AUSTROUGARSKA ZVERSTVA U ŠAPCU: U septembru 1914. razoreno je 2.500 kuća; 1.500 građana je pobijeno ili odvedeno, a 537 porodica je nestalo

Arčibald Rajs

12. 01. 2021. u 18:00

NA PUTU za Šabac prenoćili smo u Vladimircima, u mlinu gđe Šajnović iz Šapca. Za večerom, majka naše domaćice pričala mi je da se vratila sa groba svoga unuka, mladog dobrovoljca od 17 godina.

Foto arhiva

Kod pokojnika je nađeno jedno pismo, upućeno njegovoj babi, u kome je ovaj dečko pričao da je, noć pre toga, snivao svoju majku koja je nedavno umrla, kako ga zove. Iste večeri on je poginuo od kuršuma koji mu je prosvirao čelo.

Sutradan ujutro, vreme je bilo lepo, uputili smo se u Cerovac. Tu je bio naš avijatički centar, ako se tako može nazvati jedna livada na kojoj se nalazi jedini avion srpske vojske.

To je jedan mali "blerio" od 50 konja, sklonjen pod jedan improvizovani hangar: desetak kolaca, iznad kojih je opružena jedna velika mušema. Kad duva vetar, jedan vojnik mora da se grčevito uhvati za svaki kolac da ne bi ceo "hangar" odleteo. Ima samo jedan avijatičar, poručnik Miodrag Tomić, Bleriov učenik. Tomić je hrabar. On svakog dana na svom malom aparatu vrši izvidničke letove, koji moraju smetati Austro-Mađare, što svedoče mnogobrojni tragovi od kuršuma. To je bila cela avijatička služba srpske vojske u početku rata. Kasnije sam našao Tomića u Vertekopu, na Solunskom frontu, ali tada francusko-srpska avijacija nije ustupala bugarsko-nemačkoj avijaciji.

OSTAVILI smo naš automobil kod Tomića, sa naredbom da nas stigne u Šapcu, a mi smo produžili put na seljačkim kolima bez "federa" i po blatu koje je kadgod dopiralo do osovina. Približavamo se Šapcu i već se vidi visoki crkveni zvonik koji se izdvajao beo na plavom nebu. Svakog trenutka konstatujemo da su ovuda prošle trupe Franca Josifa, po zapaljenim kućama i plastovima sena.

Rovovi su ostali netaknuti. Ali kakvi rovovi kad se uporede sa onima u kojima smo se kasnije sklanjali. Jedan jarak i jedan mali nasip od zemlje iznad koga je pričvršćena neka vrsta krova od granja i grudva zemlje. Još smo bili usred pokretnoga rata u kome se nije znalo ni za intenzivnu artiljerijsku pripremu, ni za granate sa gasom, ni za "minen- verfere" ni za pušku-mitraljez, i kad su sami mitraljezi još bili relativno dosta retki.

Tu je Jovanovac sa kućom u kojoj su "kultur-tregeri" iskasapili 40 srpskih zarobljenika i ranjenika. Najzad, ulaz u Šabac obeležen je potpuno izgorelim kasarnama.

SREDINA varoši je potpuno opustošena divljačkim bombardovanjem. Crkva nosi mnogobrojne rane; okružno načelstvo i pošta isprobijani su rupama. Požar je uništio mnoge kuće; od drugih nije ostalo ništa više do nekoliko nakrivljenih zidova koji se lelujaju. Po ulicama leže mnogobrojne kase, obijene od Austrijanaca. Parčad granata i zrna od šrapnela pokrivaju zemlju. Neki stanovnici, koji su ostali ili koji su se vratili, povukli su se u krajnje delove varoši, ali i tamo su padali topovski meci i razorili skromne kućice. Šabac je bio bogata varoš, vesela, trgovačka i čista - danas to je hrpa ruševina! A bombardovanje se produžava. Za vreme celog moga boravka, danju i noću, granate su padale kao kiša.

Ipak, bombardovanje je bilo samo jedan deo pustošnog rata svih famoznih vojnika "Kulture". Oni su još i opljačkali celu varoš.

MOŽETE ući u koju bilo kuću, bogatu ili siromašnu, svuda je isti prizor - sve je opustošeno i opljačkano. Ono što se nije moglo odneti, pocepano je, polomljeno ili na neki način učinjeno neupotrebljivim. Tako su dušeci rasporeni, ogledala razbijena, stolice, stolovi, ormani, razlupani sekirama. Po radnjama roba je razbacana po zemlji, čak zagađena ljudskim izmetom, šeširi su probijani, slike i fotelje razbucane. Obijeno je više od hiljadu kasa. U vladičanskom dvoru, u načelstvu, po bankama, arhive su opustošene, a dokumenti i knjige pocepane. Odnesena je sva srebrnarija, nakit i bogate garderobe. Ovi heroji pljačke imali su sa sobom pokvarene žene, koje su punile kola sa ukradenim predmetima i prevozile ih s druge strane Save. "Kulturtregeri " su uzeli primer od pljačkaških ordija iz tridesetogodišnjeg rata.

BILANS "rada" Austro-Mađara (od 25. septembra 1914) ovaj je: u Šapcu je razoreno ili ozbiljno oštećeno 2.500 kuća; oko 2.500 osoba izgubile su sve bombardovanjem i pljačkom; 1.500 građanskih osoba poginulo ili bilo odvedeno od neprijatelja; 537 porodica nestalo je. U posavo-tamnavskom srezu: tri osobe su ubijene, šest zapaljenih kuća, 10 porodica u bedi (samo u jednom selu). U mačvanskom srezu; 457 kuća razorenih, 359 osoba ubijenih, 371 osoba odvedena, od kojih je mnogo ubijeno usput. U azbukovačkom srezu: 182 osobe ubijene, 228 zapaljenih kuća i 42 osobe odvedene. U jadranskom srezu: 741 kuća razorena, 1.738 porodica u bedi i mnogo iskasapljenih osoba. Za rađevski srez nemoguće je dobiti podatke; jedan veliki deo ovog sreza još je u neprijateljskim rukama. Uostalom, tako je delom i za jadranski i azbukovački srez.

Što se tiče varoši Šapca, zverstva koja su izvršili austrougarski vojnici, bila su nečuvena. Tako su vojnici Franca Josifa kupili sve žene i devojke: oko 2.000. Jedan deo njih bio je zatvoren pet dana u Hotelu "Evropa"; ženama nije davano ništa drugo sem malo hleba i vode. Prva noć je prošla bez incidenata. Druge noći, kaplari i narednici vodili su žene u jednu zasebnu sobu i pitali ih: "Gde su vaši muževi? Gde su položaji? Gde su trupe?" Kad su žene odgovarale da ne znaju, tukli su ih kundacima.

Svirepost okupatorskih oficira

ZA ZVERSTVA onih koji su se proglasili za "kulturtregere", glavni krivci nisu bili prosti vojnici, već njihove starešine. Prelazeći danas, posle četrnaest godina, u mislima, sve što sam video i čuo tada u Šapcu i dalje, obuzima me srdžba i ja se pitam da li su krivci dosta ispaštali? Zar nema izvesnih koji su bili dželati srpskog naroda i koji, zaštićeni svojim mestom rođenja, uživaju danas sve slobode i sva prava kao sunarodnici ovog istog naroda koji su hteli da unište sa jedinstvenom svirepošću?

NAREDNIH noći, vojnici su ulazili u salu gde je spavalo ženskinje i odvodili su devojke. Jedan od vojnika uzimao ih je za noge, a drugi za glavu. Ako su vikale, zapušili su im usta maramom. Šta su radili s ovim devojkama? One bi se sutra vraćale očajne, ali bogato odevene u haljine iz garderoba opljačkanih kuća.

Iz hotela "Evropa" žene su prevedene u hotel "Kasina" i odatle u crkvu, gde je već bilo mnogo sveta. Kad su naši, vraćajući se, bombardovali crkvu, naređeno je nesrećnicama da viču: "Živela Mađarska!" Oficiri su silovali devojke iza oltara. Dok se bombardovanje produžavalo, Austro-Mađari su namestili sirote žene po ulicama da se dobro vide, kako bi izginule od srpskih granata. Najzad, zatvorili su ih u štale žandarmerije, odakle su ih oslobodile naše trupe. Drugi deo pohvatanih žena i devojaka odveden je sa trupama. One su morale da idu ispred vojnika od 13 do 19 sati uveče. S vremena na vreme, trupe su pucale i, na zapovest na mađarskom jeziku, žene su morale da legnu. Žena apotekara Gajića prevodila je naredbe. Među ovim jadnicama bile su dve-tri koje su rodile tek na dva dana pre ovoga mučenja.

Iza crkve, razbojnici, jer vojnici dostojni ovog časnog imena ne mogu vršiti slična nedela, iskasapili su veliki broj seljaka i varoških stanovnika i potrpali njihove leševe u zajedničku raku.

SUTRA: Mačva puna grobova i očajanja

Pogledajte više