FELJTON - CEPAČI DLAKE NA ČETIRI DELA: Najlepša među ulicama bila je Krunska, krcata zgradama ondašnjih političara, generala i trgovaca

Radoslav Lale Vujadinović

28. 03. 2021. u 18:00

DANAŠNjI žitelji nisu zaboravili da je Vračar najelitnija beogradska opština, u kojoj se na obodu Čubure nalazi Vozarev ili Crveni krst. On se nalazio kod parkića, gde se i danas okreću trolejbusi, između svetih mesta o kojima je i Bog vodio računa - moje osnovne škole "Filip Višnjić", stadiona Radničkog i kasnije izgrađenog Beogradskog dramskog pozorišta.

Krunska ulica 1930. godine / Foto iz knjige "Vračarci krstaši"

Gligorije Vozarević, knjižar, knjigovezac i izdavač, želeo je da na Vračaru obeleži mesto gde su spaljene mošti Svetog Save, pa je januara 1847. godine kupio njivu za osam dukata, verujući da su na tom mestu spaljene svete mošti, i tu podigao veliki drveni krst. Umesto tog drvenog krsta, Opština grada Beograda je 1933. godine postavila krst od crvenog kamena, koji i danas stoji na svom mestu i po kojem ovaj kraj i nosi ime.

Grigorije Vozarević je ostavio vidan trag u kulturnom životu Beograda. U vreme kad je otvorio prvu srpsku knjižaru, otvorio je i prvu srpsku čitaonicu - biblioteku koja se nalazila prekoputa Saborne crkve, na mestu gde se danas nalazi verovatno najstarija kafana u Beogradu, "Znak pitanja". Zgradu je sazidao Naum Ičko 1820. godine, a pripadala je Ećimu Tomi, vidaru (lekaru) kneza Miloša. Dugo se zvala "Tomina kafana". Od 1878. do 1892. zvala se "Kod pastira". Novi vlasnik, Ivan Pavlović, dao je novo ime - "Kod Saborne crkve". To ime se nije dopalo crkvenim poverenicima, pa je vlasnik Ivan Pavlović bio prinuđen da promeni naziv kafane. Stavio je novi naziv, sa tablom "Znak pitanja". Taj naziv je ostao do današnjih dana.

SVOJ san Grigorije Vozarević je ostvario jer je u neposrednoj blizini njegovog Crvenog krsta podignuta zgrada Beogradskog dramskog pozorišta, koja neguje kulturni život ovog dela našeg grada, a to je bila i želja Svetog Save. Ako su zaista na tom mestu spaljene mošti Svetog Save, ovo mu je najlepši spomenik.

Pravi zaključak o preovladavajućem duhu Vračara mogao bi se doneti prostim nabrajanjem naziva ulica (mada su neke prekrštene po volji vlasti): Hadži-Milentijeva, Koče kapetana, Baba Višnjina, Molerova, Prote Mateje, Kursulina, Tomaša Ježa, Vojvode Dragomira, Gospodara Vučića.

Najlepša i najelitnija među vračarskim, pa i svim beogradskim ulicama, nekad je bila Krunska. Bila je krcata prelepim porodičnim zgradama nastanjenim ondašnjim političarima, generalima i bogatim trgovcima iz uglednih i starih beogradskih porodica. Teško je osporiti da je ona to ostala i posle Drugog svetskog rata i kasnije, kada su se u te zgrade uselile ambasade i rezidencije ambasadora, pa su u Krunskoj moga detinjstva radili ili stanovali diplomatski predstavnici raznih zemalja, od Turaka, preko Brazilaca i Belgijanaca, preko Mađara i Kanađana, do Amerikanaca.

KRUNSKA polazi od Starog dvora, sadašnje beogradske Gradske skupštine, pa obodom Dvorske bašte (sada Pionirskog parka) s desne strane ostavlja Novi dvor, sada sedište predsednika Srbije, te presekavši najpre Ulicu kneza Miloša, a potom i tramvajske šine u Beogradskoj, proteže se do Parka vojvode Bojovića i Kalenić pijace. Na uglu Beogradske bila je stara kafana "Barajevo", a nedaleko u produžetku, s leve strane, isticala se svojom lepotom kuća porodice Genčić, danas Muzej Nikole Tesle. U odsečku ulice između Kneza Miloša i Beogradske, na preseku sa Ulicom Svetozara Markovića, nalazi se i jedna od dve katoličke crkve u Beogradu, sa sedištem Beogradske nadbiskupije.

Od Beogradske ulice do Molerove, Krunska je bila znatno šira i ukrašena dvostrukim drvoredom po sredini. Sa obe strane nalazile su se lepe visokoparterne vile i cela ulica je bila bez bučnog saobraćaja, stvarajući utisak neke smirene otmenosti. Zbog svega toga nije slučajno što su stanovnici Vračara voleli da kažu: "Živite na Vračaru i budite komšije celom svetu!"

KAFANE GUBE BITKU

PO ČUBURSKIM kafanama stolovali su pesnici, zanatlije, boemi, seljaci sa Kalenić pijace, i svi su uživali ista prava; svako je mogao da govori šta god mu je bilo na pameti, samo ako je bilo nekog ko bi ga slušao. Čuburske kuće s baštom i voćkom uz česmu sve više gube trku s modernim građevinskim hajducima bez stida i srama. Kafane najviše. Čuburci se koliko god mogu bore za njihov spas, ali uglavnom bez uspeha. Samo opštom građanskom pobunom Čuburci su uspeli da spasu Gradić Pejton, nastao sedamdesetih godina prošlog veka, kao jedno od retkih preostalih čuburskih kultnih mesta.

NA PRVI pogled to mogu da budu neosnovana preterivanja, ali je neosporno da Vračar i danas još uvek "miriše" na onaj stari, gospodski Beograd, koji koliko-toliko pokušava da čuva atmosferu iz dalekih mirnih dana, valjanih građanskih običaja, slava i prazničnih familijarnih poseta. Samo je Vračar još uvek pun onih gospodstvenih ljudi, s finim manirima i odmerenim ponašanjem, koji dostojanstveno nose svoje breme poodmaklih godina. Nije ni čudo: Vračar ima dugo pamćenje, na Vračaru se ništa i niko ne zaboravlja. Sve se pamti i ništa ne prašta.

Od Beogradske ulice do Molerove, Krunska je bila znatno šira i po sredini ukrašena dvostrukim drvoredom. Sa obe strane bile su lepe visokoparterne vile i cela ulica, bez bučnog saobraćaja, ostavljala je utisak neke smirene otmenosti.

Još jedna osobenost vezana je za najlepšu beogradsku ulicu. Nijedna druga u Beogradu nije toliko menjala ime - 12 puta! Svaka nova vlast želela je da baš na njoj ostavi svoj pečat! Počev od 1872, kada je prosečena, njen naziv je izdržao do 1896, zatim se sa Karađorđevićima vratio 1904. i trajao do 1916, pa opet od 1919. do 1946. Naravno, posle rata, pod komunistima, kruna, simbol monarhije, nije se mogla zadržati, pa se njeno staro lepo ime, koje je toliko priličilo njenom izgledu, promenilo u naziv Ulica proleterskih brigada.

TA PROMENA naziva bila je značajna novoj vlasti, ali se nije doticala starosedelaca Vračara. Oni su sve svoje ulice i dalje nazivali njihovim starim imenima. To nije bilo pitanje inata, već postojanosti i časti žitelja Beograda. Oni su najzad i dočekali da 1997. godine kraljica beogradskih ulica ponovo dobije svoju krunu.

Čubura je puna tajni, istorije i svetlosti, koji traju kroz vreme. Mnogo od njene duše i istorije nestalo je u zaboravu, jer su se prema Čuburi, njenim tajnama i ljudima, tako odnosili oni kojima je istorija bila profesija. Zašto je Čubura danas prepuna zaboravljenih ljudi i istorije? Čemu su nas učili oni koji je trebaloda nas uče istoriji? Današnja slika je mnogo drugačija. Ostalo je sačuvano samo nostalgično sećanje na ljude i kafane kojih više nema.

SKADARLIJA je oduvek važila za prestižan boemski kutak u srcu Beograda, dok Čubura, u nekim minulim vremenima, nije zaostajala, jer je bila načičkana kafanama koje su posećivali, u njima razgovarali i uživali i sasvim obični i sasvim neobični ljudi. Današnja slika je mnogo drugačija. Ostalo je sačuvano samo nostalgično sećanje na ljude i kafane kojih više nema.

Novi klinci, potomci, ili došljaci, potpuno su ravnodušni prema starom duhu Čubure, koji jedva da i primećuju. Danas je kao jedina svetla tačka slavnih vremena ostao restoran "Kalenić", jedino istinsko boemsko utočište. Uvek je bilo onih cepača dlake na dva dela, kojima nije vredno objašnjavati. No, šta god oni mislili, uvek sam im govorio: Kalenić je centar sveta!

SUTRA: LAMENT NAD STARIM KAFANAMA

Pogledajte više