ISTORIJSKI DODATAK - GLAS PROTIV MITA O BEZGREŠNOJ REVOLUCIJI: Blagoje Nešković, kao neprijatan svedok, morao je da bude sklonjen

U godinama ilegalnog života Nešković je, podjednako kao i drugi pripadnici komunističkog pokreta, mogao opstati jedino uz stalni oprez, uklanjanje svih tragova o pripadnosti Komunističkoj partiji, uništenje "dokaza" koji kompromituju, oslanjanje na pamćenje. Dugogodišnja pripadnost boljševizovanoj KPJ, iskustvo stečeno u Španskom građanskom ratu, saznanja o frakcijskoj borbi i surovim unutarpartijskim obračunima formirali su kod većine svest da u "politici" ne treba preglasno govoriti. [...] Postojalo je mnogo razloga da glas Blagoja Neškovića, neprijatnog svedoka istorije partijskih obračuna, propusta, grešaka u rukovođenju, bude ugušen. [...]

Nasuprot drugima, Blagoje Nešković je kod sebe rano ugasio potrebu da se oglašava i odgovara na optužbe političkih oponenata. Nije imao nameru da proslavlja prošlost koju je gradio niti da glorifikuje pokret kome je pripadao. Mogućnost da sa svojim oponentima polemiše nije imao... Dovoljno je govorio, kako sam kaže, u trenutku kada su se stvari dešavale "nasuprot mnogima koji nisu imali šta da kažu kad su to bili dužni a koji su progovorili tek posle 20-30 godina". Ipak, bilo mu je stalo da istoričari, na osnovu postojećih izvora, revidiraju "trenutnu negativnu ocenu SKJ o njegovom rukovođenju KPJ u Srbiji za vreme rata, koja je ušla u istoriografiju" i rehabilituju čitav krug njegovih saradnika, beogradskih ilegalaca koji su, položivši život u ratu, izgubili mogućnost da sami svedoče. Smatrao je da "treba jednom razbiti" laži o delatnosti Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, koje su prenošene od 1952. godine i njegovog političkog pada. [...]

PRIPADAO je do 1934. partijskoj organizaciji na Medicinskom fakultetu (tzv. Sandićevoj grupi), koju je boljševizovana Partija označila kao "frakciju Sime Markovića", a čiji su članovi kao "trockisti" likvidirani u ustanku 1941. Ta se sumnja nadvijala nad njim i zbog bliskih veza koje je u Parizu ostvario sa Labudom Kusovcem neposredno pred odlazak u Španiju, kao i zbog slučajnog susreta i saradnje sa Radivojem Uvalićem tokom 1943. na jugu Srbije.

Optuživan je za pasivno držanje u vreme diktature. Nezavisno od nepobitnih činjenica, Komisija KPJ koja je razmatrala Neškovićev "slučaj" naknadno je "utvrdila" da u godinama 1929-1935. nije bio politički aktivan.

Učešće u Španskom građanskom ratu trajno ga je "obeležilo". Zamerani su mu kritičnost prema sovjetskim instruktorima u Španiji i kontakti sa oficirima republikanske armije, koji su naknadno tumačeni kao "vrbovanje" od sovjetskih obaveštajaca. Vreme provedeno u logorima namenjenim učesnicima Španskog građanskog rata u Francuskoj takođe ga je izložilo sumnjama.

Nešković je bio učesnik i svedok svih važnijih sastanaka Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju na kojima su donete važne odluke o pripremi i podizanju ustanka. Posle pobede u ratu bio je prvi iz kruga rukovodilaca koji je podigao glas protiv mitologizacije Revolucije ističući da su se komunisti u Srbiji borili "protiv uništenja jednog naroda". Takvi istupi dovodili su u pitanje partijski koncept o "revolucionarnom ratu".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zaboravnost partijskih drugova

JULA 1941; po nalogu Josipa Broza Tita, postao je član partijske komisije koja je ispitala "konfuznu situaciju" u KP Hrvatske izazvanu nastojanjima predstavnika Kominterne za Balkan Josipa Kopiniča da CK KPH podredi sebi i odvoji od CK KPJ. Ta epizoda i oštre kazne koje je predložio za najviše partijske funkcionere KP Hrvatske (Vladimir Bakarić, Anton Rob, Leo Mates, Herta Has...) nikada mu nisu zaboravljene. Odluka da partizanske jedinice iz Srema pređu u istočnu Bosnu, doneta u jesen 1942. uz Neškovićevu saglasnost, dovela ga je u novi sukob sa CK KP Hrvatske.

Decembra 1941. odbio je direktivu Josipa Broza Tita i CK KPJ da pojača "klasnu radikalizaciju" u Srbiji, smatrajući da okolnosti to ne dozvoljavaju. Nije opravdavao nastojanja da se sa narodnooslobodilačke pređe na klasnu borbu. Za razliku od Mirka Tomića i dela partijskih kadrova u CK KPJ, smatrao je da ne treba u prvi plan isticati "socijalističku revoluciju". Iste poglede Nešković je obrazložio i u pismu Okružnom komitetu KP za Srem, u kome ih je upozoravao da se ne zaleću sa "socijalističkom revolucijom", već da sve snage usmere ka oslobodilačkoj borbi. Zbog takvih stavova naknadno je optuživan da je u godinama rata sprovodio direktive Kominterne a ne KPJ. Nesporazumi koje je imao sa Mirkom Tomićem zlonamerno su u partijskoj istrazi iz 1952. povezivani sa Tomićevom pogibijom.

Vraćanje dela partizanskih odreda u Srbiju krajem decembra 1941. i njihovo potpuno uništenje, smatrao je greškom Vrhovnog štaba proisteklom iz slabog poznavanja radikalno izmenjene situacije nastale posle sloma ustanka. Takvi stavovi nisu bili u skladu sa mitologijom o veštini rukovođenja i bezgrešnosti vođstva NOP-a.

NEŠKOVIĆ je sam rukovodio Pokrajinskim komitetom KP za Srbiju sve do maja 1942. i uspeo da održi njegovu aktivnost u uslovima opšteg beznađa i depresije koji su nastupili sa porazom ustanka 1941 - septembra 1941, kada ga je Tito obavestio da je izabran za sekretara PK KPJ za Srbiju i člana CK KPJ, Nešković je saznao, kako sam kaže, "kakva je moja dužnost i šta je moja teritorija... Pitao sam šta da radim u Beogradu ako se partizanski odredi budu približili Beogradu kada mi da krenemo u akciju. Nije bilo nijedne reči o mom odlasku iz Beograda. Ja sam prosto ostavljen u Beogradu da radim šta mogu". Februara 1942. Tito je konstatovao da Nešković u Srbiji "dobro radi", da je očuvao partijsku organizaciju u Beogradu i uspostavio veze sa istočnom Srbijom. I za samog Neškovića je bilo najvažnije da se u Srbiji čuje "glas Partije". Krajem oktobra 1942. Tito je ponovo hvalio Neškovićev rad, posebno činjenicu da je "uprkos svim teškoćama" uspeo da opstane u Srbiji bez direktnih kontakata sa CK KPJ. U leto 1944. na Visu CK KPJ je još jednom pozitivno ocenio njegov ukupni rad u Srbiji i prihvatio izveštaj koji je Nešović podneo. Kada je rušen sa vlasti i isterivan iz Partije, sve navedeno je zaboravljeno i opovrgnuto. Partijski drugovi su ga optužili da ga je slom ustanka 1941. demoralisao i podstakao na sumnje da će se sve završiti kao u Španiji. Titovo pismo od 19. oktobra 1941. kojim ga je pozivao da izađe na slobodnu teritoriju, a koje do Neškovića nikada nije ni stiglo, korišćeno je u danima obračuna iz 1952. kao dokaz nediscipline, odbijanja da izvršava direktive CK KPJ, rada "na svoju ruku". U izveštaju partijske Komisije koja je 1952. utvrđivala političke razlike u stavovima CK KPJ i Blagoja Neškovića, optužen je da je "svojom krivicom" bio dugo vremena odvojen od CK KPJ i da je u tom periodu sprovodio "oportunistički kurs" i napravio niz ozbiljnih grešaka i odstupanja od linije KPJ.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Najveći partijski konspirator

OD "PRIVREMENE" ličnosti koja je ostavljena u Srbiji dok se ne nađe "drugo rešenje" Nešković je u kratkom vremenu postao najistaknutiji predstavnik KPJ u istočnom delu Jugoslavije, primoran da gotovo dve godine, koliko je bio "odvojen" od CK KPJ, samostalno deluje. Smatran je najvećim partijskim konspiratorom, što je bio i preduslov opstanka u okupiranom Beogradu. Presudno je doprineo izgradnji ilegalnog aparata u Beogradu i Srbiji, nametnuvši stroga pravila konspiracije (pojačana opreznost, disciplina, zaštita identiteta ilegalaca i mesta njihovog prebivališta, tajnost poruka koje kuriri prenose i onih koji ih šalju i primaju, obezbeđenje partijske tehnike, obrazovanje obaveštajne službe, infiltracija članova KPJ u kvislinške organe vlasti, izrada lažnih dokumenata, atentati na agente Specijalne policije, pojačano praćenje kretanja nemačkih i kvislinških vojnih jedinica...).

Njegovo dugo odbijanje da napusti Beograd i izađe na slobodnu teritoriju Srbije naknadno je tumačeno kao sektaštvo i ubeđenje da se "glavna borba treba voditi u gradovima". Takvi stavovi, navodno bliski direktivama Kominterne, tumačeni su kao suprotni Titovom konceptu "jugoslovenskog revolucionarnog rata". Bez uvažavanja okolnosti u kojima je delovao, kritikovan je zbog "pasivnosti", "umrtvljivanja" rukovodstva u Srbiji, smanjenih aktivnosti i "paralisanja" narodnooslobodilačkog pokreta, raspuštanja dela partizanskih odreda, metoda rada označavanog kao "bunkerisanje". Sumnjičen je da je celokupnom partijskom radu u Srbiji nametnuo lični karakter i da se ponašao kao gazda. Njegovi oponenti nisu bili spremni da prihvate ni činjenicu da je NOP u Srbiji mogao da oživi tek kada su saveznici preduzeli stratešku inicijativu na glavnim frontovima i u većoj meri uključili Balkan u svoje ratne planove. Zanemarivano je i načelo "demokratskog centralizma", karakteristično za vođstvo jugoslovenske revolucije, bez čijeg odobrenja se nije moglo upuštati u veće borbene operacije u Srbiji.

USPEO je da partijsku organizaciju u Srbiji održi kao celinu, da poveže partijske komitete i aktiviste, obezbedi rad partijske tehnike i partijskih veza, pokrene list "Glas", održi funkcionisanje veza sa CK KPJ, formira kurirsku službu sa Makedonijom, Kosovom i Metohijom i Vojvodinom, organizuje nekoliko partijskih i vojno-političkih savetovanja, spreči prodor Gestapoa i Specijalne policije u organizaciju. Njegova bespogovornost u rukovođenju izazivala je konfrontacije i rađala animozitete. To što se zadržao u Beogradu tumačeno je kao strah a rukovođenje Partijom i kao šablon. Odgovarajući oponentima, Nešković je to najodlučnije odbacivao. "Nije to strah. Ja to nisam radio po instinktu, osećaju ili afektu, nego racionalno i sve proračunato, zahvaljujući tome što sam bio obavešten do detalja." Samostalnost u radu, na koju je bio prinuđen, Tito i partijski vrh zemlje nisu mogli kasnije da podnesu.

Nešković je sa izraženom sumnjom prihvatio i naređenje koja mu je Vrhovni štab uputio putem radio-stanice "Slobodna Jugoslavija" da sa Prvom južnomoravskom brigadom novembra 1943. krene ka Šumadiji, napusti Srbiju i pređe u Bosnu i Hercegovinu. "Pražnjenje" Srbije i njeno višemesečno ostajanje bez vojnog i partijskog rukovodstva, Nešković je smatrao greškom Vrhovnog štaba koja je najdirektnije uticala na smanjenje intenziteta otpora okupatoru. "Dugo čekanje" na povratak izazvalo je dodatne svađe i nesporazume, nervozu i netrpeljivost, samoinicijativne i neuspele pokušaje da se "pređe" u Srbiju. Te aktivnosti su ocenjene kao greška, a Nešković je upozoren da se ne meša u "vojne poslove".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Osetljiv po liniji srpstva"

NjEGOVI stavovi iz 1944. da "narod Srbije ima ogromnu naprednu ulogu u rešavanju budućnosti ostalih naroda Jugoslavije" ocenjeni su u CK KGTJ kao "nepravilni" jer se u vrhu komunističke vlasti nije mogla ni zamisliti teza o značaju srpskog naroda i Srbije u oslobođenju drugih naroda Jugoslavije. Pošto nije bio upućen u smisao Čerčilove "politike kompromisa", koju je od decembra 1943. podržavala i Moskva, imao je radikalniji stav o komunizmu i zapadnim saveznicima od Tita. [...]

Neškovićevi pogledi na nacionalno pitanje ocenjivani su kao pogrešni. U danima obračuna sa njim isticano je kako on smatra da je nacionalna politika KPJ "štetna po srpski narod". Njegovi dojučerašnji partijski drugovi su govorili da je "izvanredno osetljiv po liniji srpstva". Kritikovali su njegovo negiranje autonomije Kosova i Metohije i tvrdi stav da ta oblast treba da bude "običan okrug" unutar Srbije. [...] Naknadno je optuživan za netrpeljivost "protiv drugova Slovenaca i Crnogoraca". Nazivan je "zatrovanim šovinistom" koji sumnja da Boris Kidrič i Franc Leskošek "rade na štetu Narodne Republike Srbije a u korist Narodne Republike Slovenije". Takvi stavovi su ocenjivani kao rad koji vodi "razbijanju jedinstva naših naroda". Nešković, nesumnjivo, nije pripadao onom krugu srpskih komunista koji su bili spremni da bez pogovora nose hipoteku "velikosrpskog hegemonizma".

Značajni su i sukobi koje je Nešković imao povodom ekonomskih pitanja. Kao predsednik republičke vlade došao je 1947. u konflikt sa Titom povodom politike otkupa. Tom prilikom je optužen da se suprotstavlja liniji Partije, sporo vrši otkup, samovoljno smanjuje kvote, sprovodi politiku koja je "u stvari kulačka". Tito je smatrao da su srpski rukovodioci u političkim pitanjima "sektaši" a u ekonomskim "oportunisti". Blagoju Neškoviću nije zaboravljeno ni to što je na sastanku republičke vlade za Prvi petogodišnji plan rekao: "Ovo nije naš plan, jer ga nismo pravili." Kasnije je sumnjičen i zbog mišljenja da je Srbija "opterećena otkupom više nego druge republike". Pripisivan mu je kao šovinistički i stav da "kao da neka neprijateljska ruka hoće da priguši srpski narod, koji je stub ove države". Na raspravi koju je imao oko otkupa Tito mu je pretio "Sibirom".

PRVI čovek srpskih komunista sebe nije smatrao staljinistom niti privrženikom politike koju je vodio Kominform. Ipak, nije bio spreman da negira zasluge koje je Crvena armija imala u oslobođenju Jugoslavije. [...] Posle toga je počela postepena izolacija. Njegovi stavovi su ocenjivani kao nejasni i neodređeni, a članci kao smušeni, naklonjeni Staljinu i ruskom socijalizmu, suprotni liniji KPJ i njenim nastojanjima da pronađe istinske i nove puteve socijalističkog razvitka. Naknadno je optužen da se ne slaže sa pisanjem "naše štampe", oštrim istupima Milovana Đilasa i Moše Pijade, kritikom sovjetskog socijalizma. [...]

Blagoje Nešković se suprotstavljao politici približavanja Zapadu. U vremenu kada je iskazivao te svoje stavove oni su bili deo partijskih pogleda na svet kapitalizma. Naknadno, u danima obračuna, optuživan je da se boji normalizovanja odnosa sa Zapadom, protivi sklapanju kreditnih aranžmana i zajmova, posredno zalaže za izolaciju Jugoslavije. Posebno je istican njegov skepticizam prema pomoći koja se traži i očekuje "od imperijalističke bande sa Zapada".

Blagoje Nešković nije bio spreman da igra ulogu pokajnika. Kao i svaki fanatični partijac, bio je spreman da do samouništenja prihvati krivicu tamo gde je ima ali ne i tamo gde nije video "političke razlike" u stavovima.

Šta je od navedenog moglo biti razlog da Nešković bude uklonjen sa vlasti?...Da li su povod za obračun bili samostalnost u radu, ugled koji je uživao, postignuti rezultati, animozitet koji su prema njemu mnogi osećali ili njegova neskrivena naklonost prema prvoj zemlji socijalizma, netrpeljivost prema Zapadu, nacionalna preosetljivost, koja je naknadno ocenjivana kao nacionalizam, kritičnost prema sebi i drugima, "nezgodan" karakter, oštrina, strah slovenačkih i hrvatskih kadrova, koji su u njemu videli čoveka koji bi posle Kidriča vodio privredu? Pitanja su brojna. Valjani odgovori još uvek nedostaju.

Fotografije: iz privatne arhive Nebojše Neškovića i Stevan Kragujević