IZ DOMOVA ZA GODINU IZAĐE OKO 100 MLADIH, MNOGI SE NE SNAĐU: "Novosti" istražuju na koji način brinemo o deci bez roditeljskog staranja (3)
STRAH, neizvesnost, često nedovoljno obrazovanje, nedostatak emocionalne i psihološke, ali i finansijske podrške, nedostatak samoupouzdanja i socijalnih veština, nemanje krova nad glavnom - sve su to izazovi sa kojima se sreće osoba od 18 ili 26 godina, koja je odrasla u domu ili hraniteljskoj porodici, u trenutku kada bi trebalo da se osamostali.
Foto Shutterstock
Sa 18 godina sistem alternativnog staranja, po zakonu, napuštaju oni koji neće studirati, sa 26 oni koji se odlučuju za akademsku karijeru. Godišnje domove i hranitelje napušta nešto više od stotinak mladih ljudi.
Što su promenili više domova i/ili hranitelja, mladi imaju više traumatskih iskustava sa odvajanjem i teže se snalaze u sredini u kojoj se nađu, objašnjava za "Novosti" profesor dr Anita Burgund Isakov, vanredni profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koja se godinama bavi mladima u alternativnom sistemu. FOTO: Sekretarijat grada Beograda
- Za decu i mlade je svako odvajanje traumatično - kaže naša sagovornica. - Pokazalo se da će, čak i ako ih roditelji jako zlostavljaju, birati da ostanu sa njima. To je prirodna čovekova potreba, da bude sa svojim roditeljima. Najveći broj ove dece i mladih završi zanate, ponekad njihovi kapaciteti nisu dovoljno iskorišćeni, dešava se i da su u školi etiketirani. Sve to čini da njihovo mentalno i fizičko zdravlje ne bude dobro. Izloženi su ogromnim količinama stresa, a onda dođe trenutak kada izlaze iz sistema. Oni koji su u domu, sami sebe bodre rečima "snaći ću se, kako su drugi".
Burgund Isakov primećuje da bi plan emancipacije trebalo da se radi već posle četrnaeste godine, ali se najčešće ne radi, pa se šest meseci pre izlaska mlade osobe iz doma postavi pitanje "šta dalje".
A mnogi se "dalje" ne snađu. Naša sagovornica kaže da je imala kontakte sa nekim tridesetogodišnjacima, izašlim iz alternativnog sistema, koji su podnosili zahteve za socijalne stanove, ili su živeli u nehigijenskim naseljima i bavili se nedozvoljenim radnjama da bi preživeli, jer sa stečenim znanjem i veštinama nisu mogli da nađu posao od kog bi živeli kao podstanari, pa makar i deleći troškove sa prijateljima.
- Na planiranju otpuštanja bi, u stvari, trebalo da se radi već kad dete uđe u sistem - decidna je Anita Burgund Isakov. - Ovako, od ovih mladih se očekuje da odrastu "odjednom", iako su do tada bili pasivizirani nizom mera sistema socijalne zaštite. Foto Printscreen Youtube
Ovo je posebno važno u malim mestima, u kojima su mnoge usluge ovoj deci i mladima nedostupne. U Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu, na primer, oni imaju mogućnost da uđu u sistem stanovanja uz podršku i dobiju smeštaj pod beneficiranim uslovima, gde će živeti sa cimerima i učiti da upravljaju kućnim budžetom, održavaju stan, vežbaju socijalne veštine...
Različite lokalne samouprave propisuju i različita vremenska ograničenja u pogledu korišćenja stanova. U Beogradu se stan može koristiti do dve godine, a u Novom Sadu do završetka studija. U nekim gradovima deo troškova snose mladi, dok u drugim sve troškove snosi gradska uprava.
Ova kategorija mladih spada u teže zapošljive, jer im je brzo potreban posao da bi mogli samostalno da žive, a nije ga lako odmah naći u struci. Pojedine kompanije pomagale su tako što bi neke od njih stipendirale za nedostajuća zanimanja, uz obezbeđeno radno mesto bar za neko vreme, a i NALED je organizovao centar za vršnjačku pomoć i karijerno napredovanje. U stimulativne mere spadaju i subvencije koje se isplaćuju poslodavcu ako zaposli mlađeg od 30 godina, a dodatne obuke obezbeđuje NSZ, što je dostupno i mladima na alternativnom staranju.
ZBOG TRAUMA ZAHTEVAJU STALNU BRIGU
- Jako je važno da u društvu ne bude mnogo odraslih sa traumatskim iskustvima, kao što su ova, koja imaju mladi odrasli u nefukcionalnim porodicama, u domovima ili kod hranitelja, jer se nikada ne zna kada će eksplodirati - kaže dr Anita Burgund Isakov.- Oni u principu nisu dobro ako ne dobijaju kontinuiranu negu i brigu o mentalnom zdravlju. Zato je briga o njima i po izlasku iz alternativnog sistema na dobrobit celog društva.
Pravo na tzv. stalnu novčanu pomoć ostvaruju samo mladi koji su napustili alternativno staranje na teritoriji Beograda.
Tu su i savetovališta za mlade, koji su oblik podrške ovoj kategoriji da samostalno funkcionišu. Ovu uslugu obezbeđuju lokalne samouprave, pa nije jednako rasprostranjena u svim delovima zemlje, primećuje Burgund Isakov.
Istraživanja su pokazala da je najveći procenat ovih ljudi završio treći stepen školske spreme, a mnogo njih ima završenu samo osnovnu školu (ukupno 34,4 odsto), što je u startu otežavajući faktor za potpuno osamostaljivanje.
Bolji školski uspeh zabeležen je kod dece na porodičnom smeštaju, kod devojaka i kod onih koji su imali podržavajuću i ohrabrujuću sredinu za učenje. Mladi koji su napustili sistem alternativnog staranja sa 16 i 17 godina imali su lošije ishode i problematičnije ponašanje od onih koji su iskoristili mogućnost alternativnog staranja do punoletstva. Oni koji su imali problema u mentalnom zdravlju, kao i problema u ponašanju, takođe su češće imali loše ishode.
TRAŽE U DOSIJEU SLIKU MAJKE
CENTAR za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska ima arhivu, u kojoj se dosijea čuvaju od 1947. godine. Često nam se javljaju ljudi koji su usvojeni, tragajući za svojim poreklom, kaže Bojana Petrović, sociolog u Zvečanskoj.
- Neki godinama nisu znali da su usvojeni, pa kad saznaju, zovu da se raspitaju za biološko poreklo. Najstarija osoba koja je zvala jeste gospođa od 75 godina, iz inostranstva.
Neki samo žele da znaju ima li u dosijeu slika njihove majke, a nekima, pak, treba pažljivo saopštiti npr. da su plod silovanja ili incesta. Drugi tek iz dosijea saznaju da su druge nacionalnosti, a treći su promenili više domova ili hranitelja i žele uvid u svoj dosije da bi pažljivo mogli da rekonstruišu životne putanje.
- Tu smo ako im je potrebna psihološka podrška. Važno je da znaju da ni za šta nisu odgovorni, da je ovo samo jedan od detalja u biografiji koji ih određuje. Vrhunac se postiže kada prođu bes, ljutnja i tuga, i kada ipak osete zahvalnost prema biološkim roditeljima. Do toga ih dovodi dobro iskustvo u usvojiteljskim ili hraniteljskim porodicama - kaže Bojana Petrović. Foto: Zoran Jovanovic
Mladi koji su stekli viši nivo obrazovanja, češće su, pak, imali stabilan smeštaj, kontinuitet u školovanju i ohrabrivani su od bioloških roditelja, iako oni možda nisu imali veština i mogućnosti da se staraju o njima, a podržavali su ih u velikoj meri i hranitelji.
U proteklih nekoliko godina, pokazalo je istraživanje Burgund Isakov, povećana je dužina boravka dece u porodičnom smeštaju, pa se broj onih koji se nalaze u ovoj vrsti smeštaja duže od 10 godina - udvostručio. Paralelno opada broj korisnika koji porodični smeštaj koriste kraće od godinu dana.