ISTORIJSKI DODATAK - KO PONOVO PROIZVODI RAT U BOSNI: Sprema li se još jedan „veleizdajnički proces“ u BiH

Mnogi od njih čeznu, na primer, da uhapse Milorada Dodika, a ko bi drugi da to učini, nego kaznena ekspedicija u vidu NATO. Koliko bi se zvanično Sarajevo tome radovalo! I ne samo Sarajevo, nego i neki u Beogradu, ali svakako u Beču i Briselu, Berlinu i Londonu, sve do Vašingtona. Pa, onda, da mu se sudi za veleizdaju. Čega, ili koga? Pa, kako čega: jedinstvene, unitarne, centralne i centralističke, večite i neponovljive Bosne i Hercegovine. Bez Srba, naravno, a i ako ih ima – da budu raja, da ćute i slušaju, da zaborave ko su i šta su, a o ćirilici i veri, o Srbiji pogotovu, ni govora ni pomena. Pa, pošto bi se on jogunio i branio, pošto bi pominjao Dejton i Ustav BiH, Republiku Srpsku i Srbiju – onda ga u nekoj haškoj ili kakvoj drugoj prokletoj avliji udaviti svilenim gajtanom i – zatvoriti priču. Kao Miloševića.

Otkud tolika ljubav Evrope prema Bosni? Sve drugo na Balkanu i u bivšoj Jugoslaviji, na zapadnom Balkanu, kako vole da nas zovu, da bi nas valjda sojatali preko te odrednice „zapadni“, može, ovako ili onako, samo Bosna mora da bude celovita. Kad je o celovitosti reč, upravo je Evropa nasrnula na integritet i celovitost Jugoslavije, kao osnivača UN, na celovitost i integritet Srbije takođe, uzimajući joj bez ikakvog osnova petinu teritorije, ali kad je jedinstvenost i celovitost Bosne u pitanju, onda je to – svetinja! Nekad se govorilo da je to Jugoslavija u malom, kao višenacionalna i višekonfesionalna, pa bi, pošto su Jugoslaviju srušili po tim šavovima, bilo logično da i Bosna doživi istu ili sličnu sudbinu.

KAD KAŽEMO EVROPA, mislimo obično – Nemačka, a to znači da je sve što se tiče Balkana, već proučeno u Beču, i to odavno i definitivno. Germanski faktor je doživljavao Jugoslaviju kao „crvenu maramu“: najpoznatiji i najveći mrzitelj Jugoslavije, vlasnik i komentator Frankfurter "algemajne cajtunga" Johan Georg Rajsmoiler pisao je devedesetih da je Jugoslavija najveća kazna za Nemačku. Kako i ne bi bila – nastala je na ruševinama drugog velikog nemačkog carstva, Austrougarske, dva puta su Nemci u dva svetska rata polomili zube na Balkanu, i to zbog Jugoslavije i Srba, to im je bio pravac izlaska na topla mora i iz njihove klaustrofobije, i – šta ćeš više. Inače, taj Rajsmiler je bio neka vrsta učitelja ne samo Kola, Genšera i Kinkela, nego i velikog dela Nemaca, tako da su odmah posle rušenja Berlinskog zida, krenuli svojski u još jedno veliko rušenje – Jugoslavije. Vojsku, doduše, nisu imali, ali pare i oružje jesu. Imali su i tradicionalne „saveznike“ u Hrvatskoj pre svega, ali i u Sloveniji i Bosni, i – tako je krenulo. Genšer je savetovao Tuđmana i Kučana da su sa svakim ispaljenim metkom za korak bliže nezavisnosti. A to znači – pod nemački šinjel i pokroviteljstvo.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Lažna krivica za Dodika i Srbe

BOSNU SU TAKOĐE smatrali svojom, naročito u bečkoj verziji ljubavi prema Balkanu. Drina je u toj verziji već odavno određena kao granica svetova, a takođe i Sava i Dunav, tako da nam muka oko Vojvodine verovatno tek predstoji, ali otom-potom. Amerikanci su se priključili nemačkom razbijanju Jugoslavije, da ne bi valjda „zaostali u razvoju“, a krvavi rat u Bosni su direktno proizveli tako što su nagovorili Izetbegovića da povuče potpis sa Lisabonskog mirovnog sporazuma, te je tako još jedno krvoproliće na Balkanu moglo da počne.

Inače, američka ljubav prema Bosni potiče otuda što su hteli da pokažu muslimanskom svetu da nisu oni protiv svih muslimana, nego ima eto nekih koje oni vole i štite. Kasnije su zavoleli i kosovske mislimane, tj. Šiptare, ali to je druga priča. Đinđić je govorio, kad se osvestio i otreznio od Zapada, da im balkanski muslimani služe kao moneta za podkusurivanje. Drugi razlog američkog angažovanja u Bosni proističe iz njihove koncepcije upravljanja krizama (tzv. Američki mir), tj. proizvodnje i razrešenja konflkikata u svetu. Polaze od toga da ako nisu gospodari rata i mira, života i smrti, onda nisu gospodari ničega. Tako su posle nekoliko godina bosanskog rata odlučili da stavr prekinu i naprave dejtonski mir, tj. sporazum. Od trenutka potpisivanja, međutim, počeli su da ga krnje i preinačuju, na štetu Srba i Republike Srpske. Preko 80 ingerencija su, uz pomoć nekakvih svojih administratora, oduzeli Republici Srpskoj i prebacili ih na muslimanske vlasti u Sarajevu, dok se Dodik nije pobunio i rekao: Dosta! E, sad je odjedanput on problem, a ne oni koji već dve decenije krše Dejtonski sporazum i Ustav BIH. Tu lažnu krivicu Dodika i Srba su izveli lako iz činjenice da su i za rušenje Jugoslavije i građanske ratove u vezi s tim odmah optužili Srbe i tu „krivicu“ održavaju i pothranjuju do danas. Čak su pokušali da nas, i pored živih Nemaca, Engleza i Hrvata, proglase za genocidan narod, pa su to Rusi sprečili vetom u Savetu bezbednosti.

NAJNOVIJA VEST O BOSNI stiže, naravno, iz Berlina, via Beč, kako bi drukčije: nemačka državna sekretarka Ana Lirman najavila je pre neki dan u Bundestagu da razmatraju uključivanje nemačke vojske u BiH da kontroliše Srbe. Dobro, ona je to malo drukčije formulisala – „za očuvanje jedinstva i stabilnosti BiH, Balkana i Evrope, zbog navodnih planova o secesionizmu“, ali to je to. „Pa, zar opet, i dokle više!“. Lirmanova ne objašnjava, niti može da objasni po kom to paragrafu međunarodnog prava nemački vojnici dolaze u Bosnu, ako im čak i njihov ustav to izričito zabranjuje! Šta oni mogu da budu u Bosni, u Republici Srpskoj i Banjaluci pogotovu, osim okupatora i agresora, kao što su uvek i bili. I kao što ih, po logici stvari na to treba i upozoriti. Umesto još jednog veleizdajničkog procesa, za koji verujemo da se više nikad neće dogoditi, evo za kraj nešto veselije verzije bečke škole srbofobije. Nisu baš svi administratori mrzeli Srbe, kao nekada Garsuli (ili skorije Incko i Ešdaun), koga je bečki dvor bio poslao, kako nam priča Crnjanski u "Seobama", da zavede red među njima, a to znači da ih kažnjava i maltretira. Bio je pre njega neki Engelshofen, koji nas je voleo i cenio; govorio je da ne može tako sa Srbima, da su oni živote davali braneći Austiju od Turaka, te da ih se ne može tako obmanjivati i ponižavati kad je opasnost prošla. „Nije pravo da ove ljude, govorio je taj Engelshofen, ni krive ni dužne terate sa njihovih ognjišta. A vi tamo na Dvoru, u Beču, uvek ste bili i ostali velika dupeta“. Ne samo da ova Engelshodenova metafora ni posle dva i po veka nije ništa izgubila na svom značenju, nego ga je, naprotiv, znatno proširila i produbila.

FAVORIT MRAČNIH KRUGOVA TAMNOG VILAJETA

JUGOSLAVIJA je možda mogla biti spasena uvođenjem vanrednog stanja 1991. godine, na predlog Generalštaba JNA. Očekivalo se da su za to zainteresovane Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija, sa Kosovom i Vojvodinom, i da će predlog dobiti podršku na Predsedništvu SFRJ. Međutim, na opšte iznenađenje, predstavnik BiH Bogić Bogićević, glasao je protiv, što je širom otvorilo vrata građanskom ratu u Hrvatskoj, pre toga „malom prljavom slovenačkom ratu“, a potom i u samoj Bosni. To je kasnije otvorilo pitanje njegovog izbora u najviše telo Jugoslavije posle odlaska Raifa Dizdarevića, uz čitav niz bizarnih postupaka koji su taj izbor pratili. Trebalo je po redosledu da bude Srbin, ali je najpre eliminisan Nenad Kecmanović, profesor FPN u Sarajevu, pod lažnom optužbom da se „viđa sa strancima, među kojima je bilo i obaveštajaca“. Potom je od tri kandidata - Marka Ćeranića, Dragana Kalinića i Bogića Bogićevića – biran jedan, i to na neposrednom glasanju, što pre toga nikada nije činjeno, a posle dva dana prebrojavanja glasova „pobedio je“ kandidat s najmanje šansi i ugleda, ali favorit mračnih krugova tamnog vilajeta.

Fotografije: iz knjige "Veleizdajnički procesi Srbima u austrougarskoj", arhiv Novosti i Vikipedija