SPECIJALNI DODATAK - KAKO OSTATI NA PRAVOJ STRANI ISTORIJE? Svet, nastao napadom na Srbiju, nestaje u Ukrajini

 Već kad se pogleda malo bolje, ili kad se pogled izoštri i usmeri po dubini, stvari se bitno menjaju. I to, počev od pitanja ko su, u stvari, zaraćene strane, pa sve do toga ko je, zapravo, napadnut, a ko agresor. Zapad je jedinstveno i histerično stao uz jednu, prividnu verziju, a "ostatak" sveta uz drugu, stvarnu i prikrivenu. Srbiji je istorija dodelila ulogu "eksperimentalnog poligona", pa je njena javnost od početka shvatila o čemu se radi.

Ratuju NATO i Rusija, i to na tlu Ukrajine, koja je "iznajmila" za taj sukob teritoriju i ljudstvo. Odabrana je za tu ulogu odavno, još od Bizmarkove "vizije" da se Rusija jedino može ugroziti preko Ukrajine, a operativne pripreme traju od Majdana 2014. Paralelno s naoružavanjem Ukrajine i proizvodnjom mržnje prema Rusima, uz pomoć lokalnih nacista, odvijala se i operacija opkoljavanja Rusije - raspoređivanjem lansirnih raketnih rampi u svim okolnim zemljama i zemljicama, od Rumunije do pribaltičkih republika. Rusima je u tim novim državama zabranjivan jezik, a neretko i druga građanska prava.

Krenule su NATO provokacije u Crnom moru. Donbas, koji je tražio autonomiju, iz Ukrajine je neprestano dobijao bombe, od kojih je za osam godina ubijeno 14.000 ljudi. Mahom Rusa, naravno. Finale je trebalo da bude blic - krig, poput Oluje i Bljeska, koje je Hrvatska izvela na Srbima, uz pomoć NATO. Rusija je bila ne samo ponižena nego i egzistencijalno ugrožena. I krenula je u susret. "Vama je to obuzdavanje Rusije, a nama pitanje opstanka", rekao je, u predvečerje oružanog sukoba, Putin.

I ko je tu sada agresor, a ko se brani? Ko je stvarno počeo rat, a ko nevoljno uvučen u sukob? I ko protiv koga ratuje i zašto? Izgleda da mi Srbi to najbolje razumemo i najpre shvatamo - zato što je unipolarni svet počeo NATO agresijom na Srbiju 1999. godine; i zato što se upravo završava u Ukrajini; čak i nezavisno od toga koliko će taj "završetak" da traje i kakav će konačno biti njegov ishod. U Srbiji je NATO prvi put postao agresorski vojni savez, napustivši svoj tzv. odbrambeni karakter. Ali se pretvarao i dalje da je humanitaran i mirotvoran, štaviše milosrdan i anđeoski. I tako je to "molosrđe" - koje su zvali još i "vazdušna kampanja" i sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu, koju su inače sami proizveli - trajalo dva i po meseca i pobilo nam oko dve i po hiljade ljudi, pretežno civila.

EGZODUS ALBANACA je, inače, mahom nastao od NATO bombardovanja, a velikim delom je i insceniran za potrebe kamera Si en ena i drugih "humanitarnih" i "objektivnih" televizija, koje su, sve do jedne, svoje izveštaje sa Kosova uoči bombardovanja završavale omiljenom rečenicom Kristijan Amanpur: "Šta čeka NATO?" To, naravno, nije bilo ratno huškanje, nego je srpska štampa proglašena ratnohuškačkom, pa su čak bačene i bombe na beogradsku i novosadsku televiziju, a osim šesnaestoro ubijenih ljudi RTS-a, spremalo se i hapšenje srpskih novinara. Sad su, štiteći svoje javno mnjenje od istine, odnosno od njene "druge strane", zabranili ruske medije u Evropi i Americi. A i inače primenjuju sve što su svojevremeno testirali na Srbima i u Srbiji.

Rusi su tada, za razliku od ovog puta, bili na kolenima. Toliko, da je njihov predsednik vlade Černomirdin došao da nam saopšti, zajedno sa Ahtisarijem, poruku NATO da će Beograd biti sravnjen sa zemljom tepih bombardovanjem, očekujući, valjda da će ga Amerikanci postaviti za predsednika Rusije. I još jedan primer: Jeljcin nas je optužio, u jednom obraćanju Dumi, da hoćemo da ih zavadimo s Amerikancima. Tako je gledala oficijelna Rusija na naše krvarenje pod NATO bombama. Moramo, naravno, imati izvesnog razumevanja, jer je jedno vlast a drugo narod, a i zato što je ta velika zemlja, kako je govorio Solženjicin, bila "u kolektivnoj nacionalnoj nesvestici". Kad se stvar promenila, Putin je izašao s tezom da je "Srbija Rusiji otvorila oči". A to znači da se shvatilo, kad se izašlo iz mamurluka, da je NATO "uvežbavao" na Srbima ono što namerava da radi Rusima.