SUSRET SA ISTORIJOM - PUCANJ IZ NEVESINJSKE PUŠKE ČULI SVI SRBI: Godišnjica ustanka iz 1875, koji je omogućio Srbiji i Crnoj Gori nezavisnost

Dva dana ranije harambaša Pero Tunguz, sa svojom četom, presreo je kod sela Bišine turski karavan i ubio sedmoricu kiridžija. Pripadnici redovne turske vojske, a posebeno bašibozuka, neredovnih turskih trupa koje su popunjavali svi za borbu sposobni muslimani iz nevesinjske kasabe i okolnih sela, počeli su da se svete.

Narod je bio spreman za bunu. Spavalo se sa puškom pod glavom. Čekala se samo ustanička iskra. U petak 9. jula, ona je iskresana na brdu Kremenac između sela, Krekova i Postoljana, oko devet časova pre podne. Prvi okršaj ustanika sa turskim snagama trajao je do pred sam mrak. Dobri prirodni zakloni čuvali su borce od pogibije. Samo je jedan ranjen, zvao se Anto Gutić. Nevesinje se diglo i pucnji iz njegovih pušaka čuli su se u celoj Hercegovini. Do jeseni su uspeli da stvore popriličnu slobodnu teritoriju i primenjujući gerilsku taktiku držali u blokadi gradove Nikšić, Nevesinje, Gacko i Bileću...

Prvi značajan uspeh je napad na Nevesinje 29. avgusta. Grad brani 370 vojnika regularne vojske nizama, odred bašibozuka i u Odžaku još 300 konjanika. A u napadu je 2.700 ustanika i 700 Crnogoraca. Zauzet je ceo grad osim utvrđenog dela. Zaplenjena je velika količina namirnica i oružja. Ovaj poduhvat imao je ogroman odjek u Evropi. U mnogim gradovima se organizuje pomoć ustanicima. U Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Trstu, Dubrovniku i Cetinju niču komiteti za pomoć ustanicima. Zalaganjem Đuzepea Garibaldija osnivaju se komiteti i u Rimu, Veneciji, Londonu, Beču...

INAČE, cela prethodna 1874. godina bila je ispunjena nemirima. Prikupljanje desetine, glavnog poreza, dobilo je opasne razmere. Narodu je otimano sve što bi sačuvali od letine, a baš ta godina u Hercegovini bila je veoma teška. Na inače oskudnoj zemlji rod je potpuno podbacio. Seoski knezovi koji su pokušali da ulože žalbe na postupke poreznika bili su progonjeni i hapšeni. Srbi su sve više iskazivali neposlušnost vlastima. Počele su male pobune i prebegavanje u Crnu Goru. Najpre potiho, a potom sve glasnije u narodu je počelo da se govori o ustanku. Većina je u tome videli jedini izlaz iz gotovo ropskog položaja hrišćana u Bosni i Hercegovini.

Ispred crkve Uspenja Presvete Bogorodice u selu Biogradu, na Malu gospojinu, 20. septembra 1874, okupili su se narodni prvaci nevesinjskog kadiluka, Jovan Gutić, Simun Zečević, Ilija Stevanović, Trivko Grubačić, Prodan Rupar i Petar Radović. I pao je dogovor - ustanak na proleće. Ali, za svaki slučaj, Hercegovci su pohitali kod crnogorskog kneza Nikole, kome su bili iskreno odani, da ga obaveste o svojoj odluci i da traže pomoć. Kao da su nošeni svojim dinarskim predosećanjem naslućivali da bi ta njihova buna mogla izazvati velike poremećaje u čitavoj Evropi. Oni su dobro znali da je bez naslona na Crnu Goru svaki njihov oslobodilački poduhvat osuđen na neuspeh.

Dovitljivi, a kad je bilo neophodno i prevrtljivi Nikola, nije bio sasvim za ustanak. Kolebao se, naročito kas je shvatio odlučnost Hercegovaca da ne odustanu od svog nauma. Nije hteo da kod njih izazove razočaranje, a sa druge strane bio je svestan velikih i opasnih zamki koje prete od velikih evropskih sila. Po svemu sudeći, prelomni trenutak kod crnogorskog kneza nastaje posle susreta sa Franjom Josipom, austrijskim carem u Kotoru, prilikom njegove posete Dalmaciji, na proleće 1875. godine. Nakon tog sastanka, 22. maja vladar sa Cetinja šalje memorandume vladama Austrougarske, Nemačke i Rusije u kojima traži proširenje granice Crne Gore u Hercegovini i severnoj Albaniji. I zato ne čudi što u to vreme šalje svog vojvodu Peka Pavlovića, slavnog harambašu i junaka, da se nađe pri ruci ustanicima.

Pretpostavlja se da je za vreme ustanka u Hercegovini pod oružjem bilo oko pet hiljada ljudi. Već u jesen 1875. formirano je 16 ustaničkih bataljona, a do sredine 1878. pedeset i tri. Bili su podeljeni u 326 raznih četa, sa posebnih još šest jedinica. Sredinom 1876. napisan je pravilnik o sastavljanju jedinica, koji je nazvan "Pravila za ustaše", u kome se navodi da se u "vojni spisak upisuje svaki Hercegovac, koji je sposoban za ratovanje. Slabi, kao npr. sakati i odveć stari, u vojnički spisak ne smedu se uvoditi".

MESEC i po dana posle Nevesinjske puške, ustanak je buknuo i u Bosni. Prvo u Krajini, 18. avgusta u na Knežopolju, potom u Podrinju. Već u prvoj godini pobune, teritoriju severne Bosne i Bosanske Krajine je napustila većina srpskog naroda. Muškarci su prevodili svoje porodice, a sami se vraćali u bosanske šume u ustaničke čete. Za zapovednika ustaničke vojske u Bosni je bio poslat pukovnik Mileta Despotović, oficir ruske carske garde. Uspeo je da zavede kakav-takav vojni poredak među pobunjenicima, ali glavni zadatak, da politički pregovara sa muslimanima i privoli ih za zajedničko oslobođenje, nije obavio.

Ustanak u celini brzo se raširio od Morače do Une. U svom epohalnom delu "Između klanja i oranja" Milorad Ekmečić tvrdi da je "ustanak 1875-1878. bio najmasovnija buna srpskog naroda u celom XIX i delu XX veka. Imao je jednak istorijski značaj kao srpska revolucija 1804-1815, ili revolucija u Vojvodini 1848-1849."

Zanimljiva je i ustanička sudbina kneza Petra Karađorđevića. On je među prvima stigao u Bosnu. Istoričar Vladimir Ćorović pretpostavlja da je on znao da se nešto sprema u ove dve periferne pokrajine turske imperije. U belešci o budućem srpskom kralju piše:

"Kako su 10. septembra god. 1875, u borbi kod Gašnice, na Savi, poginula dva glavna dotadanja vođa bosanskih ustanika, čuveni hajduk Petar Petrović Pecija i Ostoja Kormanoš, bilo je izgleda da knez Petar, koji je uzeo ime Petra Mrkonjića, postane vođ bosanskih Srba, tim pre što je već bio organizovao svoju četu i logor na Ćorkovači. Ali, knez Milan, bojeći se, iz dinastičke surevnjivosti, da Mrkonjić ne postane popularan i da se ne učvrsti u Bosni i odatle u Srbiji, upotrebi sve ne samo da se knezu Petru onemogući izbor za glavnoga vođa nego i njegov opstanak u Bosni. Uzalud je Mrkonjić, sa puno dobre volje, pružao knezu Milanu ruku pomirnicu. Dajte, pisao je on, da u ovo ozbiljno doba, na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze. Koliko su ustanici zbog toga bili pocepani i zbunjeni vidi se najbolje po tome što je, pored toliko ljudi iz njihovih redova, za vođa bio izabran Slovenac Miroslav Hubmajer, četnik koji će posle završiti život kao austriska poverljiva ličnost u Sarajevu. U junu god. 1876, kada se Srbija rešila da uđe u rat, Mrkonjić je morao konačno napustiti Bosnu."

USTANAK su prihvatile obe srpske kneževine Srbija i Crna Gora. Srpsko javno mišljenje, koje je bilo pod uticajem omladinskih romantičara, koji su gospodarili u štampi, književnosti i na javnim zborovima, tražilo je da se što pre objavi rat Turcima. Kneževi Nikola Petrović i Milan Obrenović nisu imali izbora - na Vidovdan objavljuju rat Osmanskom carstvu. Počele su i pripreme za političko ujedinjenje srpskog naroda. Dogovor o savezu dve kneževine utanačen je na Cetinju, ali je potpisan u Veneciji 15. jula 1876.

Na dan objave rata, Vidovdan 28. juna 1876, u Bosni i Hercegovini su ustanici na četiri mesta proglasili ujedinjenje Bosne sa Srbijom i Hercegovine sa Crnom Gorom. Vojni neuspesi srpske vojske "učinili su da se taj zvezdani trenutak prvog srpskog ujedinjenja u istoriji nije zadržao u kolektivnom pamćenju naroda".

Zahvaljujući ustanaku, srpsko pitanje je definitivno u Evropi stavljeno na dnevni red i ubrzano otvoreno i rešavanje Velike istočne krize, poznatije kao Istočno pitanje. Posledica ustanka bio je i Berlinski kongres, na kojem je došlo do dekomponovanja Balkana, Crna Gora i Srbija su dobile nezavisnost i teritorijalna proširenja, dok je Austrougarska na 30 godina okupirala Bosnu i Hercegovinu.