PEĆINA LJUDIMA I DAN-DANAS DOM: Reporter "Novosti" u lavirintu drevnih kapadokijskih podzemnih gradova i hramova u srcu Male Azije

Boris Subašić

06. 06. 2021. u 15:00

KAPADOKIJSKI podzemni gradovi i hramovi, osmo čudo starog sveta, živi su i 4.000 godina pošto su prvi ljudi ukopali staništa u meke vulkanske stene centralnog dela anadolske visoravni.

Foto: B. Subašić

Na prozorima i vratima stanova isklesanih pre naše ere u šiljatim kamenim kupama, u srcu Male Azije, u Turskoj, sve se češće vidi građevinska stolarija modernih pećinskih kuća i hotela. Iz uklesanih golubarnika u kojima su se gnezdile ptice pismonoše, sada vire satelitske antene.

- Rođen sam u ovoj pećini, ona je moj dom - rekao mi je Hasan Šengil, pomerajući zavesu u dnu prenatrpane radnjice sa suvenirima i antikvitetima, podno kamenog tornja izvajanog u moćnu vizantijsku tvrđavu, od osmanskog doba zvanu Učhisar.

HASAN nije pustinjak, već čovek modernog doba koji njegove lagodnosti spaja sa tradicijom, što je ovekovečio i na sopstvenoj koži.

- Na desnoj ruci sam istetovirao dvoglavog orla, simbol hetitskog carstva koje je imalo sedište u Kapadokiji u drugom milenijumu pre nove ere, a istog orla je za svoj znak uzela i Vizantija - razjašnjavao je Hasan geografiju na koži.

Na mišici mu je sultan Mehmed Osvajač koji miriše ružu, vladar koji je osvojio Konstantinopolj i nazvao ga Istanbul - Ruža istoka. Ovakve kapadokijske tetovaže, na kojima se i kod ovdašnjih muslimana nađe krst, nisu ukrasi već magijska zaštita.

- Ova elipsa prikazuje život, na jednom temenu je raj, na drugom pakao, a figurice koje se drže za ruke su ljudi koji lutaju između njih - objašnjavao je Hasan. - To je šamanizam koji tera zle sile. U Kapadokiji se veruje u sve u šta se ikada verovalo. Zato je ovde bila sveta zemlja ranog hrišćanstva.

Naš sagovornik je govorio istinu, shvatio sam prolazeći kraj kamile koja je preživala pored modernog džipa, u uličici između hotela napravljenih u pećinama i podzemnih kuća koje još nisu pretvorene u egzotična konačišta. Ništa se nije promenilo od vremena drevnih trgovaca na Putu svile, kojima je Kapadokija bila ključna stanica.

Putnik koji poželi da pešačeći obiđe Kapadokiju brzo otkriva turističku obmanu, da je reč o malom prostoru u okviru muzeja na otvorenom, za koje se plaćaju ulaznice. Prava Kapadokija je ogroman prostor između planina - vulkana Hasan, Erdžijas i Melendiz, čije su erupcije kamena, peska i lave stvorili njene fantastične pejzaže.

Posle celodnevnog tumaranja lavirintima ovog mističnog predela putnik otkriva i da ovdašnja stena nije mrtva materija. Noćima posle lutanja visokim hramovima, tajnim tunelima i vrtoglavim isposnicama, on sanja tajne odaje ispunjene ljudima koji šapuću molitve i pevaju himne Bogu. To je posledica bujice utisaka koji neprestano, sa svih strana, iz svake stene, preplavljuju putnika dovodeći ga u stanje sna na javi. Ljudi i kamen u Kapadokiji žive u simbiozi i oblikuju se međusobno.

ZATO su odavde došli utemeljivači hrišćanske dogme i najveći pravoslavni mistici, a u uskim dubokim kanjonima se i danas mogu naći otšelnici od sveta koji traže Boga. Jednoga smo otkrili u neprimetnoj uskoj i dubokoj klisurici Meškendir, na prostoru doline Goreme, čije ime znači "Nevidljivo mesto". Kada smo izašli iz suvog hodnika kanjona širokog oko tri metra, iznenadilo nas je proširenje sa voćanjakom i baštom, rajski vrt u pustoši. Ukazala se prva pećinica, stan domaćina, a zatim i druga druga, kuhinja - prodavnica gde je izložio smokve, bademe, suvo voće i povrće.

- Da, živim ovde cele godine - ljubazno je odgovorio Rešid, kuvajući nam kafu na gasnom rešou. - Sve na tezgi je iz moje bašte. Tražite stare crkve? Ne brinite, naći će one vas, kanjon ih je pun.

Pomno nas je posmatrao i neočekivano na poklon pružio knjižicu na engleskom s naslovom "Bog postoji". Nisam mogao da zaključim kojoj religiji pripada. Rešid se nasmešio i proniciljivo dobacio: "To nije knjiga o ljudima i religijama, već o Bogu. Neka vas vodi na vašem putu."...

METROPOLE

LAVIRINTI podzemnih gradova Kapadokije ukopani su i do osam spratova duboko u kameno tlo, kao onaj najveći u Dernikuju, u koji je moglo da stane 20.000 ljudi! Podzemne metropole i one ukopane visoko u vertikalne litice sačuvale su hrišćansko stanovništvo Kapadokije, u srcu Male Azije, do 1923, kada su Republika Turska i Grčka napravile razmenu stanovništva.

Ovde su kolonizovani balkanski Turci koji su u početku zazirali od ulaska u fantastične mravinjake u stenama na čijim su zidovima bili uklesani neobični krstovi, a naročito akustičnih hramova oslikanih "neverničkim" freskama.

Pogledajte više