SAD OD TITA TRAŽILE DA POMILUJE PAVELIĆA: Zašto se poglavniku nezavisne države Hrvatske i jednom od najvećih krvnika srba nikad nije sudilo

Tim činom ovaj stasiti Bjelopavlić je ispravio sve greške, previde i namere koje je činila Titova Jugoslavija prema osvedočenom zločincu, tvorcu države smrti i užasa.

Jer jedino se njemu, poglavniku Nezavisne Države Hrvatske, nije nikada sudilo. Vođa ustaškog pokreta, revnosni nacistički zločinački šegrt, gotovo da je jedini kvisling iz Drugog svetskog rata koji je izmakao pravdi. Sedam meseci po završetku ratnih strahota, 20. novembra 1945, u Nirnbergu počinje suđenje istaknutim članovima vojne, političke i ekonomske elite Trećeg rajha. Nekoliko meseci po oslobođenju Francuske, u Parizu se sudi maršalu Petenu zbog saradnje sa okupatorom. Osuđen je na smrt. Nešto kasnije kazna je preinačena u doživotnu robiju. Umro je u zatvoru.

Vidkun Kvisling, norveški političar, saradnik nacista, streljan je 10. oktobra 1945. posle suđenja koje je pokazalo sve užase njegovog režima u ovoj skandinavskoj zemlji. Po njemu će simbolično biti nazvani svi koji su nanosili štetu sopstvenom narodu zarad interesa zavojevača. Sličnu sudbinu doživeće i general Dragoljub Draža Mihailović, koji će 1946. godine biti optužen, osuđen i streljan.

Dok se njima sudilo, Ante Pavelić se slobodno šetao Buenos Ajresom. Normalno je da se postavi pitanje zašto u bivšoj državi nije suđeno osvedočenom ratnom zločincu.

U TIM poratnim godinama, javno tužilaštvo je prikupljalo dokaze i sprovodilo zajedničku istragu protiv dvojice ustaških "dužnosnika", Ante Pavelića i Andrije Artukovića. Opširna optužnica, na nekoliko hiljada strana, po zvaničnoj verziji završena je 1951, posle četiri godine rada. Ti spisi tužilaštva deponovani su u Hrvatskom državnom arhivu i nalaze se spakovani u osam kutija pod nazivom "Optužništvo, Pavelić i Artuković".

Jugoslovenska tajna policija, još od završetka rata, tragala je za Pavelićem. Pošto je u tom trenutku postojao politički interes da mu se sudi u tadašnjoj Jugoslaviji, prvi cilj agenata je bio da Pavelića otmu i dovedu u zemlju, a ako je to neostvarivo, da ga likvidiraju.

Onda se nešto promenilo. Iz vrha države proglašen je "lovostaj" na poglavnika. U "sefu pamćenja" Boška Vidakovića, koji je dugo boravio u Buenos Ajresu sa posebnim ovlašćenjem da pripremi otmicu Pavelića, ostalo je zabeleženo mnogo toga. Tako su on i ondašnji ambasador u Argentini France Pirc već bili utanačili sporazum sa jednom američkom ekipom da vođu ustaša isporuči, na otvorenom moru, jednom našem brodu. U poslednjem trenutku iz Beograda je stigla poruka da se, po Titovoj naredbi, cela operacija odloži za bolja vremena.

Obaveštajna zajednica Jugoslavije, posebno ona u Srbiji, ostala je zatečena. U poverljivim krugovima počela su nagađanja o pozadini ovakve maršalove odluke.

Spominjano je da je Kosta Nađ, komandant Treće armije, propustio poglavnika i njegov telesni puk, koji je bio zadužen za njegovu ličnu bezbednost, "po naređenju odozgo".

Govorilo se "mekom razumevanju između Broza i Pavelića posle rata i mogućoj saradnji tokom rata". Podsećalo se na predratnu saradnju ustaša i komunista i prijateljstva sklopljena u zatvorima Kraljevine Jugoslavije, na pokušaj formiranja Komunističke partije NDH...

POUZDANO se znalo da je Pavelić pobegao iz Zagreba 7. maja 1945. godine, znači dan ranije nego što su partizanske snage ušle u Zagreb. Hitler je već šest dana bio mrtav. Suočen sa tom činjenicom i opštim haosom nastalim u nacističkoj vojsci na svim frontovima poglavnik izdaje naredbu o povlačenju prema Austriji i zaboravlja na " Zvonimirovu liniju", na potezu Karlovac - Dugo Selo - Vrbovec - Križevci - Koprivnica - Drava, koja je trebalo da brani ustašku prestonicu, iako je imao pod oružjem, oko 150.000 vojnika.

Jednostavno, pokupio je prnje i pobegao. Međutim, te njegove prnje su bile zlatne. U njegovom prtljagu bilo je 40 sanduka sa zlatom iz državne riznice, ali i ono koje je prema kasnijem svedočenju jednog od najbližih njegovih saradnika Slavka Kvaternika, čuvao u svojoj vili u vrećicama od po dva kilograma. U međuvremenu u Švajcarskoj je sklonio 2,5 miliona tadašnjih švajcarskih franaka, 1.700 zlatnih poluga i 40 tona srebra. Pre odlaska iz Zagreba na Kaptolu je uz saglasnost nadbiskupa Alojzija Stepinca sklonio 36 sanduka zlata. Vreme će pokazati da će mu te dragocenosti omogućiti bezbrižan život sve do susreta sa Blagojem Jovovićem 10. aprila 1957.

Otprilike u isto vreme kada je 8. maja Koča Popović, na čelu 2. armije ulazio u Zagreb, Pavelić je u Rogaškoj Slatini održao poslednju sednicu na kojoj je imenovao Vjekoslava Maksa Luburića za komandanta hrvatske vojske i povlačenja. Posle ovog sastanka članovi vlade NDH otišli su na jednu, a poglavnik na drugu stranu.

Posle dve nedelje potucanja uspeo je da se dokopa britanske okupacione zone. Ispostaviće se da je to bilo odlučujuće za njegovu sudbinu. U to vreme britanski obaveštajci preduzimaju mere opreza kako se ne bi otkrila serija ratnih pregovora sa nacistima o sklapanju anglonemačkog pakta protiv Sovjetskog Saveza. Zbog toga ser Stjuart Menzis, šef britanske tajne službe, daje utočište u Britaniji nacističkom šefu obaveštajne službe Valteru Šelenbergu i još nekolicini nacističkih zločinaca. Tako pruzimaju i brigu o vođi Hitlerove satelitske države koji u pratnji dvojice britanskih pukovnika stiže u Vatikan. Tamo ga dočekuje Krunoslav Draganović koji je od avgusta 1943. u Vatikanu bio zastupnik NDH. Odmah po završetku rata Draganović, po nalogu monsinjora Đovanija Montinija, državnog podsekretara u Vatikanu, postaje ključni čovek "Pacovskog kanala", najveće krijumčarske rute za nacističke ratne zločince. Ova mreža za masovno bekstvo organizovana je preko posebnog ureda smeštenog u Ulici san Đirolamo u Rimu koji je uživao diplomatski status, iako se nalazio izvan teritorijalnih granica Vatikana. Tu su kontrolisane mutne veze između Svete stolice i odbeglih nacista. Tu su fabrikovani lažni identiteti za gotovo sve glavne ratne zločince, od Adolfa Ajhmana do Pavelića. Da podsetimo, monsonjor Montini 1963. postaje papa Pavle VI.

PARALELNO sa prebacivanjem fašističkih zločinaca iz Drugog svetskog rata u Latinsku Ameriku, kao i u Sjedinjene Američke Države i Kanadu, iz sedišta Katoličke crkve prebacuje se nacističko blago u Argentinu. Tako spomenuti ser Stjuart daje nalog trupama da pomognu da vatikanski kamioni odvezu nacističko blago u Vatikan, odakle će u velikom krugu biti prebačeno u Argentinu.

Istovremeno, Alen Dals, šef američke strategijske službe (Office of Strategic Service - OSS) i budući direktor CIA angažuje nekoliko avionskih kompanija za prebacivanje blaga koje su opljačkali Hitlerovi podanici.

Argentina je izabrana zato što je predsednik ove države Huan Peron bio izrazito profašistički orijentisan a ova država je bila jedina južnoamerička zemlja koja je nastavila odnose sa Trećim rajhom i tokom rata. Argentinska ekonomija procvetala je sa masivnim posleratnim transferom letećeg nacističkog kapitala.

Kontraobaveštajni korpus američke vojske (CIC) imao je potvrdu da se hrvatski ustaša i masovni ubica Ante Pavelić krije u Vatikanu i da se vozika rimskim ulicama u automobilu sa diplomatskim tablicama katoličke države. Operativci CIC su znali sve njegove zločine i 7. jula 1947. izdali nalog za hapšenje Pavelića. Nedelju dana kasnije iz centrale je stigao odgovor: "Dalje ruke od Pavelića". Jednom od najgorih masovnih ubica tokom Drugog svetskog rata, dozvoljeno je da ostane u Vatikanu, a potom i da otplovi u Argentinu, kako bi pokupio svoj deo napljačkanog nacističkog zlata.

HAPŠENjE Pavelića nije odgovaralo američkim i britanskim službama i finansijskim magnatima u ovim zemljama. Kao prvo, predstavljalo bi "zapanjujući udarac" ugledu Rimokatoličke crkve. A ako bi se još sudilo Paveliću, on bi možda pokušao da se spase odavanjem kompletne šeme pranja novca u Argentini, a ne samo transporta nacista za Južnu Ameriku. Opljačkano nacističko blago je iz Argentine je otišlo nazad do "demokratske" Zapadne Nemačke. Uz to, Dals je razvio propagandni mehanizam kako se mora pomoći obnovi nemačke privrede kao bedemu protiv komunizma i da postoji veliki broj bogatih južnoameričkih investitora, koji su bili voljni da pomognu obnovi Nemačke. I eto objašnjenja: uzrok čudotvornog ekonomskog posleratnog oporavka Zapadne Nemačke bio je isti novac opljačkan širom Evrope u toku rata.

Početkom pedesetih godina prošlog veka Jugoslavija je u vreme Informbiroa, u strahu od napada Sovjetskog Saveza, bila prisiljena da traži pomoć od Amerike i valjda je iz tih razloga, na mig iz Vašingtona, Tito u poslednjem trenutku odustao od već pripremljene otmice Pavelića i prebacivanja u zemlju.

Nekoliko godina kasnije Stevo Krajačić, tadašnji predsednik Skupštine Hrvatske, na jednom sastanku vrha obaveštajne zajednice, ovaj Titov potez je objasnio: "Nakon streljanja Draže Mihailovića i samoubistva generala Milana Nedića, koji je iskoristio trenutke nepažnje stražara i survao se sa najvišeg prozora beogradskog zatvora - a što su u zapadnim novinama propratili zlim člancima kako to nije bilo samoubistvo, nego najprimitivnije policijsko ubistvo - i osude Alojzija Stepinca u Zagrebu, drug Tito nam je, kako bi stišao kapitalističku orkestriranu halabuku, naložio da odustanemo od Pavelićeve otmice, jer bi se takav čin izrodio u međunarodni skandal bez presedana."

SPORAZUM HRVATSKIH PARTIZANA I NEMACA

POSLE poslednjeg sastanka vlade NDH u Rogaškoj Slatini Ante Pavelić je pokušao da se vidi u četiri oka sa generalom Aleksandrom Lerom, komandantom Grupe armija Trećeg rajha za jugoistok Evrope. Ler ga je glatko odbio. Po svemu sudeći imao je i ozbiljan razlog da izbegne susret sa vođom propale hrvatske države. U našoj istoriografiji ostao je gotovo nepoznat sporazum koji su početkom maja te 1945. u hotelu "Esplanada" u Zagrebu potpisali general Ler i Boris Bakrač, opunomoćenik Glavnog štaba NOV Hrvatske za razmenu zarobljenika sa Nemcima. Nemačkom generalu je bilo poznato da su ustaše minirale elektrane, plinare, mostove, radio-stanicu, poštu i druge vitalne objekte u Zagrebu koji su trebali da budu uništeni pre povlačenja. Ovim sporazumom je dogovoreno da Nemci razminiraju ove objekte, a zauzvrat da se njihovim jedinicama omogući da se bez borbe povuku do austrijske granice. Kada su Lerove jedinice počele razminiravanje došlo je do oružanog sukoba sa ustašama. O ozbiljnosti ovog okršaja dojučerašnjih saveznika, govori podatak da je poginulo oko stotinu Pavelićevih sledbenika. Inače ovaj sporazum je potpisan po odobrenju hrvatskog vojnog i partijskog rukovodstva. Bakrač će posle rata biti član CK SK Hrvatske, potpredsednik Izvršnog veća Sabora i višegodišnji predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta.