STRUČNJACI SAVETUJU: Istraumiranoj deci sada najpotrebnija sigurnost i zagrljaj
RODITELjI kod kuće bi trebalo deci da objasne šta se dogodilo u školi "Vladislav Ribnikar" i da ih upoznaju sa tim događajem, jer neki su za njega čuli, a neki nisu. A kada dođu u školu, nastavnici i učitelji moraju da budu otvoreni za sva pitanja učenika o ovom događaju ukoliko ih imaju. Takođe, deci se mora reći da su bezbedna u svom okruženju - u školi, u porodici i u svom gradu i da ne treba da se plaše.
Foto: B. B.
Ove savete kako postupati sa decom školskog uzrasta u porodici i u školi nakon strašnog događaja u kome je učenik sedmog razreda Kosta K. ubio osmoro vršnjaka i jednog zaposlenog, dala nam je Milka Karaklajić, školski psiholog u OŠ "Milinko Kušić" iz Ivanjice. Ona kaže da je neminovno da do dece stignu informacije o strašnom događaju, da su ona uplašena i nesigurna i da ih treba "pričuvati" dok se događaji koliko-toliko ne slegnu.
- Moramo raditi na preventivi, to je najvažnije, a kada se nešto dogodi, onda je kasno - ističe naša sagovornica.
Psihijatri upozoravaju da posebnu pažnju treba usmeriti na decu koja su videla beživotna tela svojih drugara, krv, užas.
- Pošto je ovo sad akutna situacija, deca koja su bila na licu mesta treba da budu kod kuće, dalje od škole i mesta gde se sve to izdešavalo - kaže dr sci. med. Petar Vojvodić. - Najvažnije da se osećaju sigurno, a to je moguće kod kuće, sa porodicom, da roditelji uzmu bolovanje i daju detetu vremena da obradi ovo traumatično iskustvo.
On ističe da decu ne treba siliti da pričaju o svemu što se desilo, zato što su ona sada u stanju šoka.
- Neko od učenika će biti ćutljiv, dislociran, gledaće u jednu tačku, neko će vrištati, plakati, neko će misliti da je baš on kriv za to što se desilo - ističe dr Vojvodić - Roditelj mora da kaže detetu da će sve biti u redu i da su sve njegove reakcije u redu. Dete sada ne sme da se retraumatizuje, mora da se čeka da ono samo počne da priča o tome.
Međutim, ako je dete previše uzmemireno, ako gubi kontrolu, ne može da spava - treba otići kod psihijatra ili kod psihologa.
- I što je veoma važno, moj savet je da se deci sada ograniči dostupnost informacija - preporučuje ovaj psihijatar. - Televizija, vesti, telefoni da se ograniče i da se obavezno sklone od njih, jer ih to dodatno uznemirava. Sad im treba mir, tišina, da se skupe, srede... Treba apelovati na Ministarstvo zdravlja i prosvete da se ovoj deci omogući urgentna psihološka pomoć i da se obezbede psihijatri i psiholozi po školama i ustanovama koji bi im bili na raspolaganju.
Dr Vojvodić naglašava da Amerika prednjači po ovoj vrsti patologije koja se sada izvozi i kod nas. Nažalost, kaže on, porodica je oštećena, deca su prepuštena mrežama, raznim uticajima koji ih čine destabilizovanim i van emotivne regulacije.
- Zašto je poginulo osmoro dece? Moramo da se bavimo svojom decom, a ne da ih vaspitava internet. Valjda ćemo naučiti nešto iz ove strašne tragedije - nada se ovaj lekar.
Da događaj u beogradskoj školi predstavlja traumu ne samo za preživelu decu, njihove roditelje i svedoke, već za sve koji su posredno saznali za događaj, za celo društvo, pa i region, konstatuje psiholog Ana Vlajković.
Gledala kako joj ubija drugare
OTAC devojčice koja je bila na času istorije izjavio je da je Kosta K. nedavno došao u odeljenje u kojem je počinio masakr:
- Prvo su čuli pucnje, svi su mislili da su petarde. Ali nastavnica je promenila izraz lica, izgleda da je shvatila šta se dešava. Tada je upao u učionicu. Dve devojčice su pogođene i pale su na klupu, kao da spavaju. Dečak koji je upucan u nogu je istrčao prvi, moja ćerka za njim. Pogledao ju je u oči, ali je pištolj bio okrenut na drugu stranu. Videla je kada je njenu drugaricu upucao u glavu. Rekla je da je puklo i da je krvi bilo na sve strane. Njena drugarica koja je ostala u učionici je rekla da su se sakrili ispod stolova i da je on išao i redom pucao ispod stolova. Bilo ih je 23 u školi. Moja ćerka je preživela samo jer je bila pribrana, jer je brzo reagovala i sedela je u prvoj klupi, pa je istrčala napolje među prvima.
- Ne možemo znati šta je dovelo do ovoga, niti bi u ovom trenutku trebalo time da se bavimo, ali je izvesno da je glavni krivac nebriga o mentalnom zdravlju - kaže Ana Vlajković. - Nikada nemamo samo jednu okolnost koja izaziva slične događaje, već je u pitanju sklop okolnosti. Desilo nam se ono što u Americi zovu "pucnjava u besu".
Ona ističe da je priručnikom, koji su sve škole dobile još 2014. godine, precizirano kako bi škole trebalo da reaguju u ovakvim situacijama, a timovi za borbu protiv nasilja prošli su i obuke. Vlajkovićeva dodaje da pomenuti priručnik precizno, po danima, predviđa reakcije svih aktera u školi.
Ona smatra da, u svakom slučaju, nije trebalo decu odmah poslati kući, već ih okupiti npr. u fiskulturnoj sali i sa njima razgovarati o tome kako se osećaju.
Neki ga i podržavaju na mrežama?!
ŠKOLARCI su usijali društvene mreže svojim komentarima o krvavom piru u školi na Vračaru, a mnoge reakcije su uznemiravajuće i - šokantne.
Na "Instagramu" je drugar dečaka koji je počinio masakr objavio fotografiju maloletnog ubice uz opis - "Kralj" i emotikon pištolja. Na "Tviteru" su se pojavili i jezivi komentari vršnjaka, u kojima deca, uz vest o ovom stradanju, navode da slave "zato što je nastavnica istorije crkla".
Slični komentari pojavili su se i na "Tik-toku", gde deca broj žrtava dečaka predstavljaju kao "skor" iz igrice.
- Nisu roditelji obučeni psiholozi, ni pedagozi da bi mogli sami da reše dečje nedoumice i strah - kaže naša sagovornica. - Narednih dana ne bi trebalo da bude klasične nastave, već upravo da se razgovara o onome što se dogodilo. Moramo biti svesni da se ovo ne dešava u tamo nekim "Amerikama", već se dešava nama i moramo pažljivo odreagovati.
Da nasilje koje gledamo na televiziji može da se "prelije" i kod nas, jer smo sastavni deo sveta, kaže za "Novosti" sociolog prof. dr Vladimir Vuletić.
- Gledamo ubistva u tamo nekom Teksasu, a kada se dogodi kod nas, ne možemo da verujemo, ali ne smemo olako to da shvatamo - kaže Vuletić. - Mi prenosimo te infomacije, svako može da čuje šta se tamo dogodilo.
Naš sagovornik ističe da slične slučajeve iz Amerike nismo iskoristili da se ozbiljno pozabavimo tom temom i ozbiljno popričamo o tome kao o problemu.
- Možda je sada momenat da se svi pojedinačno zapitamo - gde grešimo prema deci, kao roditelji, kao prosvetni radnici, kao društvo, kao medijski poslenici... Ovo je i prilika da se otvori mnoštvo tema, a da se bude na visini zadatka, a ne da se međusobno vade oči - ističe ovaj profesor.
On smatra da uzroci ove tragedije mogu biti različiti, a kao jedan od potencijalnih navodi pritisak koji deca trpe od porodice da imaju sve petice i budu najbolji u školi.
- Škole su postale poligon za takmičenje, važno je da dete bude iznad drugih, a znanje je na drugom mestu - kaže prof. Vuletić. - Osim toga, nastavnici su izgubili autoritet, a roditelji koji imaju uticaj ili misle da ga imaju, mešaju se u odlučivanje u školi, traže da njihova deca imaju sve petice, da budu najbolji.
Prof. Vuletić ukazuje i na problem u ophođenju dece prema vršnjacima. Komenatrišući to što je, prema nekim informacijama, učenik nakon što je ubio osmoro vršnjaka, rekao "ja sam psihopata", on kaže:
- To nije došlo iz njegove glave. Neko ga je u to ubedio, a onda je on ubedio sebe da može da uradi nešto ovako strašno.
Poseban problem je držanje oružja u kući.
- To je kod nas priča za sebe, ali i način na koji se odnosimo prema deci kada je oružje u pitanju, jer oni treba da budu "mačo muškarci" - kaže Vuletić i apostrofira serije koje deca gledaju a koje su puna nasilja, pištolja i drugog oružja.