FELJTON - RAJSKA BAŠTA DESPOTA STEFANA: Vračar od čudesnih vilenjačkih priča do najelitnije beogradske opštine

Radoslav Lale Vujadinović

26. 03. 2021. u 18:00

NA POČETKU ove moje ispovesti o Čuburcima - Krstašima, nije zgoreg prozboriti o istoriji Vračara, u koji se Čubura ugnezdila kao samo njegovo srce.

Foto iz knjige "Čuburci Krstaši"

Vračar je onaj elitni deo predratnog Beograda na kojem su imali porodične zgrade svi oni koji su nešto značili u prestonici: od lekara i inženjera, velikih trgovaca, ministara, do političara i generala. Međutim, Vračar nije zatvarao svoja vrata ni, što bi se reklo, običnom svetu.

Danas, posle dva svetska rata, dolaska komunista, posle nestanka dve kraljevske dinastije i čitavog građanskog sloja i svega što se izdešavalo nakon raspada zajedničke nam zemlje, Vračar više živi od uspomena vremešnih starosedelaca i od čudesnih vilenjačkih priča koje se neguju u njegovim preostalim gospodski otmenim porodicama.

Za Vračar se među njegovim stanovnicima veruje da je mesto večne svetlosti, da je Vračar poligon gde se sukobljavaju vanzemaljske sile, u čijem obračunu uvek pobeđuje Dobro.

VITEZOVI ČUBURSKE KRAJINE

USKI pojas Crvenog krsta zapravo je bio pogranični deo Čubure, nešto kao beogradska "vojna krajina", a mi Čuburci krstaši koji su se u represivnom vremenu nesvesno borili za očuvanje vekovnih vrlina našeg naroda viteštva, drugarstva, plemenitosti, poštenja, čestitosti...

Nije zato čudo da su vitezovi "čuburske krajine" izrasli u neuporedive legende, šireći slavu Čubure ne samo Beogradom i Srbijom nego i čitavim čovečanstvom, i to u svim oblastima ljudske delatnosti, od sporta i umetnosti do nauke, državništva i filozofije.

Njegovo ime, Vračar, ima ezoterični prizvuk, asocira na mesto gde se proriču i određuju ljudske sudbine. Nigde u Beogradu - ni na Zvezdari, ni na Dorćolu - nije bilo toliko žena za čije se gledanje u šolju posle ispijanja kafe znalo, koliko ih je bilo na Vračaru. U njihovo se umeće bespogovorno verovalo, jer su i one same verovale u ono što vide u šoljicama ispijene kafe.

VRAČAR je danas najelitnija beogradska opština. Reč je o "finom" kraju, od koga, doduše, odudara deo Čubure poznat pod imenom Jatagan mala, koji je nastanio "običan svet", za koji se nekad govorilo da je beogradska sirotinja. Ali, bez izuzetka nema ni pravila.

Vračar krase Karađorđev i Čuburski park, Hram i Mala Crkva Svetog Save, Kalenić pijaca, Beogradsko dramsko pozorište... Tu je i Četrnaesta beogradska gimnazija, u koju su išli svi drugovi iz mog društva. Teško je nabrojati sve slavne naučnike, doktore, umetnike, intelektualce, narodne tribune i boeme koji su živeli na Vračaru. Pravi zaključak o preovladavajućem duhu Vračara mogao bi se doneti prostim nabrajanjem naziva ulica (mada su neke prekrštene po volji vlasti): Hadži-Milentijeva, Koče kapetana, Baba Višnjina, Molerova, Prote Mateje, Alekse Nenadovića, Kursulina, Tomaša Ježa, Vojvode Dragomira, Gospodara Vučića.

U STARIM istorijskim spisima Vračar se prvi put pominje početkom 14. veka. Na njegovom najvišem bregu, čija se severoistočna padina blago spušta ka Beogradskoj tvrđavi, despot Stefan Lazarević, taj veliki gospodin i najobrazovaniji vladar Evrope svoga vremena, podigao je Crkvu Svetog Nikole.

Feliks Kanic, Nemac koji nas je beskrajno zadužio svojim kapitalnim delom "Srbija, narod i običaji", bez koga ništa ne bismo znali o ljudima i životu u Srbiji 19. veka, ali i u dalekoj prošlosti, pronašao je u Beču jednu od najstarijih karti Beograda, verovatno izrađenu u 15. veku, posle smrti velikog despota Stefana Lazarevića, koji je prvi Beograd proglasio srpskom prestonicom. Na toj karti, jugozapadno od Beogradske tvrđave i grada, ubeleženo je prostrano i plodno Vračarsko polje, i na njegovoj sredini breg s pomenutom Crkvom Svetog Nikole na vrhu, koju je podigao despot.

Nažalost, nije zabeležena priča kako se dogodilo da despot baš tu, daleko od tadašnjeg grada, podigne crkvu, ali je ostala priča sva "satkana od srebrnog konca, svetlosnih niti i iščezlih glasova, zapisana u narodnom sećanju".

PREMA toj priči, jednog majskog dana 1422. ili 1423. godine, despot je krenuo na put.

Beograd, koji je podigao iz ruševina i pretvorio ne samo u moćnu tvrđavu nego i u "rajsku baštu", naseobinu prelepih kula i vrtova, punu kladenaca i retkog bilja, još je spavao u prvim rasvetljenjima praskozorja. Despot je jahao sa svitom putem koji je vodio preko današnjih Terazija, kroz Vračarsko polje i preko Vračarskog brega, ka Žrnovu, staroj utvrdi na Avali, koja pamti vreme vizantijskog imperatora Justinijana, poreklom Srbina, čije je rođeno ime bilo Upravda.

Tog majskog jutra punog svetlosti, despot se zaustavio jer mu se učinilo da pred njim, na tom ravnom Vračarskom polju, izrasta ogromna kupola, sva od sjaja i svetlosti.

Bio je to čudesan prizor, prelep i strahotan, i despot potera konja u nameri da se približi toj kupoli. Ali, kako se on približavao, tako se ona izmicala sve dalje u visinu. Uzdignuta nad samim Vračarskim bregom, zračila je, a onda se sasvim uznela i kao oblak lebdela, osvetljavajući ne samo Vračarski breg i polje, nego i sva zdanja podignuta na Kalemegdanu i sve prostore u pravcu Zemuna, Vinče, Kostolca, Ostružnice i Šapca.

PRIČA dalje kaže da despot odmah odluči da ne nastavi putovanje, nego da se tu, gde su danas Hram Svetog Save, Narodna biblioteka i spomenici Karađorđu i Milutinu Milankoviću, podigne logor i da se celog dana služi služba. Sutradan, despot je naredio da se, dok se on ne vrati, uradi plan za Crkvu Svetog Nikole.

Kažu da se ova crkva odasvud videla, s koje god strane da se Crkva Svetog Nikole, putnik približavao Beogradu sa vode ili s kopna. Dovršena je 1425. godine, a njene zlatne kupole dominirale su okolinom i privlačile pažnju putnika koji su prolazili kroz grad Velikog Stefana, dok je on u svojoj rezidenciji predsedavao evropskim vitezovima. Prvi put se pominje u julskim danima 1456. godine, uoči odsudne bitke za Beograd sa Turcima, u noći između 21. i 22. jula. U izveštaju ugarskom kralju Ladislavu u Budim, koji na dobrom latinskom jeziku šalje proslavljeni junak, erdeljski vojvoda Janko Hunjadi, kod nas poznatiji kao Sibinjanin Janko iz narodnih pesama, opisuje se šator turskog sultana, postavljen u središtu Vračarskog polja. Nešto kasnije, sve u znak velike pobede, Hunjadi će popraviti oštećenu crkvu i posvetiti je Svetoj Magdaleni.

NIJE mu se, međutim, dalo da suviše dugo uživa u pobedi i u lepoti obnovljene crkve - tri nedelje kasnije umro je od kuge. Mnogi su verovali da je to zato što je crkvi promenio ime, a na Vračaru se uvek verovalo u Boga. Uskoro ćemo saznati ko su i kada na Vračaru, u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji, bili naslednici Turaka i osmanskih okupatora.

Neka turska dokumenta beleže da su 9. ili 10. maja 1594. godine na Vračarskom polju, a možda i na samom bregu, baš na mestu gde se nalazila despotova crkva, spaljeni zemni ostaci "nekog velikog rajinskog sveca, po imenu Sava". Ove su mošti do tada počivale i manastiru Mileševi i bile, izgleda, "glavni uzrok otpora bednog življa turskoj ordiji".

Turci su bili uvereni da će otpor srpskog življa konačno biti slomljen kada kosti tog sveca budu spaljene i u pepeo pretvorene, a s njima i sve priče o njihovoj čudesnoj moći, toj svetlosti što traje kroz vekove i u svim tminama, i zemaljskim i kosmičkim.

Pogledajte više