NJEGOŠEVA crnogorska simfonija

V.N.

17. 09. 2020. u 20:00

KOD nas, Dositejeva, Vukova i Njegoševa pisma ispunjavaju čitave tomove. Osim imenice pismo, Vuk u Rječniku iz 1818. navodi i njene ekvivalente na nemačkom, latinskom i grčkom jeziku, kao i deminutiv pisamce. Nema reči poštai pismonoša,ali ima Glasnika i Glasonoša.

Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom"

Bez Vukove korespondencije nije moguće precizno rekonstruisati vreme i okolnosti u kojima je ovaj reformator vodio svoje jezičke i književne bitke, i uslove u kojima je živeo. Vukova prepiska trajala je pola stoleća i uključila oko hiljadu korespondenata. Vuk je pisao u proseku po jedno pismo na svaka tri dana, odnosno, oko stotinu godišnje. Od oko pet hiljada napisanih, sačuvano je dve hiljade Vukovih pisama. Vukova javna delatnost praktično je počela epistolom Karađorđu s kraja 1813. godine. Neka pisma važnim ličnostima Vuk je pisao u više verzija, a u nekima je bio supotpisnik.

ODLUKU o prikupljanju i obradi Vukove prepiske donela je srpska vlada krajem 1884. godine, aktom koji su potpisali svi ministri, na čelu s premijerom; ministar prosvete potpisao je potom ugovor s Vukovom ćerkom Minom. Taj posao okončan je tek krajem dvadesetog veka. U okviru Vukovih Sabranih dela,prepiska ispunjava 12 tomova. Priređivač je bio Golub Dobrašinović sa saradnicima.

PISMO NIKOME

Na visinama, gde je sveže i svetlo
i čisto i široko,
Borave moje misli, a ovde
Dole, gde ove reči pišem,
Okužen vazduh grudi mi steže,
Odmora nema budno oko.
Sputan živim i teško dišem,
Sve me je manje, sve sam niže,
Sve je mračnije i sve teže.
A u meni, ko ranjen soko,
Melodija se jedna diže O visinama, gde je sveže I svetlo i čisto i široko.
To vam pišem da se zna, evo, Da sam
bedno umiruć pevo.
Ivo Andrić

Vukova prepiska rasuta je u 45 domaćih i stranih arhiva i ustanova; neka pisma pronađena su, čak, u dosijeima policijskih arhiva. Zanimljivo je da je Vuk gotovo sva pisma (pa i u vreme kad je živeo u Srbiji) pisao ijekavštinom... Iz nekih naoko bizarnih podataka iz Vukove prepiske došlo se do saznanja važnih za kulturnu istoriju srpskog naroda. Na primer, iz prepiske se videlo kojim je sve bibliotekama ili pojedincima Vuk svojevremeno, pritisnut nemaštinom, prodavao stare srpske štampane knjige (srbulje). Oni koji su mu zbog toga zamerali, smatrajući da ih je trebalo predati srpskoj nacionalnoj biblioteci, ostali su bez argumenata posle nacističkog bombardovanja Narodne biblioteke (6. aprila 1941. godine), kad su izgoreli toliki vredni spomenici srpske pismenosti. Za nauku, i Vukov narod, ostalo je samo ono što je on nekad u nuždi prodao onovremenim knjigoljupcima ili bibliotekama, pre svega bečkoj, berlinskoj i petrogradskoj...

U ANDRIĆEVOJ ličnoj biblioteci sačuvana su Gogoljeva pisma izdata na ruskom jeziku u četiri obimna toma; iz beležaka pronađenih u zaostavštini našeg jedinog nobelovca, kao i u noticama na margini ovih knjiga, vidi se da je Andrić pažljivo čitao Gogoljeve epistole, posebno prateći evoluciju njegovih religioznih osećanja i razvoj pripovedačkog postupka.

U rukopisnim beležnicama i esejističkoj prozi Ive Andrića, posebno u Znakovima pored puta (koje neki tumači, poput Mira Vuksanovića, nazivaju pričama) nahode se sjajni fragmenti pozajmljeni iz prepiske mnogih znanih i neznanih pisaca, filozofa, istoričara... Tako u Sveskama (1982) nalazimo zanimljiv prepis iskaza iz trećeg toma Engelsove korespondencije. Andrić, naime, citira (na nemačkom) ovaj deo iz pisma koje je Engels uputio Marksu 20. maja 1863:

"Inače se uveliko bavim srpskim pesmama koje je prikupio Vuk Stef. Karadžić. Ide mi lakše nego bilo koji drugi slovenski jezik".

Sam Andrić napisao je mnogo pisama, ali je i u svojim pismima i delima često koristio ili komentarisao tuđa pisma. U jednom predavanju o Petru Kočiću, održanom studentima i nastavnicima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1954), Andrić je na početku napomenuo da se dosta služio Kočićevom prepiskom pošto je to "najbolji put za osvetljavanje njegove ličnosti".

NjEGOŠEVU prepisku Andrić je nazvao crnogorskom simfonijom.Još 1934, u fragmentu objavljenom u časopisu "Ideje", Andrić je kazao da Njegoševa pisma, "po originalnosti i dubini misli, kao i po lepoti izraza, spadaju u najlepše što je kod nas mišljeno i kazano". U jednom od šest tekstova koje je u različitim vremenima napisao o Njegošu, Andrić ukazuje na to da je Njegoševa prepiska praktično deo zvaničnog arhiva Crne Gore za dvadeset najkritičnijih godina njenog državnog, političkog i kulturnog života.

"OPROSNO PISMO"

U srpskoj srednjovekovnoj književnosti postojalo je i tzv. oprosno pismo - molitva na papiru koji se stavlja u ruke umrlome. Mnogi monasi sahranjivani su s takvim pismom, s oprosnom molitvom za učinjene grehe... Iz arhive manastira Hilandara preneto je u Narodnu biblioteku Srbije oprosno pismo kojim patrijarh Maksim 1669. razrešava od grehova jeromonaha Zahariju. U toku aprilskog bombardovanja Beograda 1941. (genocid i knjigocid u jednom činu) ovo pismo je izgorelo, zajedno sa hiljadama drugih unikatnih izdanja. Srećom, pismo je prethodno u celini objavljeno trudom Bogoljuba Ćirića u "Spomeniku Srpske kraljevske akademije" 1898.

IZ LIČNE i zvanične Njegoševe prepiske, koja sadrži oko 1700 pisama, Andrić zaključuje da je mladi vladika "mudar kao starac"; potpuno se bio poistovetio sa zajednicom u kojoj se rodio i predvodio je, nemajući nimalo ličnog života (ili se taj život u pismima ne vidi). Andrić kroz razlike u tonu Njegoševe prepiske prati sazrevanje pesnika, vladike i državnika u teškim uslovima "života u kršu i na granici". Između dva uragana - evropejskog i azijatskog (Njegoš). Za odnose snaga i položaj njegove zemlje bez unutarnjeg uređenja, čak i bez stalnih granica, karakterističan je Njegošev uzdah koji se pojavljuje u nekolikim pismima:

Tjesno mnje otsvjude!

U PRIPOVETKU Ljubav u kasabi (1923) Andrić je ubacio jedno zanimljivo pismo, a jedna njegova poduža priča iz 1946. godine nosi naslov Pismo iz 1920.Kako svedoči u SANU sačuvani autograf, njen prvobitni naslov bio je Mržnja,a jedna od opcija usmerila je radnju umesto u prošlost - u budućnost, i glasila je Pismo iz 1992. Ova verzija naslova kao da je proročki progovorila o zločinima učinjenim pola veka kasnije od ljudi koji, otrovani samoubilačkom mržnjom, "neće ni moći ništa drugo no jedno: da trpe nasilje ili da ga čine".

U osnovi pripovetke je pismo u kom sarajevski Jevrejin dr Maks Levenfeld analizira specifičnosti i korenove nevolja u Bosni, zemlji u kojoj tinjaju "oluje mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas". Na kraju pisma Andrić posvedočuje da mržnja ipak nije bosanski (endemski) već globalni fenomen, od koga je skoro nemoguće pobeći (osim da se, kako je nekad pisao mladi Andrić, sklonimo u "kućice pomrlih puževa").

ANDRIĆ ima i pesmu Pismo nikome, iz 1940, neobjavljenu za života. U raznim arhivama sačuvana su i Andrićeva pisma o stanju duha (pa i tela - npr. njegova pisma o boravku u mariborskom zatvoru 1914), pisana od 1911. do 1974. godine, kad je smrtno oboleo (umro je na VMA 13. marta 1975).

Prema konceptu kritičkog izdanja celokupnih Andrićevih dela u 24 toma, koje priprema zadužbina koja nosi piščevo ime, čitav jedan tom 22, biće posvećen Andrićevoj korespondenciji. Andrić je pisma najčešće pisao rukom, na posebnoj, luksuznoj hartiji, donesenoj iz inostranstva.

SUTRA: PROŠLOST KOJA DUGO TRAJE

Pogledajte više