BOLJIMA SE TEŠKO PRAŠTA: Tri slike i razmišljanja jednog inostranog pacijenta, izlečenog umećem prof. dr Vesne Turkulov

Tekst protojereja-stavrofora dr Miloša M. Vesina prenosimo u celosti:

Slika prva: Bila je to davna 1968. godina, tokom meseca novembra, kada sam kao dvanaestogodišnji dečak ležao na Infektivnoj klinici Pokrajinske bolnice u N. Sadu. Lečio me je, pamtim i danas, deci uvek blizak – dr. Zvonimir Mironicki, pod vazda budnim okom Upravnice klinike, čuvene dr Hedvig Fajt-Ognjanović, drugarice iz mladosti moje majke. U susednoj sobi ležao je dečak Pišta. Bilo mu je tada četrnaest godina i bio je najstariji na dečijem odelenju. On je na sve moguće i nemoguće načine pokušavao da nekako dođe do cigareta, mada mu je to, i kao teškom bolesniku, ali pre svega – kao mladom biću, bilo strogo zabranjeno. Pa ipak, uprkos svim zabranama, naš Pićuka, kako smo ga mi – dečaci iz okolnih soba- zvali, uvek se nekako snalazio. A svoju potrebu je ovako objašnjavao: "Znate, ja sam vam kao jedan od ovih poslednjih listova na granama koje vidite pod prozorima. Lišće će odneti vetar, a mene – moja teška bolest. Ja sam vam, zapravo, poslednji list. Bolje ja, nego vi, jer ste svi mlađi od mene." Dan pre nego što sam otpušten iz bolnice, Bogu hvala – izlečen, pažljivo sam posmatrao lelujanje onog bukvalno poslednjeg lista na grani koja je skoro doticala prozorsko okno moje bolničke sobe. Negde pred sumrak, lista više nije bilo. Odneo ga vetar. A našeg Pištu su, istoga dana, premestili na drugo odelenje. Ne znam da li je danas živ. U mojim mislima i molitvama – jeste.

Slika druga: Početak marta ove, 2021. godine. Posle pedeset i tri godine, evo me opet gde kao pacijent, ovoga puta oboleo od iskušenja pod šifrom – COVID 19, ležim, ni manje ni više nego, u istoj onoj sobi u kojoj je 1968. ležao naš Pićuka. Za sve protekle godine, čak i posle, evo, trideset i dve godine od kako živim i radim u Americi, pomerio sam se, zapravo, samo za jednu sobu udesno. Sa visokom pemperaturom, jakom glavoboljom i upalom oba plućna krila, ležao sam u trokrevetnoj sobi, pokušavajući da odgonetnem da li je drvo, koje je nekada bilo pod tim prozorima, ostavilo ma kakvog traga iza sebe. Onog drveta nema. Na njegovom mestu, kao i na mestu negdanjih drveta pored njega, sada se širi (tako je bilo u martu ove godine) prizemno odelenje Intenzivne nege Infektivne klinike. Da li usled temperature, ili ne, tek ta zgrada mi se ipak učinila kao nalik ogromnom stablu sa bezbroj grana i mnoštvom osušenog lišća. Pre pedeset i tri godine, lišće sa onog drveta odnosio je vetar, a godine 2021. lišće znanih i neznanih ljudskih života njihalo se pod naletima još uvek nerazjašnjene bolesti, ili možda čak – pod naletima nečeg zloslutnog o čemu je bolje ćutati.

Kada je prvi put ušla u našu sobu, Upravnica klinike – Prof. dr Vesna Turkulov, koju sam poznavao tek od pet-šest dana pre toga, sa pregleda u Kovid ambulanti Kliničkog centra Vojvodine, delovala mi je kao zlatni amalgam lekara iz moga detinjstva: brižnog, ali uvek dostojanstveno nasmejanog dr. Mironickog i toplog, zaštitničkog, majčinski nežnog, ali pre svega znalačkog stava dr Fajt-Ognjanović. Tokom svih deset dana, koje sam proveo u bolničkoj postelji, kao i tokom šesnaest dana dok sam bio na kućnom lečenju, dolazeći svaki četvrti dan na preglede i snimanje pluća u ambulantu, dr Turkulov je, pri svakom obilasku pacijenata, uvek isijavala pozitivnom energijom pre svega plemenitog, posvećenog i požrtvovanog ljudskog bića, u divnoj harmoniji sa uvek jasnim, precizno izraženim i do kraja mudro promišljenim znalačkim stavom o tome koji je najbolji sledeći korak. I svako od nas, njenih pacijenata, imao je svoj osobeni ritam kretanja ka oporavku i ozdravljenju. Svakome od nas gospođa Turkulov je prilazila uz puno uvažavanje svih naših osobenosti, a u vezi sa opštim zdravstvenim stanjem, porodičnom anamnezom i trenutnom dinamikom kojom se bolest ustremila na nas. I bez obzira da li je bilo rano jutro, ili negde oko podneva, u popodnevnim satima, ili uveče, dr. Vesna Turkulov je uvek među nas, njene pacijente, unosila fizičko prosijavanje onoga što njeno ime zaista znači, jer, van sumnje, – Nomen est omen, a lično ime Prof. dr Turkulov znači – proleće. Čak i kada mi je, veoma razumljivim jezikom, objašnjavala izazove od citokinske oluje, koja je i mene zahvatila, istovremeno gradeći strategiju kako i na koji način savladati tu oluju i, uz meni i mome organizmu i trenutnom stanju odgovarajuću terapiju, kako tu uključiti i moj Bogom dani prirodni imunitet, e da bi se odolelo naletima te nimalo naivne oluje, doktorka je bila, zaista sam to osećao, korak ispred bolesti.

Kada je prošla glavobolja, a misli se razbistrile, energija samoga mesta na kome sam se nalazio – krevet u bolesničkoj sobi Infektivne klinike, nije mogla a da me, prosto sama od sebe, ne podseti na davnu 1876. godinu kada je objavljena knjiga čuvenog novosadskog lekara dr. Ilije Ognjanovića Abrukazema – „O difteričnoj vratobolji za Srpske matere“. A onda su se nizale godine: 1884. i počeci specijalizovanih klinika u Novome Sadu, a u vreme epidemije kolere, pa 1892. kada je otvoreno odelenje za zarazne bolesti, pa sve do 1945. kada je otvorena Klinika za infektivne bolesti, i 1960. kada je Katedra za infektivne bolesti bila jedan od stubova nosilaca Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. I naravno da sam se pitao – Šta je to što povezuje sve te pionirske korake u razvoju ne samo Novosadske, nego i Srpske, ali i Jugoslovenske medicine uopšte? Šta ako ne težnja da na odgovornim vodećim mestima u zdravstvu, a zar ne bi to trebalo da je tako i drugde(?), uvek budu oni koji su najbolji? Najbolji po čemu? Najbolji po snazi vizije i istrajnosti u tome da iskustvo znanja iz oblasti medicine pretoče u životnu mudrost, koja je odavno rekla da „ne postoje neizlečive bolesti, već samo neizlečivi bolesnici“. A zar nije onda sve medicinsko umeće upravo u sagledavanju, a onda i lečenju, svakog obolelog čoveka u njegovoj sveukupnosti, kao bića koje ima: telo, dušu i duh? Ako nekome ove reči zazvuče „daleko od realnosti i savremenosti“, to je samo dokaz koliko smo pali pod uticaj svega onoga što medicina nije i ne može biti, a uporno se i sve glasnije nameće da jeste! Svojim kako kliničkim, tako i akademskim angažovanjem, Prof. Turkulov povezuje vekove i svojom znalačkom upornošću nosi sobom snagu kontinuiteta borbe protiv infektivnih bolesti u Novom Sadu, a i šire.Prof. dr Vesna Turkulov, evo danas i ovde, dokazuje da je ljubav, kao osnovni pokretač brige o pacijentu, onaj najvažniji, rekli bismo – onaj nasušni „protokol“ bez čije primene nema ni ozdravljenja, a nekmoli iscelenja!

Slika treća: Čikago, decembra 2021. I ovde je jesen već uveliko odnela skoro sve lišće sa grana na drveću u našoj ulici. Oporavljen od martovske bolesti, koja me je zadesila u Novom Sadu, kako da ne budem Bogu blagodaran, a divnoj lekarki Prof. dr Vesni Turkulov od srca zahvalan? I baš sada, opet bez lišća na granama, daleko od moga Novoga Sada, a još dalje i od martovske citokinske oluje, zahvatila me je ne mala i ne laka decembarska oluja neverice! Neverice izazvane onim što čuh i što pročitah o nečem nedopustivom, svakako nečasnom, ali, rekao bih, i zaista bolesnom: o smeni Prof. dr Vesne Turkulov sa mesta Upravnice Infektivne klinike Kliničkog centra u Novom Sadu, ali i zabrani da se i dalje brine o obolelima od COVID-a! Umesto da se sva Novosadska zdravstvena „struka“, sa punim poverenjem, a na osnovu ostvarenih ne tek „rezultata“, nego na osnovu ogromnog broja izlečenih pacijenata dokazanim medicinskim umećem, jednodušno opredeli za dr Vesnu Turkulov kao predvodnika svih napora Novosadskog zdravstvenog sistema, a protiv COVID-a, Klinički centar Vojvodine je smenjuje sa mesta Upravnice Infektivne klinike! Mogu li se ove, zavišću i pakošću ( a kako drugačije objasniti etiologiju ovim sramnim činom pokazane psihopatologije?) izazvane „odluke“ na bilo koji način staviti u kontekst nedavnih zbivanja, kada je Prof. dr Vesna Turkulov, zasluženo i opravdano, a zbog uspešne borbe protiv virusa Korona, odlikovana ordenom Predsednika Republike Srbije, potom i Oktobarskom nagradom Grada Novog Sada? A onda, o prazniku Đurđica – Slave Novoga Sada - i ordenom Svetoga Save, drugoga reda, a kao znak osobitog priznanja, i uvažavanja profesorkinih samopregornih zalaganja oko izlečenja bezbrojnih pacijenata od virusa COVID 19, od strane Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Porfirija, a na predlog Episkopa novosadskog i bačkog G. dr Irineja.

Nemoguće je a ne upitati se: Nije li se Novosadsko zdravstvo, ovom, blago rečeno, neobjašnjivom odlukom (naravno, uvek može da se primeni gorepomenuta etiologija) uveliko udaljilo od medicine, poistovećujući se, evo, mogu čak i da biraju: bilo sa para-medicinom, ili pak sa peri-medicinom? Ukoliko je u pitanju para-medicina, nadajmo se da će se „neko“ ipak prizvati zdravom razumu, ali i jednom od značenja grčkog prefiksa- para, kao: pogreška, ili zabluda, pa onda tu zabludu protumačiti kao nedopustivo prekoračenje ( još jedno značenje prefiksa-para), pa onda pogrešku časno priznati i u duhu prvobitnog značenja prefiksa- para: pored, rame uz rame, vratiti dostojanstvo Novosadskom i Pokrajinskom zdravstvu. Dostojanstvo Prof. dr Vesne Turkulov, izvajano njenom moralnom i stručnom celovitošću, niko ničim ne može da naruši! Ali, ako je u pitanju novosadski zaokret od medicine ka peri-medicini, dakle u značenju nečega što je: okolo, ili blizu, ali i kao: prekoračenje, nadajmo se da će se „neko“ ipak bar malo (makar sam pred sobom i svojim ogledalom!) zastideti, pa odluku, koja svakako prevazilazi moralnu verodostojnost onih koji stoje iza smene Prof. Turkulov, jednodušno, ali bez uplitanja jednoumlja(!), vratiti iz sfere psihopatologije u nasušnu i delotvornu brigu o zdravlju svih građana Novoga Sada, Vojvodine i Republike Srbije, ali i šire.

I na samome kraju, ali svakako ne i poslednje, evo i jednog pitanja onim mojim Novosađanima, kojima je poverena briga o organizovanju zdravstvenog sistema: Zar ne mislite, medicinskom brigom zadužene građanke i građani Novoga Sada, da se o vašoj sramnoj odluci o smeni Prof. Turkulov ne zna i van granica Srbije? Zar zaboravljate koliko je nas Novosađana aktivno u zdravstvenoj, akademskoj i inim oblastima života širom Zapadne Evrope, ali i u Americi? Zar ćemo se jednoga dana, svi zajedno, usled vaše bilo pogreške, ili zablude, ili pak zbog vašeg „obilaženja“ okolo pa naokolo, zastideti pred velikanima Novosadske i Srpske medicine, koji nam, između ostalog, ostaviše u nasleđe i to kako bi trebalo poštovati i vrednovati nečije znanje, trud i ljubav prema pacijentu? Ako se vaša pogrešna odluka ne ispravi, daćete za pravo pesniku sa Podbare, koji je odlično poznavao etiologiju ne novosadskog, nego novo-sadističkog podmetanja nogu, kada je gorko ispevao onu čuvenu: "Boljima se teško prašta".