U NOVOM PORETKU BIĆE ZABRANJENO SKINUTI OSMEH?! Zašto Zapad forsira, posebno u poslednjih 20 godina, veštački osećaj sreće kao imperativ

Raznorazni gurui i životni treneri nikad nisu imali više posla. Tuga, bes, nezadovoljstvo, a naročito bunt - nepoželjni su. Ukoliko niste konstantno "srećni" ili bar o sebi ne mislite kao o srećnoj osobi imate kvar, defekt. Kao automobil, morate na popravku.

U poslednje dve decenije čini se da su stvari pomalo izmakle kontroli, pa se došlo do toga da od sreće, kao osećanja kom ljudi prirodno teže, ona postane ultimativni zahtev i vrhovni imperativ. Došlo se i do toga da uznemirujući sadržaji budu nepoželjni za studente pojedinih univerziteta u svetu. A među štivom koje bi moglo da ih "uznemiri" pored Hemingveja i Dostojevskog, našao se i (gle cinizma!) - Orvel.

Ili možda ništa nije izmaklo kontroli, možda se sve dešava baš onako kako je i planirano? Možda je i cilj upravo ono što tvrde "teoretičari zavere" - da su novom poretku potrebni kvazisrećni, poslušni robovi. Jer srećni ljudi se ne bune.

Istovremeno, valja primetiti da filmovi, igrice, pa i sama stvarnost nikada nisu nudili više nasilja.

- Ideologija nenasilja afirmiše zaštitu slabijih i sama po sebi deluje prihvatljivo i teško da iko može da bude protiv nje. Međutim, u praksi takva ideologija, pre svega, stvara javnu klimu u kojoj se svako nasilje apriori osuđuje i na taj način se štiti elita od besa mase. Takozvane opasne klase, odnosno nezadovoljnici različitih vrsta koji su ranije imali podršku javnosti (radnički štrajkovi, demonstracije, oslobodilački pokreti, pa čak i levičarski motivisane terorističke grupe kao Bader Majnhof i slične), zbog javne osude bilo kakvog nasilja ne mogu očekivati simpatije javnosti - primećuje sociolog prof. dr Vladimir Vuletić.

On primećuje da je "ideologija sreće" zapravo dobro upakovana, privlačna i većini prihvatljiva ideja iza koje se krije poziv da svako pre svega gleda sebe. Tako atomizovani pojedinci nemaju nikakvu šansu kada se nađu u sukobu sa organizacijama.

- Posledica orijentacije ka individualnoj sreći je atomizacija društva, odnosno stvaranje mnoštva međusobno nepovezanih pojedinaca, koji jedni druge vide kao konkurenciju i izvor svojih problema. Na taj način organizovane manjine mogu da upravljaju mnoštvom. Na kraju, takvu ideologiju prati ideja da je svako kovač svoje sreće, pa za sopstveni neuspeh ljudima ne ostaje drugo nego da okrive sebe, svoje bližnje ili naprosto lošu sreću. Sistem vrlo sličan kazinu u kome kazino uvek dobija - kaže Vuletić.

I još dodaje da je hegemonija vladajućih grupa uvek bazirana na "mekoj moći", odnosno stvaranju određenog vrednosnog i normativnog sistema koji služi zaštiti interesa te grupe. Suočeni sa ozbiljnim pukotinama i pretećim besom "opasnih klasa", osmišljeni su načini da se podstiču vrednosti koje će pripadnike tih klasa atomizovati i okrenuti bavljenju sobom.

- Svet ka kome idemo je svet fizičkog i mentalnog nadziranja i kontrole, u kome važnu ulogu ima samokontrola. Cilj je pacifikacija ljudi, kojima treba izbiti iz glave svaku pomisao da je organizovan protest protiv elite prihvatljiv. Kada dođe do tačke usijanja, onda se mase nezadovoljnika usmeravaju u pravcu borbe protiv drugih grupa (ratovi, politički prevrati) ili zalaganja za ciljeve koji nisu opasni za funkcionisanje globalnog kapitalističkog sistema - zaključuje naš sagovornik.

Sa ovim se slaže i politički sociolog i stručnjak za geopolitiku prof. dr Ljubiša Despotović, koji kaže da ćemo sa ovakvom ideologijom globalizma, koja želi da nametne lažno osećanje sreće, kao masku za neverovatan stepen ljudske otuđenosti, dobiti dehumanizovane ličnosti.

- Ide se ka tome da ljudi izgube identitet, bio on ideološki, politički, polni, rasni, verski, nacionalni ili bilo koji drugi, da bi im se uveli u vrednosni sistem neki drugi, poželjni sadržaji. Manipulacijom se čovek pretvara u "serijalnu jedinku", koja je ukalupljena u sistem ponašanja koji odgovara novim gospodarima, elitama koje globalizuju - konstatuje Despotović.

Sve što se ne uklopi u ideju globalizma, sve što podstiče na promišljanje, kritiku i pobunu, ne samo da je nepoželjno, nego se žigoše i bezmalo inkriminiše. Iz mentalnog sklopa, kaže, "proteruje se" sve ono što na neki način brani civilizacijske vrednosti sa kojima smo do sada živeli.

- Mi smo već počeli da živimo distopiju, a vremenom ćemo postati neka vrsta kvazisrećnih robota, koji će ispunjavati želje gospodara. Bićemo kao lutke kojima se deca igraju, sve dok im ne dosadimo - primećuje Despotović.

Da nas čeka ne baš svetla futuristička priča misli i psihijatar i psihoterapeut prof. dr Milan Milić. On podseća da većina bića, ne samo ljudi, uvek pre bira zadovoljstvo, nego bol, pa čak i kad se opredeljuje za teži put, u pitanju je samo duža staza do zadovoljstva. Suštinski, svi smo hedonisti. Ipak, stanje stalne sreće, upozorava, suprotno je ustrojstvu čoveka.

- Sreća je kratkoročna emocija, nije stanje koje je predviđeno da traje dugoročno i naš biološki sastav ne može tako da funkcioniše - objašnjava Milić. - Mozak koji bombardujemo stalnim osećajem sreće, bio on prirodno ili veštački izazvan, ponaša se kao da je na kokainu. Javlja se i problem motiva. Čoveka ne pokreće ono što ima, već ono što nema. Ukoliko prestanemo da nemamo, kako ćemo funkcionisati? Život je pokret i promena. Srećna bića nemaju želju to da menjaju. Dakle, ako nema promene, nema ni života, ostaje smrt onakvog čoveka kakvog smo do sada poznavali.

Ljudi na različite načine grabe ka toj imperativnoj sreći - od korišćenja psihoaktivnih supstanci, do kulturoloških potresa koje živimo. Svet je postao poznato mesto, informacije brzo stižu do svih. Ukoliko neko vidi drugu osobu na planeti koja ima novca, uspeha i moći, a čovek je baš kao i on, poželi isto - jer to su postali ekvivalenti sreće. Zato sve više mladih ljudi, kaže Milić, dolazi na terapije sa uverenjem da u 25 ništa nisu postigli i da je njihov život promašen. Dolaze i mladi menadžeri od kojih se traži da ne pokazuju emocije i stalno se smeše. Pod pritiskom posle nekog vremena pucaju.

- Čovekova priroda se od postanka ljudske vrste vrlo polako menjala. To se ubrzalo tek poslednjih 100-150 godina, zbog intenzivnih "napada" spolja. Da bi se prilagodio, čovek će početi ozbiljnije da se menja, verovatno će se rađati suženog emotivnog spektra. Biće to neka nova bića, a ne današnji ljudi - kaže Milić.

DOMINIRAJU NEGATIVNA OSEĆANjA

OSAMDESET odsto našeg emotivnog spektra čine negativna, a tek 20 odsto pozitivna osećanja, kaže prof. Milić. Negativne emocije imaju mnoštvo gradacija. Npr. strah može biti i trema, panika, strepnja, zapanjenost, užas. Ili bes, koji može biti i ljutnja, srditost, mržnja. Ili tuga, koja može preći i u očaj, i u ljubomoru, i u dosadu... Što se tiče osećaja lepog, spektar je prilično sužen na uživanje, sreću, zadovoljstvo. Milić objašnjava da je takva čovekova priroda normalna jer ne živi u rajskom okruženju i morao je da se prilagodi da bi opstao. To ga gura dalje. Ako to nestane, i čovek će stati.