FELJTON - NEISTINE U SVETSKIM I DOMAĆIM MEDIJIMA: Bilo je predviđeno da u prvoj fazi dejstvima iz vazduha naša vojska bude uništena

Pišu: Ljuban Karan i Ilija Kajtez

09. 12. 2023. u 18:00

POPUT francuskih, ni naši novinari nemaju tačne podatke o generalu Milanoviću - pišu da je pukovnik (a bio je general) i da je kontraobaveštajni oficir (a bio je obaveštajac).

Lansiranje krstarećih raketa tipa "tomahavk", Foto "Vikipedija"

I sami u tekstu kažu da su preko Generalštaba pokušali da dođu do više podataka, ali niko nije bio spreman da o tome govori, tako da čak ni identitet Jovana Milanovića niko nije potvrdio. List “Blic” u tekstu za subotu i nedelju 7-8. novembra 1998. godine pod naslovom „Pariski `Mond` o vezi oficira Pjera Binela, angažovanog u NATO, sa obaveštajcem Vojske Jutoslavije“ piše:

„ ‘Francuska veza’ oficira Milanovića - Vojska Jugoslavije znala je broj aviona koji bi bio korišćen u vojnoj operaciji, razmeštaj i vrstu ciljeva koje bi NATO gađao i datum prvih napada.

Novinar lista „Vesti“, u tekstu „NATO u mreža srpskih agenata“ od subote 14. novembra 1998. godine, čak sumnja u to da li „pukovnik Jovan Milanović“ uopšte postoji ili je u pitanju lažno ime i lažna funkcija jutoslovenskog agenta. Kako navodi, takvu sumnju su izrazili sagovornici „Vesti“  koji su želeli da ostanu anonimni. Najverovatnije na osnovu francuskih medija, list donosi još jednu netačnu informaciju o generalu Milanoviću:

„Nezvanično se tvrdi da je Milanović tokom rata bio prvi pomoćnik za obaveštajna pitanja komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića. Ove tvrdnje izneo je deo bosanske i hrvatske štampe.“

Naravno, to nije bilo tačno, a i za bosanske i hrvatske medije, kao i druge u svetu, izvor informacija su predstavljali francuski mediji. Takvu grešku napravili svi naši mediji - ako to uopšte možemo nazvati njihovom greškom jer su se u prvoj polovini novembra 1998. godine samo pozivali ili prenosili tekstove pariskog „Monda“.

VIDIMO da je afera izazvala opštu konfuziju u vrhu Alijanse i ozbiljno narušila čvrstinu ovog vojnog saveza. Pokrenula je preispitivanje nekih članica i dovela u pitanje svrsishodnost upotrebe sile za rešavanje političkih problema, a nepoverenje u vrednosti NATO prenelo se i na neke druge države, kao što je Grčka. Tako je ova obaveštajna afera, iako veoma neprijatna i stresna za naše obaveštajce, zbog „pada“ tako važnog izvora informacija kao što je bio major Binel, imala za nas i svoju korisnu stranu. Aferom su proizvedeni snažni i dugotrajni negativni efekti na NATO pakt.

Takvi potresi u njihovim redovima imperativno će usloviti da svi planovi operacija i procedure donošenja odluka budu detaljno preispitane. Ponovo su morali da preispitaju i lanac komandovanja i prenošenje naređenja. Sve je odjednom postalo sporno, a da bi se sve to razjasnilo bilo je potrebno vreme, i to veoma mnogo vremena s obzirom na to da ništa do tada nisu znali o načinu oticanja poverljivih podataka. Tako je planirana vojna agresija na SR Jugoslaviju (Srbiju), koja je bila pred samom realizacijom, morala da bude odložena na duži period. Bilo je to dragoceno i jeftino kupljeno vreme za pripremu odbrane zemlje od agresije, a Milanovićevi obaveštajni podaci postali su osnova za većinu preduzetih mera.

Druga velika laž u medijima bila je opaska kako bi mnogo veća šteta bila odavanje podataka o elektronskoj i ratnoj tehnologiji Alijanse, a u stvari nisu bili sigurni da ni ti najosetljiviji podaci, koji se tiču bezbednosti letelica i pogađanja ciljeva, već nisu u rukama srpskih raketaša i pilota. Uostalom, generalu Milanoviću je u rukama bio i taj dokument. Da li ga je dostavio Beogradu? Profesionalni refleks sugeriše da jeste.

Suviše je života u Srbiji bilo u pitanju, ko zna koliko desetina pa i stotina hiljada ljudi, da bi zbog Binela postupio drugačije, kad je već u drugi plan stavio sopstvenu bezbednost, pa i život. Već sama sumnja kod komandanata NATO bila je dovoljna za odlaganje agresije.

NA ZAPADU su svesno lagali javnost da obaveštajnom aferom „Binel“ Alijansi nije naneta velika šteta, jer je navodno reč bila samo o potencijalnim ciljevima. Međutim, za ratne pripreme SRJ, pogotovo njene vojske, upravo su ti potencijalni ciljevi bile informacije od najveće važnosti, jer su omogućile umanjivanje, a ponegde i potpuno amortizovanje efekata besomučnog raketiranja koje je usledilo kasnije, nakon skoro pola godine.

Vazdušni ešeloni najmodernijih vazduhoplova koje svet do tada nije ni video na delu, gađali su prazne objekte, lažne položaje i lukavo osmišljene makete aviona i tenkova.

Vreme koje je „ukradeno“  sa odlaganjem agresije dobro je iskorišćeno za organizaciju odbrane. Realno, šteta po NATO pakt bila je zaista velika jer nije mogao ostvariti strategijsko iznenađenje, koje bi rezultiralo uništenjem vitalnih sistema, pre svega vojnih, pa tako i kapitulacijom Srbije. Upravo ti potencijalni ciljevi, za koje su predstavnici i portparoli Alijanse u medijima lažno tvrdili da nisu važni, bili su rezultat dugotrajnog napornog rada njihovih obaveštajnih službi i nije ih bilo moguće menjati. Tu su nabrojane i precizno locirane sve unosne i rentabilne mete, koje su na osnovu studiozne analize odredili njihovi eksperti. A kako su oni to radili? Pa, naravno, na osnovu dugotrajno prikupljanih i mukotrpno proveravanih obaveštajnih podataka. S obzirom na to da je obuhvaćeno sve važno i unosno, bilo je nemoguće tu nešto promeniti i odrediti neke druge ciljeve, a da ne pređu na one periferne i nevažne.

ZA POKRETANjE agresije bila je potrebna obimna korekcija operativnih planova, za svaku, pa i najmanju promenu bili su potrebni novi obaveštajni podaci, a za to je trebalo vreme, mnogo vremena. Tako je odluka o odlaganju agresije na neodređeno vreme postala jedina moguća, neizbežna i bez alternative. Planovi operacija su predviđali da u prvoj fazi agresije dejstvima iz vazduha jugoslovenska vojska bude uništena, a sama Jutoslavija totalno oslabljena, što promenom potencijalnih meta nije moglo biti ostvareno. Još nešto je posebno važno kada su u pitanju šteta i problemi po NATO pakt izazvani obaveštajnom aferom „Binel“. Naredna obaveštajna akcija obaveštajnih službi NATO, koja je trebalo da utvrdi nove pozicije potencijalnih ciljeva, bila je neuporedivo teža od prve. Ti ciljevi su sada bili tretirani u ratnim okolnostima, daleko bolje sakriveni i maskirani, a u kontraobaveštajnom smislu bolje zaštićeni. Tako je bilo kakva njihova nova i hitna obaveštajna operacija u potpunosti propala i nije mogla biti realizovana ni za nekoliko meseci. Zapadni politički moćnici su izgubili strpljenje i naredili su pokretanje agresije bez dovoljno svežih obaveštajnih podataka. Morali su da se oslone na stare obaveštajne podatke u novom planu agresije na Srbiju što je rezultiralo masovnim promašajima i dejstvima „u prazno“.

Ako kreću u vazdušnu operaciju, jedina je ispravna logika bila da mete po prioritetu izaberu sa spiska koji je zasnovan na njihovim obaveštajnim podacima, a spisak je bio skoro identičan sa onim koje je general Jovan Milanović dostavio u Beograd. Drugačije postupanje borbenih formacija NATO obesmislilo bi sve dotadašnje obaveštajne operacije Alijanse koje su bile osnova planiranja. Ovako su, na našu sreću u nesreći, promašili zaista mnogo njih, što znači da je obaveštajna operacija generala Milanovića maksimalno iskorišćena u praksi.

DISLOCIRANjE NATO CILjEVA

VOJSKA  SR Jugoslavije  jednom naredbom je mogla istovremeno da pomeri, dislocira i izvrši disperziju svih NATO ciljeva na svojoj teritoriji, i to tako- reći za jednu noć, dok su njihove obaveštajne službe morale da ponovo istražuju svaki cilj ponaosob kako bi utvrdile novu lokaciju, a to je zahtevalo dosta vremena i mnogo obaveštajnih kapaciteta.

SUTRA: AFERA BINEL – "SVAKO ZLO IMA I SVOJE DOBRO"

Pogledajte više