SUSRET SA ISTORIJOM, USTAV IZ 1974. SFRJ DOVEO DO PROSJAČKOG ŠTAPA: Parcelizacija ekonomiskog sistema bila uvod u raspad zajedničke države

Preti ekonomski sunovrat, naglo pada životni standard, dugovi se gomilaju, država je pred bankrotom. Nefunkcionalni državni organi sa glomaznom administracijom, ogrezli u birokratiji, ne mogu da se dogovore koji je izlaz iz postojećeg stanja. Reforme su neophodne, ali sve slabije, i nesložno rukovodstvo se opire čuvajući stečene privilegije.

Prvi put u istoriji nove Jugoslavije inflacija je dostigla trocifren broj - 167 odsto.

Kupovna moć građana je opala za 40 odsto. Tih godina 62 odsto zaposlenih primalo je plate niže od zvaničnog proseka u Jugoslaviji. Ukupna potrošnja u zemlji znatno je premašila realnu, tržišnu vrednost onoga što je proizvodila. Bili smo tada jedina evropska zemlja sa padom društvenog proizvoda.

Za Jugoslaviju je međunarodno finansijsko tržište praktično postalo zatvoreno. Država je mogla ili da proglasi moratorijum ili da sklopi aranžmane o refinansiranju obaveza uz učešće svih kreditora. Strani finansijeri su insistirali na reformama jugoslovenskog sistema, koje je suštinski bilo nemoguće sprovesti bez promene ustava. Pokušaji da se spas pronađe u bilateralnim sporazumima su redovno odbijani.

A SVE je zapravo započelo pre tačno 49 godina, 1. februara 1974. U Saveznoj skupštini prvi čovek partije i države i najveći sin naroda i narodnosti, negde oko podne, stavlja svoj paraf na novi Ustav SFR Jugoslavije. Frenetičan aplauz u skupštinskoj dvorani. Ushićeni poslanici, sada već po novom najvišem državnom aktu delegati, skandiraju njegovo ime. Njihova lica sijaju od zadovoljstva. A kako i ne bi: zemlja humanog socijalizma je zakoračila u novu epohu koja će usrećiti sve njene radne ljude i građane.

Završena je i poslednja etapa postepene sedmogodišnje promene političkog i društvenog sistema kroz ustavne amandmane. Protivnika ovim "reformatorskim" zakretima više nema. Srpski liberali, ekonomisti, profesori Beogradskog univerziteta i ini intelektualci koji su nagoveštavali krah vizije jednog slovenačkog učitelja smešteni su u "roptarnicu historije".

Višestruki su razlozi za zadovoljstvo republičkih i pokrajinskih delegacija. Novim ustavom postale su takoreći samostalne države, a ekonomsko stanje u zemlji je više nego solidno. Jugoslavija je od završetka Drugog svetskog rata, zlatne rezerve uvećala sa nasleđenih 55 na 70 tona. Dug prema inostranstvu bio je oko pet milijardi dolara, ali sa klirinškog tržišta i iz nesvrstanih zemalja potraživano je četiri milijarde. Faktički ukupni dug je bio oko jedne milijarde.

Usledili su novi neminovni koraci; izrada propisa na temelju novog ustava koji će definitivno ozakoniti samostalnost republika i pokrajina, pre svega u oblasti deviznog poslovanja i kreditnog odnosa prema inostranstvu. Time je definitivno stavljena tačka na strogu kontrolu zaduženja koju su do tada obavljale Savezna vlada (SIV) i Narodna banka Jugoslavije. Na delo je stupio i Zakon o udruženom radu, proglašen 1976, koji je utvrdio decentralizaciju i parcelizaciju ekonomije.

I KRENULO je ludilo. Lokalna rukovodstva, finansijski stručnjaci, postavljani po partijskoj i ideološkoj nomenklaturi, a ne po stručnosti, kao pušteni sa lanca, nasrnuli su na centralne i komercijalne banke diljem Amerike i Evrope. U trenutku kada se Jugoslavija rastajala sa svojim "vođom i učiteljem", ukupan spoljni je već dostigao cifru od 21 milijardu dolara. Za samo pet godina obaveze prema inostranim poveriocima povećane su za četiri puta.

Posledice nekontrolisanog zaduženja osetile su se već u 1979. kada je spoljni trgovinski deficit iznosio preko četiri milijarde dolara. Problemi u snabdevanju privrede sirovinama i građana životnim namirnicama (nafta, šećer, kafa, lekove, ulje, deterdžent) dostigli su zabrinjavajuće razmere.

Uz galopirajući porast zaduživanja u inostranstvu, na nelikvidnost jugoslovenske ekonomije je posebno uticao rast cene nafte i kamata za kredite. Na čelo Saveznog izvršnog veća, u najkritičnojoj 1982. godini, dolazi Milka Planinc, koja je pre toga deset godina bila na čelu hrvatske partije, u vreme kada su se ta republika i njene velike banke zadužile sa 40 odsto ukupnog jugoslovenskog duga, dok je njihovo učešće u BDP bilo nešto ispod 18 odsto. Istovremeno dug Srbije bez pokrajina je iznosio tri milijarde 337 miliona i 200 hiljada dolara, odnosno 17,4 odsto ukupnog državnog duga, dok je u nacionalnom dohotku učestvovala sa 25 odsto.

Tako je Milki Planinc dopao teret odgovornosti da svetskoj i domaćoj javnosti obelodani da Jugoslavija ne može više da otplaćuje svoja zaduženja jer su svi strani kreditori, bilo centralne ili komercijalne banke, kao i međunarodne organizacije, zaustavile dalje obnavljanje novih kredita.

Da bi se očuvala osetljiva ravnoteža jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, problem je formulisan striktno kroz ekonomske pojmove prezaduženosti i pada proizvodnje, rasta nezaposlenosti i inflacije. Usledili su pokušaji da se nađu rešenja kroz različite mere restrikcije i štednje, te stvaranje posebnih komisija koje su kreirale kratkoročne i dugoročne antikrizne programe stabilizacije.

I TADA na scenu stupa Međunarodni monetarni fond koji prihvata da Jugoslaviji odobri stendbaj aranžman koji je podrazumevao i mirovanje otplata glavnica duga privatnim poveriocima i strukturiranje dugova na duži rok. Međutim, MMF insistira na promenama ustavnog sistema kao preduslova reformama finansija i tržišta. Posebno se zahteva uskraćivanje prava veta republika na odluke u Federaciji koje je paralizovalo saveznu vladu. Paraliza Republike Srbije je bila potpuna, ukupan društveni i privredni život je trpeo u svim segmentima. Ustavom iz 1974. pokrajine su imale pravo veta na sve odluke organa upravljanja u Srbiji, a potpunu samostalnost na svojim teritorijama.

Preduslov MMF izaziva oštre reakcije republičkih i pokrajinskih lidera. U Prištini i Novom Sadu tamošnja rukovodstava to doživljavaju kao "ugrožavanje autonomije i nametanje zakonodavne discipline etatističko-centralističkim metodom". I to im je bilo opravdanje što su se opirali svakoj vrsti reforme. Samom činjenicom da inicijative o ustavnim promenama dolaze iz Beograda povampirene su predrasude o Srbiji kao hegemonu.

Istoričar Mile Bjelajac upozorava da je otpor promenama izazivala činjenica da je Srbija bila na putu da povrati nešto od izgubljenog i nametnutog Ustavom iz 1974. To najbolje "svedoči rezignacija odlazećih vojvođanskih funkcionera u oktobru 1988. koji su tada javno prozivali svoje dojučerašnje patrone iz drugih republika (Hrvatske i Slovenije) za izjave: "Ako pokrajine nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne." Da li to znači priznanje da je sistem iz 1974. upravo računao da će pokrajine uvek biti uz druge, a ne uz Srbiju?

Nakon više od dve godine natezanja branilaca i reformatora, ali najviše pod pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. oko 120 amandmana na Ustav iz 1974. Amandmani su predviđali i veću jurisdikciju Srbije nad pokrajinama. No, to će biti tek početak dramatične završnice raspada Jugoslavije.

Nesuglasice oko revizije ustava su postale izvor političkih konflikata, kako među republikama, tako i između republika i organa Federacije. Dolazi do razlaza republičkih rukovodstava, rascepa u Predsedištvu SFRJ, raskoraka Izvršnog veća (Savezne vlade) i vojnog vrha, kraha SKJ na 14. vanrednom Kongresu, pregrupisavanja političkih snaga... U Sloveniji se održava plebiscit o nezavisnosti. Pripreme za uspostavljanje suverene Hrvatske ubrzano se obavljaju. Donosi se niz novih zakona, uključujući i novi ustav, kojim je uklonjena odredba o konstitutivnosti srpskog naroda, te zamenjeni državni simboli.
Krvavi razlaz kucao je na vrata...

AMERIKA MENjA STRATEGIJU

EKONOMSKO posrtanje Jugoslavije poklapa se promenom strateških interesa Zapada, pre svega Amerike. Njihove analitičke i obaveštajne službe raspolagale su pouzdanim podacima da se Sovjetski Savez, opterećen trkom u naoružanju, nalazi pred kolapsom. Procene su bile da će se raspasti do kraja devete decenije prošlog veka. To se uostalom i pokazalo tačnim. Takav odnos snaga bitno je menjao i strateški interes prema Jugoslaviji, zapravo potpuno je potisnut. Sjedinjene Američke Države više nisu imale bilo kakvu potrebu za održavanjem SFRJ.