SKICA POLIFAZNOG MOTORA MENJA MODERNO ČOVEČANSTVO: Tesla znao napamet sva dela Šilera, Getea i Bajrona napisana u stihu

On je uz Nikoline roditelje bio jedna od ključnih ličnosti u Nikolinom životu. Prota Mandić rođen je u avgustu 1840. u Gornjem Gračacu. Bogosloviju je završio u Plaškom. U čin đakona rukopoložen je 15. decembra, a tri dana kasnije u čin sveštenika. Vladika Lukijan 1866.  postaviće ga za paroha u rodnom Gračacu. U narodu je stekao ugled i poštovanje što mu je omogućilo da u Gračacu podigne crkvu, parohijski dom i školu. Gornjokarlovački episkop Teofan Živković, zbog zasluga za narod i crkvu, proizveo ga je u maju 1879. u protojereja. Iste godine, nakon smrti njegovog zeta prote Milutina Tesle, rukopoložen je za paroha u Gospiću, gde je ubrzo osnovao Srpsku-pravoslavnu čitaonicu i pevačko društvo.

Bio je poslanik na svim srpskim saborima od 1872. do 1892. godine. Nažalost, u porodičnom životu je doživeo dramu, ostao je prvo bez supruge a nešto kasnije i bez dece. Nakon njihove smrti doneo je odluku da se zamonaši, što je i učinio 13. maja 1891. u manastiru Gomirje, dobivši monaško ime Nikolaj. Tačno godinu dana kasnije, austrijski car Franc Josif postaviće ga 14. maja 1892. za mitropolita zvorničko-tuzlanskog. Carevu odluku je potvrdio i carigradski patrijarh Neofit VIII. Tako je Teslin ujak, arhimandrit Nikolaj postao prvi Srbin na tronu Zvorničko-tuzlanske eparhije posle gašenja Pećke patrijaršije 1776. godine...

Kao mitropolit dabrobosanski veliki trud uložiće u borbu za ostvarenje crkveno-prosvetne autonomije pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini. Zahvaljujući njemu ta autonomija je ostvarena dobijanjem Uredbe 1905, kojom se reguliše organizacija Srpske pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini. Dvadestim članom Uredbe definisana je i ozakonjena narodno-crkvena zastava srpske pravoslavne mitropolije sa bojama od gore nadole: crveno, plavo, belo. Za službeni jezik ozakonjen je srpski a pismo ćirilica. Mitropolit Nikolaj Mandić upokojio se 2. avgusta 1907. godine.

Pošto je ostao bez potomstva svu svoju imovinu ostavio je nećaku Nikoli Tesli koji se svega odrekao u korist srpske škole u Gospiću. O tome je pisalo Srpsko kolo 25. februara 1910. godine: „Slavni srpski učenjak Nikola Tesla, koji živi u Americi, naslijedio je sav imetak sarajevskog mitropolita Mandića, svog ujaka. No on nije hteo primiti to nasljedstvo, nego ga je poklonio za srpsku školu u Gospiću. Čast velikom Srbinu Nikoli Tesli, koji evo i ovim pokazuje, da nije zaboravio u tuđem svijetu na svoju srpsku krv.” 

POSLE očeve smrti, Nikola je jedno vreme ostao u Gospiću da bi bio uz majku. Tokom tog perioda radio je kao suplent u Gospićkoj gimnaziji. Ali početkom sledeće 1880. godine, u nameri da ispuni očevu želju i privede školovanje kraju, odlazi u Prag. Kao vanredni student Karlovog univerziteta opredelio se za Odsek prirodne filozofije. Mnogo vremena van predavanja provodio je u Carskoj javnoj biblioteci - Klementinum.

František Žurek, koji je poznavao Teslu iz praških dana, sećajući se slavnog naučnika pisao je o susretu sa njim skoro pola veka kasnije: „Posle izvesnog vremena sreo sam se s njim u tadašnjoj Carskoj biblioteci u Klementinumu. U to vreme veoma je u modi bio Bajron. Čitao sam njegove stihove u nemačkom prevodu, dok mi je pri ruci stajao i engleski original. Iskrsao je preda mnom kao duh i koščatom rukom posegnuo ka knjizi koju sam upravo čitao. Rekao mi je da okrenem bilo koji list knjige i pročitam početne redove, a da će on nastaviti da napamet kazuje stihove dokle god ga ja ne zaustavim. Napravio sam nekoliko pokušaja i uverio se da sve stihove, čak celu knjigu pesama, zna napamet, svaku reč. Izgleda neverovatno. Ali istina je. Posle mi je pričao da je njegov otac znao napamet celo Sveto pismo, od reči do reči, i da je on takvo pamćenje nasledio od oca. Uveravao me je, a ja sam mu poverovao, da zna napamet sva dela Šilera i Getea pisana u stihu.”

U Pragu je Tesla nastavio da trga za rešenjem i realizacijom novog motora, što je započeo još na časovima profesora Pešla u Gracu. U tim nastojanjima i vizualizacijama svog pronalaska uspeo je da odvoji komutator od mašine, ali to nije bilo dovoljno da se postigne krajnji cilj. Nakon dve godi- ne provedene u Češkoj Tesla je odlučio da napusti studije: „Shvatio sam da moji roditelji podnose prevelike žrtve zbog mene i rešio da ih oslobodim tog tereta”. Iz Praga odlazi u Mađarsku.

U Pešti je, kako piše u svojoj autobiografiji, doživeo nešto slično nervnom slomu. Sluh mu se povećao do neslućenih razmera što je u najmanju ruku remetilo njegov normalan tok misli. Mogao je da čuje otkucaje budilnika u trećoj sobi od njega, sletanje mušice na sto čuo je kao tup udar u uhu. Puls mu je varirao od jako sporog do dvesta šezdeset.  Uz pomoć lekara, a još više prijatelja, Antala Sigetija, koji mu je pomogao da promeni štetne životne navike, počinje redovno da radi fizičke vežbe i da pliva. Polako se oporavlja.
Za njegov boravak u Pešti vezan je jedan od najznačajnijih momenata u njegovom životu. Trenutak vizuelne realizacije toliko željenog motora.

O bolesti i pronalasku Tesla će pisati u svojoj autobiografiji: „Grčevito sam se borio za život, ali se nikada nisam nadao oporavku. Da li iko može da poveruje da se tako beznadežna telesna olupina može preobratiti u čoveka zadivljujuće snage i istrajnosti, sposobnog da radi 38 godina, skoro bez dana prekida i da je još uvek svež umom i telom? Takav je moj slučaj. Snažna želja za životom i radom i pomoć odanog prijatelja i atlete je učinila čudo. Zdravlje mi se vratilo, a sa njim i krepkost uma... Imao sam toliko energije na pretek. Kada sam se prihvatio zadatka, nisam to činio sa rešenošću koja je za ljude uobičajena. Za mene je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti.

Znao sam da ću nestati ako ne uspem. Sada sam osetio da je bitka dobijena. Rešenje se nalazilo negde duboko u mom mozgu, ali još uvek nisam mogao da ga izrazim. Jednog popodneva, koje će zauvek biti u mom sećanju, uživao sam u šetnji gradskim parkom i recitovanju. U tom dobu sam još uvek pamtio knjige napamet, od reči do reči. Jedna od njih bila je i Geteov "Faust". Sunce je upravo zalazilo i podsetilo me na veličanstveni pasus: Dan je pri kraju; ono, sve dalje, sja hita da drugi oživljava svet. O, što me krila ne dšnu od tla, Pa za njim, večno, da upravljam svoj let! Divnog li sna dok ono dole kreće!Al’ kuda lete krila bestelesna Telesna krila vinuti se neće!

Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, ideja je sinula u trenutku, istina je otkrivena. U pesku sam štapom nacrtao dijagrame, koje sam šest godina kasnije (1888. prim. aut.) predstavio pred Američkim društvom elektroinženjera i moj pratilac ih je savršeno razumeo. Slike koje sam video bile su predivno oštre i čiste i imale čvrstinu gvožđa ili kamena, u tolikoj meri da sam mu rekao: ’Vidiš moj motor ovde? Pogledaj kako ga pokrećem u suprotnom smeru’ Da je Pigmalion mogao da vidi svoju statuu kako oživljava, ne bi bio potreseniji. Dao bih hiljade tajni prirode, na koje bih slučajno nabaso, za ovu jednu koju sam ja oteo, protivno svim šansama i opasnostima po svoj opstanak.”
Trenutak kada je Tesla nacrtao skicu svog polifaznog motora u prašini, trenutak je začeća savremenog čovečanstva.

SUTRA: MEHANIZOVANA, GRUBA I NEPRIVLAČNA AMERIKA