"MAJN KAMPF" SADA SE DOGAĐA RUSIMA: Sa LJiljanom Smiljanić, među knjigama pokojnog supruga Radomira

Ovako, za "Novosti", govori Ljiljana Smiljanić, udovica velikog srpskog književnika, tri godine posle smrti pisca i odmah na početku razgovora u njenom domu na Karaburmi donosi nam "Majn kampf" sa jednom žutom ceduljom.

Ostalo joj je u pamćenju da je Radomir prevodeći "manifest zla" pričao da je svaka reč iz te Hitlerove knjige odnela živote 123 čoveka, da je svaka strana ubila 4.700, a da je svako poglavlje života koštalo 1,2 miliona ljudi. Pokazuje nam Radomirov "životni kod" i određenje: oproštajno pismo oca Uglješe iz novembra 1944, pre nego što su ga ustaše odvele u Jasenovac.

- Rašin otac se nije vratio iz Jasenovca i to je bio razlog zašto je on u svom delu bio opsednut nacizmom, odnosno "jajetom zla". Kada su se krajem 90-ih u Hrvatskoj pojavile ustaše i on se promenio. Na "sav glas vikao" je u novinama, na javnim tribinama, da se svetu u naci-kuhinjama sprema veliki rat. I, ispostavlja se da je bio u pravu. Zlo je video pre drugih - priča nam Ljiljana.

Objašnjava piščeva supruga kako je Smiljanić osamdesetih bio veliki prijatelj sa nemačkim piscima i kako se družio sa nobelovcima Hajnrihom Belom, Ginterom Grasom, kritičarem Jirgenom Elcerom. Dobio je veliku nemačku nagradu za prozu za romane "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" 1975, što mu je otvorilo vrata nemačke kulture. Ipak, kada bi se vraćao kući posle "trenutaka slave pod Alpima", umeo je da bude smrknut.

- Hajnrih Bel mu je objašnjavao zašto Nemci moraju uvek da "nose svoj paketić odgovornosti" na leđima zbog fašizma koji su sami izabrali i koji je ubio milione. Raša se nije uvek slagao sa tim Belovim viđenjem kolektivne krivice - svedoči Ljiljana. - Malo pomalo, kako su godine odmicale i kako se u Nemačkoj upoznavao sa delima njihovih istoričara o Jasenovcu, poput Karlhajnca Dešnera, i on je počeo da govori o kolektivnoj krivici i teretu koji svaki narod treba da ponese za svoje postupke jer je to garant da grehe neće ponoviti.

Dok je 90. u Beogradu prevodio "Majn kampf", u Hrvatskoj je neonacizam postao "poželjno političko opredeljenje". Krenuo je i rat u Hrvatskoj, pa Bosni.

- Raša je odgovarao novonacistima knjigama i polemikama u javnim nastupima. U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" 1989. video je rasulo Jugoslavije i sunovrat jednog totalitarnog sistema, a u "Stanju prirodnog nereda" 1991. video je krah epohe, ali i postojanje neugasle vere u jedno bolje sutra. Pravi nered došao je sa sankcijama Srbiji 1992. i to ga je zaista potreslo - seća se tih dana piščeva žena.

Blokada Dunava iz juna 1992. "jer je Savet bezbednosti UN osudi Srbiju na smrt samoodumiranjem", bila je spontana Smiljanićeva ideja i realizovana je zahvaljujući Momi Kaporu, Enriku Josifu, i mnogim drugim beogradskim intelektualcima, seća se supruga Ljiljana.

Posle ratova devedesetih, priča dalje Ljiljana, Radomir se malo smirio i poverovao da Srbe više niko neće dirati. Seća se kako je pisac 2001. dobio avans iz Baden-Badena, od čuvenih nemačkih banja da napiše roman koji bi se događao u njihovom gradu zarad popularizacije turizma. A onda je usledila izdaja njegovog prijatelja Gintera Grasa.

- Ispostavilo se da je Gras sa kojim je imao tople odnose, u stvari, tokom Drugog svetskog rata bio u službi u elitnoj jedinici SS i da je celu svoju biografiju falsifikovao - kaže Ljiljana Smiljanić. - Raša ga je ljutit zvao telefonom desetinu puta, a on mu se nikad više nije javio. Grasu je posvetio knjigu "Pad nacizma" koja kao da je bila prolog za pravi nacizam koji se pojavio u Ukrajini od 2014. Stotine intelektualaca i političara je licemerno skrivalo svoje pravo lice iza lažnog humanizma i plemenitih ideja da bi se pojavili kao autentični fašisti kada se ukazala prilika.

Mnogo knjiga napisao je ovaj ljubitelj nemačke kulture i književnosti - čak 40. U polovini se trudio da razume veliku nemačku kulturu, a u drugoj se plašio iste i dovodio je u pitanje. U domu Smiljanića je zato pregršt knjiga o nacizmu i "malim Hitlerima" našeg doba i vremena. Kako na kraju kaže Ljiljana Smiljanić, one su podsećanje da jedan pisac nije ćutao kada je trebalo - vikati.

ŽIVOT ZA KONCERTNI KLAVIR

PIŠČEVA porodica pre Drugog svetskog rata živela je u Bijeljini gde je Radomirov otac bio profesor muzike u gimnaziji. Krajem 1944. prijavljen je ustašama za saradnju sa partizanima i odveden u logor.

- Dobio je Raša ponudu od gospodina Pavlovića iz Amerike koji je napravio i čuveni most i univerzitet da napiše roman o Bijeljini u ratu koji je on završio scenom kako njegov otac sa porodicom prelazi u Srbiju preko Save, na splavu u mrkloj noći i kako kada dođe do sredine reke počinje da svira "Savski koncert slobode". Ustaše to čuju i ubijaju ga hicima sa obale. Ovaj roman se nije dopao Pavloviću, a ja sam saznala da je Rašin otac ostao u Bijeljini da bi čuvao koncertni klavir, dovodeći život u opasnost - otkriva Ljiljana Smiljanić.