ISTORIJSKI DODATAK - PREDVIĐANJE BUDUĆNOSTI ČETIRI DECENIJE RANIJE: Dr Blagoje Nešković čovek koji je bio predodređen da bude smenjen

Neškovića, međutim, nema u istorijskim udžbenicima i čitankama, nema ga u imenima ulica, u filmovima i serijama, ostao je "nevidljiv" za istoriju, kako je to delikatno i pronicljivo formulisao naš poznati istoričar Ljubodrag Dimić. Skoro da je logično da je čovek sa takvim podvizima i osobinama bio predodređen da bude smenjen, što se Neškoviću i dogodilo 1952. godine, ali je njega snašlo i nešto još gore - izbrisan je iz istorije i iz sećanja. Čak je i njegova fascikla na kojoj piše Dosije Blagoja Neškovića, nađena i otvorena posle mnogo godina, ali se ispostavilo da je prazna i da je dosije negde nestao ili uništen.

KAD SMO već kod istorije, jedna umna žena koja nosi značajno prezime Vinaver, po imenu Nadežda, i koja je napisala predgovor za knjigu o Jasenovcu, autora Nikole Nikolića, kaže da ima naroda koji ne znaju ili nedovoljno znaju svoju istoriju, ali nema naroda kao srpski koji zna svoju pogrešnu istoriju, naročito noviju. Primer dr Blagoja Neškovića je u tom smislu više nego ilustrativan.

A čovek koji je prvi otvorio taj prazan Neškovićev dosije bio je istoričar Venceslav Glišić. I tako je, njegovom upornošću i istoričarskom znatiželjom, "dosije" Nešković počeo da se popunjava i rekonstruiše, da istorijska istina o tom značajnom i časnom čoveku izlazi na svetlo dana, da se odužuje dug istini i istoriji, ali i njemu samom i narodu kojem je pripadao. Pri tome je Glišić, osim drugih poznatih metoda istraživanja, koristio i jedan, moglo bi da se kaže, novinarski metod - neposrednih razgovora sa Neškovićem, u kojem on otkriva mnoge nepoznate detalje iz svog bogatog života i delovanja.

Tako smo, na primer, mogli da saznamo zašto je zapravo smenjen Blagoje Nešković, ili tačnije - šta je za takvu Brozovu odluku bilo presudno. Zatim: kako je izgledao prvi sudar Nešković - Broz, gde je povod bio prinudni otkup, ali su razlozi bili i širi i dublji. Šta je sve Nešković saznavao svakodnevno od izuzetno veštog i hrabrog patriote Janka Janković, šefa kartoteke Specijalne policije i saradnika pokreta otpora? Šta Nešković misli o Aleksandru Rankoviću, Tempu, Cani Babović, Momi Markoviću, Đilasu, Titu i Kardelju, Borisu Kidriču i drugim saborcima? O Neškovićevom poslednjem javno nastupu Glišić svedoči kao o anticipiranju sudbine Jugoslavije četiri decenije kasnije. Itd. Krenimo redom, onako kako je to zabeležio istoričar Venceslav Glišić.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Srbi neće da se bore protiv Rusa

U PRVOM sukobu Tita i Blagoja Neškovića marta 1947. godine, pale su na samom početku teške reči. "Tito je krenuo oštro" piše Venceslav Glišić u svojoj knjizi "Dosije o Blagoju Neškoviću", vrteći se u svojim formulacijama oko sintagme "linija Partije". Oštro je napao rukovodstvo Srbije oko otkupa, posebno Blagoja, da nisu poštovali liniju Partije, govorio je o "nepravilnoj liniji", o njihovom "otporu prema liniji Partije, da se "jedino CK Srbije odupire liniji CKKPJ" i slično, sve gore od goreg. Sve te formulacije koje istoričar Glišić dosledno citira, vode ka najtežoj političkoj osudi - o drugoj partijskoj liniji, zašta je u ovom slučaju najodgovorniji Nešković.

Sličnu ocenu o drugoj liniji koristio je Broz kasnije u obračunu sa srpskim "liberalima" koje je predvodio predsednik CK Srbije Marko Nikezić. Za ostale republike, uključujući i hrvatske komuniste i njihovo nacionalističko i separatističko "proljeće", nije koristio tu tešku političku municiju. Drugim rečima, on je Srbiju video kao "drugu liniju", stvarnu ili potencijalnu, i tako se prema njoj i njenim rukovodećim kadrovima i ponašao. A eto, to je počelo `52. sa Neškovićem.

"Videvši ga u jednom od susreta raspoloženog, piše dalje Glišić, nisam mogao a da ga ne zapitam zbog čega je došao u sukob sa Titom, jer mi je Kardeljevo obrazloženje u vezi s tim delovalo krajnje neubedljivo. Rekao mi je: 'Uzmi papir i piši, ako nemaš, ja ću ti dati. Pored već pomenutog sukoba sa Brozom iz 1947. oko otkupa, ako se to može tumačiti kao sukob, dogodilo se 1948. godine da je Vladimir Popović, kao ambasador u SSSR, prokljuvio da Amerikanci pripremaju politiku oslobođenja istočnih zemalja Evrope pod sovjetskom dominacijom, i to mi je saopštio uz napomenu: 'Idi kod Starog i to mu kaži'. Ja sam to učinio i Tito me je upitao: 'Hoće li Srbi ratovati protiv Rusa?' Odgovorio sam: 'Hoće ako nas napadnu, inače neće'. Posle tog razgovora Broz me nije pozivao da sve sednice Politbiroa".

"U NASTAVKU razgovora Nešković mi je rekao: 'Na jednom zboru u Kragujevcu posle rata rekao sam da je Srbija veća nego što je ikad bila, što se Brozu nije svidelo. 'Sticajem okolnosti ja sam radio i rastao u Partiji samostalno četiri godine i Tito to nije mogao da podnese. Posle Petog kongresa KPJ, u leto 1948. održan je prošireni plenum CKKPJ na kome je rešeno da kao predstavnik Srbije postanem član Politbiroa, potpredsednik Savezne vlade i predsednik Kontrolne komisije. U pauzi plenuma Ranković me sreo u hodniku i, kao da se izvinjava, saopštio mi je da su me morali povući iz Srbije u Federaciju jer bi u javnosti i bilo upadljivo da povuku samo Rodoljuba Čolakovića. Posle toga je počela postepena izolacija. Najpre me nisu pozivali na sve sednice Politbiroa, a 1950. godine su ukinuli Kontrolnu komisiju...

Na kraju je formirana komisija da ispita moj slučaj. Predsednik komisije bio je Milovan Đilas, a članovi Ranković, Šane i Cana Babović. Kako nisu mogli ništa da dokažu protiv mene, da bi se izvukli iz neprilika predlagao sam im: 'Osudite me što nisam bio oštar prema IB-u kao Krcun'. Pokušali su da me optuže za nacionalizam, ali Jovan Veselinov je tražio Vukovar, a ne ja."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nikom nije slepo verovao

NEŠKOVIĆ je u raznim prilikama navodio različite razloge za svoju smenu, i to pre svega zato što ni sam nije bio siguran šta je glavni razlog. Možda su svi ti razlozi "glavni", odnosno verovatno je da svi oni u celini čine glavni razlog. Evo još jednog razloga koji po kazivanju Blagoja Neškovića beleži Venceslav Glišić: "Znalo se da će Boris Kidrič umreti, a Hrvati i Slovenci su se plašili da bih ja mogao da dođem da vodim privredu; to su bili osnovni motivi zbog kojih sam udaljen sa vlasti."

"Posle Šestog kongresa strani novinari su pitali Josipa Broza: 'Zašto je otišao Nešković?' Odgovorio je: 'Zato što je više verovao njima a ne nama'. A ja bih na to mogao reći da nisam slepo verovao ni jednima ni drugima."

Poslednji put je Nešković diskutovao na Plenumu CK KPJ 27. maja 1952. godine u Belom dvoru, o reorganizaciji najviše državne vlasti, kada je između ostalog rekao: "Ja vidim da naša zemlja ostaje Federativna Narodna Republika Jugoslavija. Znači, ona nije federacija republika nego federativna republika. I mislim da je to sasvim ispravno. Ja nisam čuo drugo objašnjenje, da bi trebalo da bude federacija republika. Međutim, u uvodu se dosledno sprovodi jedna ideja o federaciji, o Jugoslaviji kao federaciji. Kada se kaže 'organi vlasti federacije', onda je takva federacija federacija republika. Znači, ovde se daje formulacija suprotna osnovnoj formulaciji kakva je naša država, to jest federativna republika, a ne federacija republika. Mislim da to nije sitna stvar, jer je federacija nešto malo drukčija nego federativna republika. A mi treba da se prenesemo u situaciju kakva može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju da snađu i da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i naše propise da sprovede neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju na one njene sastavne delove koje Ustav daje. Kad je ona federativna republika, tu je uključeno i pravo samoopredeljenja do otcepljenja, ali je već unutra dovoljno predata čitava republika federativnoj republici, a ako je federacija republika, onda je stvar drukčija. Ja mislim da treba gledati dalje i svestranije te formulacije."

Koliko su bila dalekovida Neškovićeva upozorenja u njegovom poslednjem političkom nastupu na javnoj sceni, uvideli smo posle četrdeset godina , kada se savezna država raspala na republiku. Dugo su se kolebali u najužem vrhu Partije šta s njim da urade, da bi mu konačno krajem, 1952. godine oduzeli sve funkcije i isključili ga iz Partije, tri meseca pre Staljinove smrti.

U zahtevu za rehabilitaciju, koji je podneo 1982. godine, Nešković piše: da ne zna zbog čega je svojevremeno isključen iz Partije. "Ako je to zbog odnosa prema Sovjetskom Savezu, pa Josip Broz je na Petom kongresu KPJ više nego ja uzvikivao 'Živeo Staljin' i 'Živeo Sovjetski Savez".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ranković nije izmislio Goli otok

UMEO je Blagoje Nešković da u nekoliko reči ili rečenica skicira portret nekog svog saradnika ili protivnika. Naučio je to u surovim uslovima ilegalnog rada, kad nije bilo vremena za nijanse i dileme, niti za opširne priče i opise. Pogotovu se nisu smele praviti greške, jer su posledice bila najčešće fatalne. Evo nekoliko primera šta je govorio o ljudima sa kojima je sarađivao u toku rata i u poratnom vremenu.

Spasenija Cana Babović je bila skromnih mogućnosti, ali se dobro držala u zatvoru jer je bila manje osetljiva na fizičke torture: mogla je da provuče iglu kroz dlan. Posle izdržanog zatvora bila je demoralisana, pa ju je Ranković našao u Lazarevcu i doveo u PK.

Moma Marković je bio neaktivan sve do pred kraj 1942, krijući se po selima oko Požarevca. Sedeo je u nekoj rupi i pravio decu. Iz veze sa Verom Miletić rodilo im se dete Mirjana.

Svetozar Vukmanović Tempo je došao u Beograd krajem 1942, ali nije doneo direktive za PK Srbije jer za to nije bio ovlašćen, a i bio je u prolazu za Makedoniju. Uvek je trčao da se nađe blizu Vrhovnog štaba. Rekao sam mu da se za njegovu ženu Nakićku sumnja da je sarađivala sa Nemcima. Zbog toga, a i zato što je imao neostvarenu ambiciju da bude sekretar CK KPJ za Srbiju, nije me trpeo. Otuda u memoarima iznosi sumnju da nisam u Srbiji izvršavao direktive CK nego Kominterne, iako ja nisam imao vezu sa Kominternom. Tempo misli da je iz Zemuna prešao u Beograd zahvaljujući svojoj snalažljivosti , a pratio ga je Cvetko Crnjak, agent Specijalne policije, koji je radio za nas.

JANKO Janković je bio naš čovek, šef Kartoteke Specijalne policije, koji me je obaveštavao šta nameravaju da preduzmu prema nama. Sa njim sam se lično sastajao kod njegove sestre od tetke Bose Đorđević, ili je kod nje po informacije dolazila Brana Perović, ali se nije s njim sastajala. Vezu s Jankom su mi predali Ranković i Cana. Janko se još pre rata povezao sa KPJ i učinio joj ogromne usluge. Da ne bi čekali da kod njega u kartoteku stignu saslušanja uhapšenih komunista, dogovorio se s agentom koji je dežurao na ulaznim vratima, nekim Dumitrovim, da ga obaveštava ko je doveden u Specijalnu policiju. Janko me je već oko podne obaveštavao ko je uhapšen, pa sam mogao po podne da obavestim sekretara MK da preduzmu mere. Osim Janka, imali smo u Gestapou Tomu Devalda, folksdojčera, koji je održavao vezu sa Lisjakom, a kod belogardejaca Vladu Mirkovića.

Za Rankovića kaže da je bio sposoban, energičan i uporan da nešto sprovede bez obzira na žrtve. Bio je krut. Beskrajno odan Partiji. Neko je u onoj situaciji šezdesetih godina morao da uradi prljave poslove, jer se veoma zakomplikovalo. On nije izmislio Goli otok. Dobro je vodio kadrovsku politiku. Bio mi je kum.

ZA TITA Blaško je tvrdio da je podmukli neprijatelj Srba. Kardelja je smatrao slovenačkim nacionalistom. Kidrič je bio nepravedan, radio je za Sloveniju i nanosio štete Srbiji.O Đilasovom karakteru i shvatanjima mislio je najgore. Mitru Mitrović je poštovao zbog njene pameti i vrednoće....

Glišić svedoči da je s Neškovićem dogovarao da napiše memoare. Čak je napravio i plan u kojem je u jednom poglavlju nameravao da objasni svoj sukob sa Brozom. "Međutim, smrt ga je preduhitrila". Umro je 11. novembra 1984, od infarkta.

Nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Nije bilo oproštajnih govora. Jedino se književnik Antonije Isaković našao pobuđenim da nešto kaže, napominjući da to ne čini u bilo čije ime, nego kao čovek koji je bio Blagojev saborac. Govorio je o Blagoju kao o čoveku izuzetno jake volje, koji se borio protiv raka u društvu i u ljudskom organizmu. "Otišao je Blagoje s kojim smo stvarali istoriju", rekao je Isaković.

Fotografije: iz privatne arhive Nebojše Neškovića i Stevan Kragujević