U POLITICI NIŠTA BOLJE NE USPEVA OD USPEHA: Očuvanje državne nezavisnosti od pritisaka velikih sila

prof. dr Dragan Simeunović

31. 08. 2023. u 07:00

DANAS potpuno zaboravljeni veliki srpski državnik, radikalski prvak i vanserijski diplomata Milovan Milovanović rođen je u Beogradu 1863. godine u uglednoj građanskoj porodici.

Kralj Milan i Aleksandar Obrenović 1888, kada se Milovanović vratio u Srbiju , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Učinio je mnogo toga korisnog po svoj narod i državu, ali samo već to što je praktično realizovao skoro nemogući poduhvat stvaranja Balkanskog saveza koji je Srbiji doneo značajna teritorijalna proširenja u balkanskim ratovima i slobodu velikom broju pripadnika srpskog i drugih naroda, zaslužuje da njegovo delo bude izučavano, a ime trajno upamćeno [...]

Maštovitost, rafiniranost i insistiranje na temeljnom sprovođenju bilo tajnih bilo javnih političkih dogovora i planova u život, kao karakteristike političkog stila Milovana Milovanovića nisu mu omogućavali da u Srbiji toga vremena dobije veliki politički prostor niti da ima veliki broj saradnika istovrsnih pogleda i kvaliteta.

Zato je on svu svoju karijeru odigrao na važnoj, ali kamernoj političkoj sceni i u začuđujuće uskom krugu ljudi, ma kako neki od njih bili značajni.

Ostaće tajna kako je i zašto bio neuništiv u politici. Skloni smo da bitan razlog za to vidimo ne samo u sticaju okolnosti, nego i u njegovoj osobenoj prirodi i nespornom političkom talentu.

Uopšte uzev, njegovi metodi političkog delanja su daleko više bili za diplomatski nego za unutrašnje-politički milje te je Milovan Milovanović učinio pravi potez kada je najpre, 1891. godine, prešao u Ministarstvo spoljnih poslova, a potom 1894. godine i definitivno okrenuo leđa unutrašnjoj i sav se posvetio spoljnoj politici.

Iako "neuništiv", ni Milovan Milovanović nije bio neranjiv. Otpuštan je iz državne službe više puta, recimo 1892. po dolasku liberala na vlast, ali se vraćao u nju munjevito i uvek na više mesto. Bio je poslanik tokom 1893. godine, ministar pravde od 1896. do 1897. godine. Vodio je neustrašivo, ali veoma civilizovano žestoku kampanju protiv kraljevog autoritarizma i zbog toga 1899. godine, posle Ivanjdanskog atentata, od Prekog suda bio osuđen u odsustvu na dve godine zatvora.

POSLE kraljeve ženidbe 1900. godine pomilovan je i rehabilitovan, postao poslanik u Bukureštu, a potom i ministar narodne privrede u kabinetima Alekse Jovanovića i Mihaila Vujića od 1901. do 1902. godine. Početkom maja 1903. postaje poslanik u Rimu, a 1908. ministar spoljnih poslova. Na tom položaju ostaje do smrti, čak i kada je 1911. formirao svoj kabinet.

Milovan Milovanović je bio spreman za Srbiju , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Svoje teorijske poglede na spoljnu politiku izložio je u radovima koji su od 1894. do 1898. objavljivani u prestižnom časopisu "Delo" na čijim stranicama je objavljivala elita mlađe srpske inteligencije, mahom iz redova Radikalne stranke. [...]

On iznenađuje tadašnju javnost, pa i same radikale kao gorljive rodoljube time što na prvo mesto stavlja zadatak "očuvanja državne nezavisnosti", a tek na drugo "izvršenje srpske nacionalne misli oslobođenja i ujedinjenja celog Srpstva". Svaka sumnja u Milovanovićevu defanzivnost u pogledu ostvarivanja vekovnog nacionalnog cilja - oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda - je neosnovana. Ovaj redosled je bio ne samo naučno zasnovan, nego i politički logičan u vreme sve većih pritisaka na Srbiju.

Perom i delom Milovanović pokazuje da je "srećno ili nesrećno rešenje toga pitanja za Srbiju isto što i pitanje opstanka. No, ono jeste i "spoljna nužnost" zato što Srpstvo koje živi i van granica Srbije čeka na taj čin, a on zavisi od inostranog faktora i umeća ophođenja Srbije sa njim više nego od njene sile, jer se na dve carevine gde žive Srbi ne može lako udariti, a sama Srbija nikako.

Treća carevina, Rusija, imala je, po Milovanu Milovanoviću, srećom po Srbiju samo interes što veće političke dominacije na Balkanu, dok su i Austrougarska i Turska težile i teritorijalnom posredovanju realizacije svojih interesa.

* * * * * * * *

PROROČANSKA KOMBINATORIKA SA FRANCUSKOM NA DUŽI ROK

OCENIVŠI spoljnopolitičke planove i interese sve tri, uskoro umiruće carevine u pojedinim njihovim delovima kao realne, a u pojedinim kao nerealne, Milovan Milovanović je tragao ne samo za podudarnošću interesa Srbije sa nekom od njih već i za realnom mogućnošću ostvarivanja tih interesa.

Najkompatibilniji spoljnopolitički interes neke velike sile interesima Srbije je bez sumnje bio interes Rusije da se na Balkanu formira više antiaustrougarski i antiturski orijentisanih država koje bi bile dovoljno složne da uz podršku Rusije postepeno ali sasvim potru uticaj Austrougarske i Turske na strateška zbivanja u jugoistočnoj Evropi.

Pri rešavanju problema kako praktično postići taj sklad i najzad ostvariti svoj cilj, dolazi do izražaja Milovanovićev politički virtu. Umesto dotadašnjeg skoro jednovekovnog upornog nastojanja da Rusija spoljno-politički podrži Srbiju kao nacionalno posebnu i međunarodno nezavisnu državnu tvorevinu, on je celu stvar okrenuo sa glave na noge tezom da Srbija naprosto treba da ugradi "sebe, svoje napredovanje, svoju nacionalnu misiju u program ruske politike", tako da kad god Rusija sprovodi svoj program, u stvari uvek sprovodi i srpski.

Po uzoru na kneza Miloša i Milovanović je kupovao vreme , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Da bi se to postiglo, Srbija mora "da se učini neophodnom za Rusiju, da utvrdi kako se interesi njezini i ciljevi poklapaju u svemu s ruskim ciljevima u Istočnom pitanju".

OVAKAV pristup načinu materijalizacije spoljnopolitičkih ciljeva Srbije, koji su Milovanovićevi protivnici nazvali "strategijom kukavičijeg jajeta", niti je bio nepošten prema Rusiji, jer je u krajnjem vodio ostvarivanju i ruskih ciljeva, niti je bio nerealan, već je naprosto predstavljao jedan vrlo različit prilaz u odnosu na dotadašnje pristupanje ne samo glavnom spoljnopolitičkom zadatku Srbije, već i Istočnom pitanju u celini.

U prilog Milovanovićevih postupaka i namera išlo je više značajnih događaja, u prvom redu sklapanje rusko-francuskog saveza.

Uvek rukovođen Makijavelijevim učenjem kome se javno i iskreno divio, Rusiju je video kao most na kružnom putu. Preko Rusije treba postići povoljan i siguran sporazum sa njenim balkanskim miljenikom Bugarskom (umesto da se gubi vreme u pokušajima da se Bugarska opanjka i potisne iz ryskog srca), a potom preko istog, ruskog mosta treba stići do francuskog poverenja. Francuska podrška je u stvari bila Milovanovićev glavni "sporedni" cilj, a nju će Srbija lakše zadobiti kad pokaže Francuskoj da ima podršku Rusije i stabilan odnos sa drugim balkanskim državama. U ovom slučaju Milovanovićeva kombinatorika se iskazala ne samo kao realistična nego i kao proročanska i plodonosna na duži rok, bar do kraja Prvog svetskog rata.

No, na putu tim planovima stajale su i Turska i Austrougarska.

Suprotno borbenom stavu većine srpskih političara, pa i sopstvenom mladalačkom, Milovan Milovanović će vremenom sve više biti za odlaganje sukoba s njima, opet prema jednom preinačenom principu - što kasnije to bolje.

* * * * * * * *

STRATEGIJA ODLAGANjA RATA ULjULjKIVANjEM BEČA

PROCENjUJUĆI sasvim realno da Srbiji treba vremena da svoje planove ojačanja saradnje sa Rusijom i Francuskom sprovede u delo, Milovan Milovanović je tražio način da dobije u vremenu, osećajući da je Austrougarskoj prst na okidaču i da je sve nestrpljivija da ga povuče i time započene Drang nach Osten. Sledbenik teorije interesa kao glavnog činioca politike, Milovan Milovanović je smatrao da Austrougarska neće odustati od napada na Srbiju, ne iz razloga što "mrzi Srbiju", kako su govorili oni koji su zaoštravali i onako zaoštrenu relaciju sa Crno-žutom imperijom, već zato što je na to nagone njeni interesi. Interesi se, doduše, mogu i menjati, ali ne uvek već samo kad bivaju potisnuti većim, a takve Milovan Milovanović nije video na balkanskom političkom horizontu. No, on je znao i nešto drugo - da u politici nimalo lako nije ispravno proceniti šta je tačno interes, a da je još teže proceniti trenutak kada ga treba realizovati.

Zato je njegova strategija odnosa Srbije prema Austrougarskoj bila strategija odlaganja rata putem uljuljkivanja Austrougarske - davanjem sitnih ustupaka i servilnošću koji su kod nje trebali da izazovu iluziju o srpskom prihvatanju dominacije Austrougarske nad Srbijom ili bar uverenje da se stvari kreću u tom pravcu. Znajući da za Srbiju radi vreme u dobu koje karakteriše sve veći zamah oslobodilačkih aktivnosti na Balkanu, koje su bile i jasni znak slabljenja imperijalne moći ne samo Turske već i Austrougarske, Milovan Milovanović je po uzoru na Miloša Obrenovića kupovao to vreme, čak i ne skrivajući ni svoje namere ni svoje metode: "Srbija mora uglavnom onako raditi kako je Miloš radio prema Turcima: ne samo čuvati svoju korektnost u redovnim odnosima nego i zadovoljavati sujetu i uspavljivati nepoverljivost austrijsku manifestovanjem poštovanja i popustljivošću u sitnim uslugama, gde nisu bitni interesi, nego prolazni politički i ekonomski u pitanju".

Delegacije Kraljevine Srbije na Hilandaru 4. april 1896. godine , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Shvativši dobro da Austrougarska ne samo što želi već i da može da bude moderator svih sukoba na Balkanu, Milovan Milovanović je razmišljao i o saradnji sa Bečom.

Na tu ideju ga je upućivala činjenica vrlo poremećenih odnosa Srbije sa Bugarskom, a naročito niz prethodnih i svojih i tuđih neuspelih pokušaja sklapanja saveza sa njom.
Milovan Milovanović nije spadao u političare koji iz bilo koje, pa i najgore situacije ne bi nalazili neku korist po državu. Svestan da Srbija može biti lako poražena ukoliko se udruže Austrougarska i Bugarska, Milovan Milovanović je čak bio spreman i na to da se Srbija pod pritiskom Austrougarske odrekne nezavisnosti, ali uz cenu izlaska takve zavisne države Srbije na more dobijanjem Soluna. Njegov račun je bio možda skandalozan sa stanovišta stare garde srpskih patriota, ali da je sproveden, Austrougarska bi svakako imala interesa da jednu svoju satelitsku državu kakva bi postala Srbija, proširi i na jug, jer bi time širila i svoju interesnu zonu.

Kralj Petar Karađorđević , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Što se Bugarske tiče, bio je spreman da s njom uđe u Skoplje, "pa šta ko uzme" shodno ratnoj sreći na račun Turske.

Sve u svemu, Milovana Milovanovića ništa nije moglo iznenaditi, a on je svojim planovima i akcijama iznenađivao mnoge.

* * * * * * * *

PENjANjE KA VRHU SPOLjNOPOLITIČKE PIRAMIDE

KAO PRVI srpski đak nove, političkom empirizmu sve bliže evropske škole, uvek je razrađivao sve varijante na sasvim realnim pretpostavkama.

Nije kod njega bilo ni ljubavi ni mržnje koje su navodile mnoge srpske državnike ili da precene "ljubav Rusije", ili da prebrzo odustaju od saveza sa "mrskim Bugarima" ili "srbofobnim Germanima".

On je hladno rezonujući oblikovao ideju vodilju svoje "interesne politike": "Države se kao i ljudi udružuju iskreno samo na dva osnova: prvo po osnovu prepoznatog zajedničkog interesa i drugo hegemonizacijom usled opasnosti od zajedničkog neprijatelja, dakle, opet po osnovu interesa". To što ta udruživanja nisu večita nije brinulo Milovana Milovanovića. Prvo, govorio je, nema večnih ljubavi sem u romanima, a drugo, važno je da politički savez traje dok se ne realizuje interes. Nakon toga, on i onako postaje besmislen i postaje nekad lepa, a nekad i opterećujuća tradicija i ništa više. Takvi savezi su onda dekorativni, a samim tim što ako bar jedna strana nema interesa oni nisu ni pravi savez, štaviše kao takvi mogu biti opasni kao vid samozavaravanja.

Kralj Petar Karađorđević i Milovan Milovanović kao predsednik vlade , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Ima li neko interesa da nam bude prijatelj? - bilo je glavno Milovanovićevo pitanje - "jer ako nema, onda nam on i nije i ne može biti politički prijatelj".

Razume se da su srpskim diplomatama starog kova, i uopšte "političkim romantičarima", ovoliki pragmatizam i izrazita Milovanovićeva utilitarnost bili trn u oku.

No, on je znao da nigde kao u politici ništa bolje ne uspeva od uspeha.

Penjući se "ka vrhu spoljnopolitičke piramide" vlasti Srbije Milovan Milovanović je, svaku aktivnost koja nije donosila bar kakav-takav rezultat proglašavao ne samo arčenjem vremena već i političkom štetom: "Srbija ne može voditi svet, Srbija ne može naređivati nikom, ali Srbija može i mora imati opipljive koristi od svoje politike, inače nema razloga da postoji kao samostalna država".

* * * * * * * *

UPOZORENjA NA OPASNOSTI KOJE DONOSI UJEDINjENjE SA HRVATIMA

NjEGOVO delo "Srbi i Hrvati" napisano 1895. godine odiše realpolitičkim mišljenjem.

Da bi se Srbi i Hrvati ujedinili mora se prvo raspasti Austrougarska, konstatuje Milovan Milovanović, ali odmah i pita - može li to postići Srbija? I zašto baš Srbija? Zašto Hrvati ne podignu ustanak? Ako to nije realno, a nije, zašto bi bilo realno da mala Srbija zarati sa velikom Austrougarskom i radi čega? Koji je tu stvarno njen interes?

Kakav je uopšte mogući dobitak i za Srbe i za Hrvate, hladno računa Milovan Milovanović, od tog "nazovi ujedinjenja". Pa, lišen političkih emocija, pita i to: kako se može potpuno ujediniti ono što nije isto, a ako nije potpuno ujedinjeno onda je labavo te dokle uopšte može trajati? I opet računica: isplati li se praviti nešto po cenu rata sa Austrougarskom što nema trajnu vrednost?

Ova i druga Milovanovićeva razmišljanja koja su u drugima više gasila volju za ujedinjenjem nego što su je podsticala sa pravom su od pristalica jugoslovenstva doživljena kao destruktivna po tu ideju, pa čak i opasna.

Srpske jedinice u Prvom balkanskom ratu , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

MILOVAN Milovan Milovanović, ipak, nije bio protiv Hrvata kao naroda. Smatrao je da Srbi i Hrvati treba da intenzivno teže duhovno-kulturnom zbliženju jer je ono realno moguće, nikoga od velikih ne povređuje, ne košta ništa i ne može da rodi sukob između ta dva naroda već samo da ih približi. Kao trezven i iskusan političar Milovan Milovanović je znao da sve dok je nešto zajedničko što je duhovne prirode, tu manje-više nema pravih problema, a "rata nikad", i da veliki problem uvek nastaje usled materijalnog zajedništva.

Milovan Milovanović, ne samo da nije bio Jugosloven, već nije bio ni slavenofil, pa ni rusofil što mu pripisuju neki istoričari. Naprotiv, prema ideji slovenstva bio je i tada i kasnije intimno krajnje hladan, uvek jedino stvarno zainteresovan za oslobođenje i ujedinjenje Srba u jednu srpsku državu. Njegov odnos prema Rusiji bio je više nego racionalan, čak povremeno i makijavelistički. Doduše, on će odmah po zaposlenju u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, pa uopšte i trajno videti Rusiju kao jednog od uvek mogućih branilaca Srbije, ali bez ikakvih emocija, uvek polazeći od činjenice da Rusija ima interes da na Balkanu podržava Bugarsku stalno, a Srbiju povremeno.

Pogledajte više