TI SI, ĆERKO, TATIN SIN: Tri dame vrlo su uspešne u zanatima koje su nasledile od svojih očeva i koji se tradicionalno smatraju muškim

Bojana Caranović

31. 12. 2022. u 21:00

DOTERANE su, ženstvene, vredne, spretne. Ostaju dame i kada uđu u svoje zanatske radionice koje su nasledile od očeva. Navikle su već na zbunjene poglede mušterija pošto ih prvi put zateknu u radnim uniformama ili sa alatom u rukama. Kao i na opaske koje ubrzo stignu - da "rade muški".

FOTO: Privatna arhiva

A njih tri, Andrea Lukači Pap, Maja Vojinović i Marija Nikolić poslove kovača, obućara i časovničara već godinama rade vrlo uspešno. I kako kažu - sa ponosom i i te kako ženski.

Novosađanka Andrea Lukači Pap jedina je pripadnica lepšeg pola registrovana kao kovač. Čak i ne postoji ženski oblik reči za ovaj posao, kojim se bavi poslednjih 15 godina. Za nju čekić i majstorska radionica nisu predstavljali ništa novo. Gotovo da je odrasla za zanatskim mašinama, uz brusilice i klešta, gledajući kako otac radi, a majka mu pomaže.

Andrea je jedini ženski kovač u Srbiji, a Maja i Marija vode obućarsku i časovničarsku radnju

- I pre nego što sam odlučila da mi ovo bude životni poziv, svaki letnji raspust radila sam kod tate za džeparac -priča Andrea. - Sticajem okolnosti, kada sam pre deceniju i po izgubila posao, ostala sam zastalno u radionici, iako neplanirano, jer sam završila srednju saobraćajnu školu. Nisam zažalila. Za mene je potpuno normalno da se žena bavi ovakvim poslom, jer sam takav model imala kroz odrastanje. Moja majka je radila sa ocem rame uz rame u radionici. Bilo je prirodno da i ja nastavim. I svojoj deci prenosim poruku da ne postoje muški i ženski poslovi.

Danas je i sama ozbiljan majstor, a ispod rukavica koje nosi u radionici - uvek su dugi, nalakirani i negovani nokti!Ne smetaju joj ni dok nabavlja materijal, radi na strugu, buši ili burgija. Kako kaže, ćerkica zasad priča kako bi volela da nastavi tradiciju, a njoj bi to bilo drago.

PETROVARADINSKI SAT

MAJSTOR Lajčik, kako svi znaju Andreinog oca, čuvenog majstora kovačkog zanata, duže od 30 godina održava sat na Petrovaradinskoj tvrđavi.

- Planiram da nasledim brigu o njemu - kaže nam Andrea. - Jedna lepa uspomena je što se moja sestra udala baš ispred tog sata.

Tradiocionalno muški posao od svog oca nasledila je Marija Nikolić, koja već godinama na Novom Beogradu vodi časovničarsku radnju.

- Spretna sam sa rukama i uvek sam volela da crtam, vajam, pa i pravim nakit. Tako se ta moja ljubav za stvaranjem i popravljanjem nečeg sitnog i nežnog spojila sa nečim uz šta sam odrasla, a to su satovi - priča Marija za "Novosti". - Druga moja ljubav je italijanski jezik i to sam i završila, ali kada mi se tata razboleo, a kasnije i preminuo, definitivno sam shvatila da želim da preuzmem njegovu radnju i da se bavim onime što zapravo i najviše volim. Jedini potreban kvalitet da bi se bilo šta naučilo i usavršilo je ljubav prema tome i upornost.

Marija je odrasla uz satove u očevoj radnji. Seća se kako je volela da stoji pored tate i gleda ga dok radi i vraća te predmete ponovo u život. Već kao mala znala je poneku sitnicu da popravi sama. Vremenom je učila sve ozbiljnije popravke.

- Kroz ovaj posao se nauči da se svaki problem sagleda par koraka unapred i sa puno strpljenja i upornosti priđe svakom kvaru - priča nam Marija i dodaje da uprkos čestim tvrdnjama da ovaj zanat izumire, ona ima posla i stalne mušterije. - Ako bismo se fokusirali samo na popravku jeftinijih satova, onda bismo mogli da kažemo da ovaj zanat izumire, jer se ne isplati ulagati u popravku sata skoro onoliko koliko ste ga i platili. Ali ako pričamo o malo boljim satovima, o mehaničkim, onda bih rekla da ima još nade za ovu profesiju. Primećujem da se mladi sve više okreću mehaničkim satovima. Da restauriraju nasleđene vredne komade i da cene kvalitet.

FOTO: Privatna arhiva

Lepo uređena radnja na Mirijevskom vencu već na prvi pogled odudara od drugih obućarskih. U njoj se odmah prepozna da gazduje "ženska ruka". Alat, šila, klešta, prese, kalupi i druge mašine, u radionici obućarke Maje Vojinović su pod konac. Već je poznata u svom kraju kao odličan majstor. Kakav je bio i njen otac, čiji je zanat preuzela. A izgleda da je učitelja i nadmašila, jer je posao i unapredila pa izrađuje torbe i nakit od kože. Maja ide u korak sa vremenom, pa krpi "starke", presvlači salonke, popravlja rolere, klizaljke, kofere...

- Sumnjičavi su samo oni koji prvi put dolaze - priča Maja. - Čim vide prve popravljene cipele, postaju stalne mušterije. Obućarsku radnju, koju sam nasledila, držao je moj deda Todor Ilić, na Bulevaru kralja Aleksandra, još od 1953. godine. Posao je nastavio moj otac Žarko, a posle njegove smrti, ja sam nasledila njega i pre desetak godina je prenela ovde na Mirijevo. Još dok je otac bio živ, obožavala sam da s njim provodim vreme dok je pendžetirao, lakirao, proširivao i pravio novu obuću.

A posla, kaže Maja, ima sve više. Čak je i nekvalitetna obuća postala skupa, pa se ne plaši da će ostati bez mušterija. Zanati i dobre zanatlije su, kaže, potrebniji nego ikad.

Pogledajte više