DA NIJE SRBIJE, NAS NE BI BILO: "Novosti" sa Milanom Kovačevićem, kojem je predsednik Vučić ispunio sve što je obećao

Milena Marković

17. 12. 2021. u 10:00

PUTUJEMO u selo Banje. Srpska Srbica, albanski Skenderaj. Predvečerje je, posle svečanog obeležavanja krsne slave manastira Devič. Noć pada i, magla gusta padnala.

Trenutno ima osam krava, Foto I. Marinković

Nadali smo se da ćemo se, u drevnoj svetinji, sresti sa Milanom Kovačevićem. Onim lepim momkom, sa šajkačom, u Lapljem Selu, kada je predsednik Aleksandar Vučić slušao narod. Probleme. Strepnju. Nadu.

Mladi Milan Kovačević predsednika Srbije pogledao je u oči i kazao: "Voleo bih da ostanem, ovde. Voleo bih da imam, da obnovim stado. Jedno tele..."

Mere predostrožnosti zbog kovida, pred kojima se i manastirske kapije zatvaraju i ograničava broj poklonika, ovog momka su zaustavile pred kapijom drevne svetinje. Mada, nije bio jedini, ali je nepravedno što nije bio na spisku onih koji su želeli da se poklone svecu, Joanikiju Devičkom.

- Razumeo sam i vratiću se - kazao je.
I, vratio se. Bez reči. Ali s primetnom tugom. Ovih pet reči, njegova tuga, bile su nam putokaz do Banja i, da ponovimo: u vekovnoj srpskoj Srbici, a albanskom Skenderaju, danas.

- Kao da su mi došli... Kao da su mi najmiliji, moji, došli - dočekala nas je Milanova majka Ljubinka, jedva se oslanjajući na noge. - Mili moji, što se niste javili da vas dočekamo, kako je naš srpski običaj.

Predsednikovu sliku i danas drži u kući, Foto I. Marinković

Selo Banje. Česma u selu. Nezaustavljiv život žive vode. Srpski domaćini koji, ovde, čuvaju svoja izvorišta iz kojih, uprkos svim, a svima poznatim nedaćama, napajaju korene opstanka.

- Sad ću ja, samo da blago podmirim - odazvao se na naš, nenajavljeni, poziv Milan Kovačević. Onaj mladić pod šajkačom iz Lapljeg Sela, koji je, dok su se drugi snebivali i nagađali ko će: bez trunke razmišljanja na svoju glavu primio srpsku šajkaču. "To je naša šajkača, zašto bih se ustručavao... Treba da cenimo sebe, svoju tradiciju, kao što je i drugi neguju i cene. Tako će nas i drugi poštovati."

Selo Banje. Kao iz priče konzula Milana Rakića. U brdu je, kada se s puta Mitrovica - Peć krene u brdo. Kuća Kovačevića... Dve sobe. Samo dve sobe - kuće. Na vratima, između ove dve sobe, poster predsednika Srbije. I, poruka: "Dobro došao, predsedniče". Fotografija Vučića i uz godišnji kalendar. I uz ikonu Svetog Đorđa, krsne slave Kovačevića u Banjama na Kosovu. U srpskoj Srbici, Drenici, ovdašnjem Skenderaju. Fotografija predsednika Srbije i uz simbol preslave - Đurđica, koji Kovačevići obeležavaju 16. novembra.

- Znate šta: da nije Srbije, ni nas, danas, ne bi bilo. A, da nije bilo predsednika Srbije, ja, možda, ne bih verovao u snagu otadžbine. Sve što je on, tada u Lapljem Selu, obećao - ispunio je. Zar ja to da ne priznam? Svaki častan čovek ne sme da se ogluši o dar koji je primio. Ja sam sin Srbije, u kojoj god državi da živim - slušamo Milana.

U Lapljem selu , Foto Tanjug

Kuća mladog domaćina Milana Kovačevića vri od života. Prvi dar predsednika Vučića bio je podsticaj. Zamajac. Za ovog momka - obaveza da ne izneveri. Pokrenula ga je briga države.

- Ne bih to poverenje izneverio po cenu života - kaže nam. - Ja moju otadžbinu volim, ali poštujem i komšije Albance. I, oni poštuju moju šajkaču. Njihovi mediji su bili u poseti. Ja sam poručio: najvažnije je da se ne sporimo na međama naših njiva. Da se ne krvimo. Deca nam to neće oprostiti.

Foto I. Marinković

Dok sa Milanom razgovaramo, njegova majka Ljubinka već je postavila sto. Hleb iz ovdašnje rerne. Meso iz sušare, juče prvi put dimljeno. Sir, ajvar, nekoliko vrsta čajeva, kafu sa šećerom i bez šećera, sok i rakiju kruškovaču.

- To je naš običaj, da li ste se najavili, ili niste, nije važno - kaže Ljubinka. - Nama je najvažnije da neko dođe.

- A meni je velika tuga i ne mogu da prežalim što predsedniku Vučiću, onomad, nisu dozvolili da nam dođe - dodaje Milan.

- A svi smo se pripremili da ga dočekamo. Voleo bih, a to mi je najveća želja, da dođe. Da ga dočekamo onako kako samo mi to znamo. Mene i moju porodicu je zadužio. Ali i mnoge druge. Verujte, možda sam i imao sumnju da što je obećao, možda neće ni ispuniti. Ali, ispunio je. Svaka reč njegova je ispunjeno obećanje. I, mogu da kažem, posrećila se. Od njegovog prvog dara, puna mi je štala blaga. Voleo bih da mu pružim ruku i kažem: vratio si nam nadu.

Oko nas, vrzma se jato kokošaka. Iz sušare miriše meso. Ispod kuće, koju su dobri ljudi obnovili, četvoro je oštenila jedna malena - žuta. A, uz prelepe i graciozne šarene i plamenorumene krave, iz gnezda se ispililo, zamislite usred zime, petoro pilića. Dok smo im prilazili, a Milan ih nam pokazivao, kvočka je nasrtala na nepoznate.

Neverovatan je ovaj susret sa momkom koji je paradigma opstanka srpskog naroda na Kosmetu. Zato ga treba čuvati i sačuvati. I pomoći mu. Šta vredi pomoći onima koji ne znaju šta će sa tom pomoći. On zna. I vredan je "carevoga grada".

- Samo da se oženi, da porodicu ima, decu da ima - kaže Ljubinka.

- Ali, svaka ga pita: "Imaš li kakav posao?" On ga nema, neće nijedna da dođe da muze krave.

Milan se smeje. Svi smo se smejali, pa svi zapevali: "Svaka majka jednu želju ima, da dočeka da oženi sina... unuke da ima". I, onda smo svi plakali. Zbog ove lepote ljudske duše kojom smo darovani. Zbog nemoći kojom mi, obični, nemamo moć da ispunimo želju majke, a ovaj momak zaslužuje da mu se ispuni hiljadu želja.

Foto I. Marinković

PESMA KAO PRIZIV ZA NOVI SUSRET

NA polasku, majka Ljubinka je sa sinom zapevala:

"Selo Banje, najmilije/ Na vrh sela igra vije/ Niz selo nam reka teče/ Sretoh dragu neko veče/ Nasred sela crkva bela/ To je ponos celog sela"...

Ljubinka peva i plače. Milan podigao šajkaču. Maše. Dogovorili smo se o novom susretu.

* * * * * * * *

U KOSOVU POLjU SAHRANjENA BAKA STANIJA ANĐELKOVIĆ

SOLANI JE SVE SKRESALA U LICE

NA pravoslavnom groblju u Kosovu Polju, u sredu je sahranjena baka Stanija Anđelković (82). Ova hrabra žena bila je jedina Srpkinja koja je živela u svojoj kući u Kosovu Polju, odbijajući do poslednjeg dana da je napusti ili proda imovinu Albancima. Naša javnost ju je upamtila nakon što je 24. marta 2004, samo sedam dana posle martovskog pogroma i užasnog nasilja, u Kosovu Polju gordo stala pred Havijera Solanu, prvog čoveka Alijanse.

Foto D. Zečević

Pitala ga je tada ko je naredio da se spale srpske kuće i crkve i bez trunke straha u lice mu rekla da laže o broju porušenih srpskih kuća i svetinja. Čak mu je i pripretila prstom. Solana je otišao ljut. Taj trenutak ovekovečili su i foto-reporteri, a fotografija je sutradan osvanula na naslovnoj strani "Večernjih novosti". D. Z.

Pogledajte više