POSLEDNJU ŽELJU PANČIĆU URUŠILI KOMUNISTI 1951: Kako su po treći put posmrtni ostaci čuvenog srpskog naučnika preneti iz Beograda

Naučnikov grob koji je zatvoren u ogradi vojnog objekta i postrojenja kontrole leta, postaje medijska tema samo u vreme godišnjica njegovog rođenja ili smrti, ali bez rezultata.

Ove godine, na redu je čudan jubilej, šest decenija od treće, zasad poslednje, Pančićeve sahrane u mauzoleju na vrhu planinske lepotice, 1951. godine. Zbog nje je i kreiran mit da je utemeljivač prirodnih nauka u Srbiji tražio da baš tu i bude sahranjen. Upravo od te godine počinje, bez realnih osnova, hrvatsko prisvajanje naučnika, koji je sebe uvek smatrao Srbinom.

Inače, posle NATO agresije 1999. cirkuliše i novija legenda, da je mauzolej ograđen kada su avioni Alijanse tu izručili 17 kontejnera sa po 350 kasetnih bombi, ukupno 5.950 "podmuklih ubica".

ISTINA je, međutim, drugačija: samo nekoliko godina posle sahrane Pančića, na vrhu Kopaonika, tadašnja JNA je napravila zatvoreni vojni objekat, samo što još nije bilo turista da se bune. Mauzolej je u javnost vratila 1981. tadašnja Skupština opštine Brus, koja je zahtevala da se on izmesti na lokaciju dostupnu turistima koji sve više pohode Kopaonik. Kao argument je navedeno i "Pančić i nije izričito tražio da počiva na vrhu ove planine". Uprava SANU se tada mlako, kao pod prinudom, usprotivila, a u novinama se pojavilo regovanje koje je navodno napisala Pančićeva praunuka. Po stilu je ličilo na vojno saopštenje: "Što su strategijski uslovi naše armije diktirali da se baš na toj lokaciji podignu vojni objekti - to je viša sila. Mislim da ti objekti ne ugrožavaju miran počinak naučnika Josifa Pančića. I ovom prilikom ostajem pri navedenoj izjavi da je Pančićeva izričita želja bila da počiva na najvišem vrhu Kopaonika pa niko nema prava da je menja".

Istraživači Pančićevog života i dela utvrdili su da on zaista nikada nije zahtevao da bude sahranjen na vrhu Kopaonika, koji je u njegovo vreme bio potpuna divljina. Na njemu se i tada nalazio važan vojni objekat, najviša srpska granična karaula sa koje se osmatrala okupirana Stara Srbija, u žargonu zvana "arnautluk". Sa crteža koji je napravio veliki putopisac Feliks Kanic, Pančićev prijatelj i saradnik, vidi se da je mauzolej stilizovana karaula.

Navodnu Pančićevu želju da počiva na vrhu Kopaonika, demantuje i testament skromnog naučnika. On je naslednicima zaveštao da ga sahrane u sanduku od omorike, u grobnici koju je kupio najmanje četiri godine pre smrti, na tadašnjem gradskom groblju na Tašmajdanu, kraj Crkve Svetog Marka. O tome je svedočanstvo ostavio Pančićev savremenik i prijatelj Milan Đ. Milićević, iz vremena kada je naučnik 1884. imenovan za člana Državnog saveta: "Naš zemaljski ustav traži da član Državnog saveta mora imati nepokretnog imanja u Srbiji, a u dr Pančića našlo se samo jedno jedino imanjce nepokretno, zidana raka u groblju kod Crkve Sv. Marka".

O PANČIĆEVOJ skromnosti svedoči i zavet naslednicima da sahranu finansiraju od njegove poslednje plate. Taj deo njegove poslednje volje nije ispunjen, jer je dr Pančić bio najomiljeniji srpski naučnik svoga doba. Poznavali su ga seljaci i na najudaljenijoj čuki, jer ih je sve obišao. Kralj Milan ga je izuzetno cenio i čim je osnovao Srpsku kraljevsku akademiju postavio je Pančića za predsednika.

Vest o Pančićevoj smrti izazvala je, kako je zabeleženo, nacionalnu žalost.
... - 25. februara 1888. rano izjutra zalepršaše se crne zastave na Velikoj školi, na Narodnom pozorištu i na Građanskoj kasini i kroz Beograd kao munja prolete glasak:

"Umro Pančić". Njegovo veličanstvo kralj Milan čim je čuo za smrt zaslužnog pokojnika odmah je naredio da se sahrani o trošku otadžbine. 26. februara more od sveta okružilo je stan pokojnikov. Telo Pančićevo izneli su akademci i profesori i pratio ga je g. mitropolit Teodosije sa 16 sveštenika i četiri đakona koji su i opelo svršili u velikoj crkvi. Njegovo veličanstvo kralj došavši u crkvu na opelo, blagovoleo je da na kovčeg pokojnikov stavi dragoceni venac od palme, rododendrona, božura i ruža..."

Staro gradsko groblje na Tašmajdanu bilo je zatvoreno za sahranjivanje u vreme Pančićeve smrti, ali za njega ta zabrana nije važila. Jedino dostojno mesto za Pančićevu večnu kuću bila je humka kraj grobova drugih srpskih velikana, na mestu gde je 1830. pročitan hatišerif o obnovi nezavisnosti Srbije.

Između dva svetska rata grobnica u kojoj je uz naučnika sahranjena i njegova supruga Mileva premeštena je na Novo groblje, gde su mirno počivali do 1951. kada je u političkom vrhu doneta odluka da se sele na Kopaonik. Za ceremoniju prenosa ostataka odabran je period novih praznika, od 4. jula - Dana borca, do 7. jula - Dana ustanka u Srbiji.

"Svečani deo proslave počeće 4. jula prenosom posmrtnih ostataka Josifa Pančića sa Novog groblja u Beogradu u aulu Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Biće tu izloženi do 5. jula. Zatim će biti ispraćeni do železničke stanice, a odatle će biti preneti do Rudnice pod Kopaonikom. Šestog jula po podne ostaci će biti položeni u mauzolej na samom vrhu Kopaonika - na Suvom Rudištu. Tom prilikom će na biti organizovan i slet planinara Srbije na kome će od 6. do 8. jula učestvovati oko 3.000 planinara", najavila je štampa 1. jula, a 7. jula je izvestila: "Sa posmrtnim ostacima ovog ne samo velikog naučnika već i političara oprostili su se u ime Prezidijuma Narodne Skupštine Srbije potpredsednik Dobrosav Tomašević, u ime Srpske akademije nauka sekretar dr Petar Jovanović, i u ime Zagrebačkog sveučilišta i Hrvatskog prirodoslovnog društva dr Stjepan Horvatić". Uz vest je objavljena fotografija povorke sa Pančićevim ostacima tokom prolaska Terazijama, naravno, bez krsta koga nema ni na mauzoleju, iako su Pančići bili pravoslavci.

LOŠA RAČUNICA

* FORMALNI razlog Pančićeve ekshumacije i seobe groba 1951. je bila proslava pola veka srpskog planinarstva, za čijeg je osnivača i prvog planinarskog vodiča proglašen. Bila je međutim, to loša računica.
* PANČIĆ je, naime 1853. postao profesor beogradskog Liceja i počeo da vodi učenike po planinama, pa je 1951. srpsko planinarstvo moglo da slavi 97 godina postojanja.
* JOŠ je bizarnija priča o planinarenju u Srbiji koje počelo 1901. a utemeljivač mu je umro 13 godina ranije!

NATO BOMBE JOŠ PRETNjA

NATO agresija 1999. je vrh Kopaonika učinila smrtonosno opasnim na šta podseća spomenik dvojici deminera koji su 2012. tragično stradali čisteći teren od kasetnih bombi. Zbog blizine administrativne linije sa KiM, južno od Pančićevog groba, na čišćenje neeksplodiranih ubojnih sredstava se dugo čekalo. U razminiranju Kopaonika poginula su ukupno četvorica deminera, a više ih je teško povređeno.

Prošle godine počelo je razminiranje poslednje lokacije, ali stručnjaci upozoravaju da na nedostupnim padinama verovatno ima još neotkrivenih bombi.