnosu sa intelektualcima, pa i sa njim samim. To je bio i osnovni razlog zašto je Cvijić prekinuo saradnju sa srpskom vladom i povukao se u Švajcarsku nakon misije u Solunu 1915. godine. No ni tamo nije prekidao svoj rodoljubivi angažman, angažujući se na humanitarnim poslovima, koji su ipak bili ispod nivoa onoga što je mogao od sebe dati narodu i državi.

To je ujedno i vreme kada klice jugoslovenske ideje u uslovima promene ratne sreće dobijaju i kod njega na važnosti, bar onoliko koliko u srpskim zvaničnim političkim krugovima.

Zamah jugoslovenske ideje obuzeo je Cvijića naročito u toku poslednje dve ratne i u prvim poratnim godinama. Time započinje jugoslovenska faza njegovog političkog angažmana i ponovo se stvaraju uslovi da Cvijić prihvati ulogu političkog posrednika, propagandiste državnih ideja i vladinog i međunarodnog eksperta od najvećeg značaja.

* * * * * * * *

MOGUĆNOST DA SVI SRBI ŽIVE U ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI

JUGOSLOVENSKE ideje su naime kod Cvijića bile prisutne već veoma rano, ali niti su bile česte niti su bile dominantne. Već u svom radu o aneksiji Bosne i Hercegovine smatra da se u vremenu koje dolazi "na slobodnim osnovama može stvoriti jugoslovenska kulturna i državna zajednica". Argument za tu tvrdnju je nalazio u činjenici da postoje široko rasprostrane težnje Južnih Slovena na "čitavom jugoslovenskom kompleksu od Trsta do Soluna". Kod njega tada još uvek dominira srpska državotvorna ideja, a jugoslovenstvo je tek paralelni, komplementarni projekat projektu ostvarenja srpskog svenarodnog i državnog jedinstva. Cvijić će još dugo stvaranje zajedničke jugoslovenske države videti kao mogućnost da se svi Srbi nađu u zajedničkoj državi, a tek u poslednjim ratnim godinama i kao mogućnost da se pravedno reši pitanje suživota svih Južnih Slovena. U toku Prvog svetskog rata napisao je studiju Jedinstvo Jugoslovena, izradio uz pomoć saradnika i karte buduće jugoslovenske teritorije, ali sasvim u sklady sa ratnim ciljevima svoje države ponajviše je to učinio u propagandne svrhe.

Ta studija odiše serioznom naučnom argumentacijom kako o geopolitičkoj celovitosti jugoslovenskog prostora, tako i o nužnosti njegovog objedinjavanja u jednu državu koja bi napokon omogućila svim Južnim Slovenima slobodan i dugo iščekivan politički, kulturni i ekonomski suživot.

Joavn Cvijić u okolini Svrljiga početkom prošlog veka , Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

CVIJIĆEV plan nije uključivao Bugare zato što je on bio duboko razočaran njihovim držanjem u balkanskim ratovima. U tom pravcu Cvijić iznosi racionalnu konstataciju da su Bugari propustili svoju istorijsku šansu za zbliženje sa Srbima, ali uz ogradu da je mogu ponovo zadobiti nakon dugog perioda protoka vremena i u slučaju eventualne demokratizacije bugarskog društva. Svako njihovo spajanje sa Južnim Slovenima smatrao je 1918. ne samo kao "utopiju" već i kao opasnost po novu državu u kojoj bi Bugari bili ono što su po završetku Prvog svetskog rata po njemu neumitno bili - "jedan mali narod ... ispunjen mržnjom i zavišću" .

Kraj rata, posebno 1919. i 1920. godina su vreme kada Cvijić na delu dokazuje svoje jugoslovensko opredeljenje. Angažovan kao naš najeminentniji ekspert za pitanja granica, sa istim se žarom borio i za granice hrvatskog i slovenačkog kao i srpskog naroda, kao granice njihove buduće zajedničke države. Konferencija mira u Parizu koja je vrh njegovog ekspertsko-političkog angažovanja je potvrdila ne samo vrednost njegovog naučnog autoriteta pred kojim su se povinovali strani državnici, već i njegovo iskreno jugoslovenstvo. Isti uspeh nije ponovio u svom naporu da u svojstvu predsednika jugoslovenske komisije novoj državi prisajedini Korušku 1920. godine, jer je isuviše verovao da će se slovenački narod opredeliti na plebiscitu za život u Kraljevini SHS, a ne u Austriji. Rezultat tog plebiscita je prvo razočaranje Jovana Cvijića u jugoslovenstvo.

* * * * * * * *

VERSKE RAZLIKE LIMITIRAJU STVARANjE JEDNE NACIJE

NETAČNE su tvrdnje da se Cvijić, posle kraha plebiscita u Koruškoj, potpuno okrenuo od jugoslovenstva. I nakon što su počela prva međunacionalna trenja, u prvom redu između Srba i Hrvata, Cvijić je gajio uverenja da su u pitanju tek prolazne teškoće na putu ka stapanju u jedan narod. Tačno je prognozirao da će te prepirke trajati "još sto godina", ali nije znao da će se one okončati tako strašnim ratovima i genocidom. Grešio je kad nije pridavao pažnje verskim razlikama među narodima koji su ušli u novu državu kao bitno limitirajućem faktoru stvaranja "jugoslovenske nacije", i što je isuviše držao do zajedničkog jezika kao amalgama i garanta trajnog zajedništva. No, takvo njegovo mišljenje, uključivši i zablude, bilo je prirodan deo njegovog normativno-ontološkog pristupa politici u koma je dominirao princip "treba", povezan sa antropološkim optimizmom i uverenjem u mogućnost spoja etike i politike.

Jedino u koga nije verovao do kraja života bili su profesionalni političari.

Međunarodna plebiscitna komisija u Koruškoj oktobra 1920.godine, Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

Veoma popularan u sveukupnoj jugoslovenskoj javnosti nakon rata, često je bio spominjan kao mogući ministar, pa i predsednik vlade, pa se u tekstu koji je objavila "Politika" u decembru 1923. godine ne samo javno ogradio od te mogućnosti, već je i veoma tačno zapazio da je vreme njegove političke upotrebljivosti prošlo. U onoj istoj meri u kojoj je bio na kraju rata nezamenljiv usled svoje naučne stručnosti u času povlačenja državnih granica, on nije bio nakon rata mnogo upotrebljiv u konstruisanju unutrašnjeg političkog uređenja zemlje. Za sve postoji vreme, zapisao je mudri Solomon. Jovan Cvijić je dao najbolje od sebe onda kada je u politici vreme bilo određeno kao njegovo.

U ARHIVSKOJ građi postoje tragovi da je i sam monarh Aleksandar Karađorđević, koji je Cvijiću inače bio veoma sklon, kada mu je dr Ivan Ribar 1920. godine predložio Cvijića za predsednika, odbacio takvu mogućnost. Naprosto, kralj je bio svestan da je Cvijićevo vreme praktične upotrebljivosti u politici definitivno prošlo, a to je kriterijum kojim se najčešće rukovode svi političari u relacijama sa naučnicima i uopšte intelektualcima.

Jovan Cvijić sa profesorom Jovanom Žujovićem na planini Rili „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

Ni Cvijić nije mešao lično prijateljstvo sa političkim ubeđenjima. Njegova nesumnjivo velika privatna bliskost sa Aleksandrom, Đorđem i Pavlom Karađorđevićem (koji su čak posećivali njegova javna predavanja), nije ga sprečavala da javno iskazuje svoju opredeljenost za socijalističke ideje. Netačno je da je Cvijić rekao za sebe da je socijalista tek pred kraj svoga života. On je to činio javno i ranije u raznim prilikama, na primer upravo te 1920. kada je u zagrebačkim "Novostima " od 11. aprila obrazložio zašto se ne želi prihvatati mesta predsednika vlade između ostalog i time, što je, kako sam kaže, "duboko zagazio u socijalizam u kome vidi jedini spas i izlaz iz situacije posle tragičnih događaja naših". Osim toga, osetio je da procesi rastakanja fragilnog jugoslovenskog jedinstva dobijaju na zamahu usled postojanja dva faktora za koje nije nalazio rešenje, sem da ih "što više ublažimo". To su po njemu dve preteranosti: "kod Srba nacionalizam, a kod Hrvata državnopravni mentalitet".

* * * * * * * *

NOVO VINO NIJE DOBRO KAD SE SIPA U STARE MEHOVE

U PORUCI Kongresu javnih radnika održanom u Zagrebu 1922. Cvijić smatra de je "najvažnije: da se Hrvati stave u položaj Srba i da razumeju naše doskorašnje patnje, gubitke i požrtvovanja, a Srbi da se stave u položaj Hrvata i da razumeju njihova osećanja, surevnjivosti i osetljivosti", čima naizgled nudi balans, ali zapravo stavlja Srbe i Hrvate u dve različite pozicije - Srbe u istorijsko-žrtvenu, a Hrvate u problematično-karakternu.

Jovan Cvijić je nastavio da učestvuje u javnom životu nove države, onoliko koliko mu je narušeno zdravlje dopuštalo, držeći javna predavanja širom zemlje i pišući članke koji su sadržavali političke poruke poput onih o potrebi decentralizacije države, menjanja imena države u ime Jugoslavija i sl. Veoma je vodio računa o teškom položaju radničke klase i siromašnih seljaka čiji se broj po njemu drastično uvećao u novoj državi.

Jovan Cvijić sa kolegama geolozima iz Bugarske, Foto Muzej grada Beograda, Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

Socijalističke ideje se kod njega prepoznaju ne samo u čestoj brizi za radnike, nego i u mnogo čemu drugom vezanom za ideju socijalne pravde, ali i u veri u neminovnost revolucije koju je iskazao u januaru 1923. tvrdnjom da će političko zlo "morati da izazove revoluciju u zemlji i da će mnogi stradati" .

U ČLANKU objavljenom u "Politici" decembra 1923. Cvijić o svojoj životnoj političkoj orijentaciji decidirano kaže: "Ja sam po svojim uverenjima o ekonomskim i društvenim pitanjima i ranije pripadao levici onih koji imaju demokratske poglede, a sada posle ovih strašnih događaja otišao sam još dalje prema socijalizmu". U tom smislu odmah i objašnjava kome je namenjena ubuduće njegova politička podrška: "U političkom pogledu ja želim samo pomagati rad onih novih generacija koje neće sipati novo vino u stare mehove".

Jovan Cvijić sa svojim studentima na „terenu“, Foto Muzej grada Beograda, Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

Ipak, ukoliko bismo se morali opredeljivati šta je pre svega na političkom planu bio Jovan Cvijić dileme ne bi bilo. Sav njegov rad i skoro ceo politički angažman bio je pre svega patriotski, bilo srpski, bilo jugoslovenski. Socijalizam je tek bio njegov intelektualni izbor među ideologijama kome nije pružao mnogo prilika da zaživi u njegovom praktičnom političkom angažmanu, bez sumnje iz mnogo raznorodnih razloga.

Njegova raspetost između nauke i politike nad kojom je često i sam lamentirao bila je prividna. Uistinu, bio je duhom uvek veran nauci, a ipak delom podatan politici. Prvo iz životnog opredeljenja, a drugo iz patriotskog osećanja.

Jovan Cvijić kod jedne muslimanske porodice u Hercegovini, Foto Muzej grada Beograda, Foto-muzej „Milan Jovanović“, Portreti Ilije Šobajića (1876-1953), Muzej „Jovan Cvijić“, Arhiv SANU, Dokumentacija „Novosti“ i "Vikipedija "

U svojim spisima precizno je definisao mnoštvo političkih pojava: tipove političkog zajedništva, posebno državu, pojmove etnosa, naroda i nacije, političkog interesa i mnogo još čega drugog, a, što je i danas važno za našu sredinu, ukazao je na realno velike mogućnosti dostojanstvenog i po narod korisnog nepartijskog angažovanja intelektualaca u politici. Još je bitnije to što je potvrdio tu mogućnost praksom ličnog primera.

Pogledajte više