SUSRET SA ISTORIJOM Doktor Andrejka, svetski čovek a veliki patriota - Podsećanje na najveće ime u srpskom i jugoslovenskom fudbalu

Ivan Miladinović

04. 09. 2022. u 20:00

DR MIHAJLO Andrejević Andrejka (3. 7. 1898, Požarevac - 20. 9. 1989, Beograd), najveće ime u našem fudbalu. Niko nije dostigao takve domete, niko nije dobio tolika priznanja.

Objavljeno u rubrici "Susret sa istorijom"

Veliki kod nas, veliki u svetu. Član Izvršnog komiteta FIFE skoro punih pet decenija. Doživotni počasni član najvišeg tela svetske fudbalske organizacije od 1982. Dve godine kasni- je naći će se među prvom sedmoricom zaslužnih fudbalskih radnika odlikovanih ordenom Fifa. Dobitnik je zlatne značke Međunarodnog olimpijskog komiteta. Živeo je devet decenija između fudbalskih stativa, lekarske ordinacije i aule Medicinskog fakulteta, na kojem je 1953. izabran za redovnog profesora. Godinama je pisao u "Borbi" zanimljive članke iz oblasti medicine. Do smrti je obavljao funkciju predsednika Udruženja ratnika Srbije 1914-1918. Naravno da je bio i predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije. Bio je poliglota i lako se sporazumevao na sedam jezika. Svetski čovek, a naš.

Početak karijere dr Andrejke, kako su ga svi zvali, bio je paralelan sa počecima BSK-a. Kao izuzetno darovit, već 1914. zaigrao je za prvi tim. Ratne trube neće zaobići mladog Mihajla - odlazi u dobrovoljce, ali ubrzo biva zarobljen i odveden u Bugarsku. Lako poigravanje sa fudbalskom loptom omogućiće mu povlašćen status u logoru. Nekoliko puta igraće za Levski i FK 13. Ti fudbalski izleti dovešće ga u priliku da pobegne iz zarobljeništva i 1918. učestvuje u proboju Solunskog fronta. Po oslobođenju, odigrao je još nekoliko utakmica za BSK, a zatim otišao za Beč na studije medicine. Ni tamo nije mirovao - nastupao je za rezerve bečkog Vineršport kluba.

Objavljeno u rubrici "Susret sa istorijom"

POČECI Andrejka, prvi s leva, sa Borivojem Vasiljevićem i Androm Kojićem, 1919. na igralištu BSK

PO STICANjU lekarske diplome vraća se u Beograd i postaje najpre potpredsednik a potom i predsednik BSK, kao i sekretar za spoljne poslove Jugoslovenskog nogometnog saveza. Kad se NSJ preselio iz Zagreba u Beograd, najviše zahvaljujući njemu, uprkos bojkotu Hrvata, naša reprezentacija je 1930. stigla u Montevideo, na prvo Svetsko prvenstvo, gde smo podelili treće i četvrto mesto.

Ovo bi otprilike trebalo da piše u enciklopediji Srbije pod bibliografskom jedinicom Mihajlo Andrejević da ona postoji. Ali, predstavu o ovom značajnom čoveku generacije će sticati na osnovu kadrova iz filmova i serija o mundijalu u Montrealu - "Montevideo, bog te video" i "Na putu za Montevideo". Manje je važno što utakmica protiv Bugarske nije bila "prijateljska" već zvanična, u okviru Balkanskog kupa, i odigrana mnogo ranije nego što je prikazano u filmu, dok je pred sam polazak u Urugvaj reprezentacija igrala protiv tada moćne Ujpešt dože i pobedila sa 5:3. Nije mnogo važno ni to što je u filmu Tirke bukvalno sa ulice doveden da igra derbi za BSK protiv Jugoslavije, mada je u stvarnom životu bilo mnogo dramatičnije - on je iz rivalske Jugoslavije prešao u BSK za popriličnu svotu novca. Recimo da je sve to romantičarsko idealizovanje prošlosti u funkciji dobro upakovanog filmsko-televizijskog projekta. Ali, doktor Andrejka zaslužuje da se o njemu kaže koja reč više.

Ceo njegov život bio je ispunjen ljubavlju prema fudbalu i medicini. Kada je došlo vreme za specijalizaciju, kod njega nije bilo dileme. Postao je specijalista za plućne bolesti i tuberkulozu. Rešio je da život posveti lečenju najveće pošasti prvih decenija dvadesetog veka.

Jake veze koje je ostvario preko fudbala pomoći će mu ne samo u stručnom napredovanju, već i u nabavci novih generacija medicinskih aparata. Prvi moderan rendgen aparat stići će u Jugoslaviju upravo zahvaljujući dr Andrejeviću, preko Australije, i to po desetostrukoj nižoj ceni.

FINALE Svetskog prvenstva u fudbalu 1966. na Vembliju obeležio je sporni gol Džefa Harsta u produžecima utakmice (Enleska - Nemačka 4:2), a u senci je bio dr Mihailo Andrejević, predsednik Medicinske komisije. Fifa je prvi put uvela testiranje igrača na nedozvoljena sredstva. U to vreme, Andrejka piše doktoru Maksu Dancu, predsedniku zapadnonemačke sportske federacije i obaveštava ga da su testovi pokazali prisustvo izvesne količine efedrina u krvi trojice igrača, kojima se ne navode imena. Ova supstanca koristi se u sprejevima za nos, ali i kao stimulativno sredstvo. Tehnički gledano, igrači su bila dopingovani, ali ovaj propust Nemcima nije doneo sankcije.
"Verovatno zbog misterije da li je Harstova lopta prešla gol liniju ili ne" reći će dvadesetak godina kasnije dr Andrejka.

O dr Mihajlu Andrejeviću svi su govorili kao o istinskom gospodinu, svetskih manira. Uživao je poštovanje i vlasti i opozicije, i onih koji su bili za kralja a i onih koji su sa simpatijama gledali ka Moskvi. Bio je rodoljub. Vreme okupacije proveo na relaciji između bolnice kojom je rukovodio i kuće. Mnogi poznati Beograđani koji su bili na listama Gestapoa i Specijalne policije nalazili su utočište kao pacijenti kod doktora Andrejke, najčešće pod drugim imenom. Jedan od njih bio je čuveni pesnik, urednik i izdavač časopisa "Misao" Sima Pandurović. Njegovu glavu tražili su i Nemci i nedićevci, i Gestapo i Specijalna policija. Gotovo dve godine dr Andrejka je krio Simu po bolnici. Premeštao sa sprata na sprat, sa odeljenja na odeljenje, pri tom često mu menjajući ime. I Sima je dočekao oslobođenje živ i zdrav. Ali, tek onda počinju njegovi ozbiljni problemi. Predstavnici nove vlasti, najverovatnije iz književnih krugova, nisu zaboravili neke Simine modernističke ideje koje su bile usmerene protiv realizma u umetnosti. Biva uhapšen i ubrzo osuđen na dvadeset godina gubitka građanskih prava.
"Presudu protiv Sime Pandurovića sam teško doživeo. Pa, ja sam mu godinama bio jatak... Isto tako, pogodila me je odluka da se ukinu fudbalski klubovi koji su proneli slavu Beograda, Srbije i Jugoslavije širom Evrope. Kada se to dešavalo, Vladimir Dedijer nije bio u zemlji, već u Ujedinjenim nacijama u Njujorku. I sretnemo se nas dvojica. On, onako temperamentan, odmah me zaskoči: Doktore, kako ste mogli da dozvolite da nam ukinu najstarije klubove i da im promene imena. Pa niko me nije pitao, a eto, ti si se vratio, pa učini nešto da se to ispravi. Naravno, Vladin glas je ostao u manjini", ispričaće krajem osamdesetih godina prošlog veka dr Andrejka autoru ovog teksta.

ZAHVALjUJUĆI profesoru Andrejeviću, FIFA je otvorila front protiv dopinga u fudbalu. Ali, ni lekari klubova i reprezentacija nisu sedeli skrštenih ruku. Otkrivali su svojim štićenicima nova stimulativna sredstva, naravno, ona koja nisu bila na spisku zabranjenih. Posle Svetskog prvenstva u Španiji 1982. lekar prvoplasirane reprezentacije, Italije, dobio je najveću novčanu nagradu. Zašto lekar, a ne trener, upitali su se mnogi. Odgovor je imao doktor Andrejka: "Uoči svake utakmice igračima je ubrizgavao koktel čiji osnov je činio sok izvučen iz telećih brizli. Italijani su igrali kao u transu, gotovo da su se prošetali Mundijalom u Španiji."

Profesor Andrejević ispričaće i jednu tajnu, dugo čuvanu u fudbalskim krugovima Jugoslavije. Naime, u poluvremenu majstorice Jugoslavija-Španija za odlazak na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, 1974. godine, doktor Andrejka je našim igračima dao injekciju rastvora čokolade.

"To će, valjda, biti jedina utakmica koju će naši reprezentativci odigrati u istom ritmu i pobediti sa 1:0, golom Josipa Katalinskog."

Put u Montevideo i podela trećeg i četvrtog mesta na prvom svetskom šampionatu bila je omiljena tema dr Andrejke. Evo čega se sećao kada je brod pristao u Rio de Žaneiro:
"U ovom mestu naši igrači imali su prilike da posmatraju i da se dive veoma lepim ženama, koje su većinom bile mulatkinje. Nažalost, nije bilo mnogo vremena za upoznavanje, jer je brod uskoro trebalo da pođe. Sećam se da mi je tada prišao naš omiljeni igrač Aleksandar Tirnanić Tirke, koji je, u vezi sa ovim, izneo svoje duhovito opažanje. Obrativši mi se, rekao je: Čika doktore, ako ovako produžimo s ispošćavanjem, bojim se da će mi slamarica ostati u drugom stanju!"

Posle prvog Svetskog prvenstva i uspeha koji je postignut, Nogometni (Fudbalski) savez Jugoslavije bio je "pun kao brod". Hrvatska je momentalno ukinula svaki bojkot i zatražila svoj deo prihoda.

USTAŠE NA DOČEKU U MONTEVIDEU

PRILIKOM iskrcavanja naših igrača u Montevideu dogodila im se jedna neprijatnost. "Kada smo već bili na kopnu, poveća grupa naših iseljenika dočekala nas je našim pesmama i sviranjem na tamburicama. Međutim, druga, manja grupa, vikala nam je: "Dole Srbi!" valjda zato što su znali da u timu naše reprezentacije nije bilo igrača iz Hrvatske i Dalmacije, a možda su to bili provokatori iz ustaških redova, koji su i tada bili u emigraciji. Mnogobrojni policajci koji su nas obezbeđivali ubrzo su raščistili teren i ovi bukači su udaljeni sa pristaništa.

Pogledajte više