FELJTON - TEŠKO BREME PROŠLOSTI I SPOZNAJA SVIH ZABLUDA: Nasilje počinjeno y ime vere se ne smiruje i prenosi se iz generacije y generaciju

Ti mitovi hrabrili su sve balkanske narode da istraju y preteškim uslovima jedne y svojoj osnovi tuđe civilizacije. Ona nas je skrenula sa naših prirodnih razvojnih tokova, pretila da nepovratno izmeni i našu dušu. Jednom prihvaćeno otpadništvo stvorilo je i trajno osećanje krivice zbog izdajstva, posustalosti i slabosti. Neizdržljivo je bilo to potajno samooptuživanje koje se moglo pritajiti jedino pristajanjem na sve veće i sve strašnije svireposti. Zločini koji su činjeni odavali su y stvari skrivena bekstva, pokušaj da se već jednom uguše prekorna dozivanja i kletve predaka. Razumem sav očaj onih koji su pristali na sve kako bi se već jednom smirili y svom novopronađenom utočištu. Ređaju se iz dana y dan sva ta neuspela, uzaludna bekstva koja bude zlu krv.

Nezamisliva je veličina njene snage koja više ne razlikuje dobre od zlih, pravedne od krivaca. Jednom uzburkana ona priznaje jedino zakone ubijanja i nasilne smrti za koju se ne traži opravdanje.

Jednom isključeno saosećanje stvara potpuno umrtvljenu ravnodušnost, koja na isti način prima reči opravdanja za počinjena dela koja šire pobedu Alaha i njegovog proroka.

Što duže razmišljam o počinjenim zlodelima sve više pokušavam da otkrijem njihovu ishodišnu tačku. Kada je nasilje počinjeno y ime vere ovladalo našim prostorima i zašto se ono ne smiruje već prenosi iz generacije y generaciju? Sve mi se čini da uzroke treba tražiti y onom haosu koji je nastupio na Balkanu kada su Osmanlije porazile i razorile hrišćanske države. Sa njima je iščezao i čitav jedan poredak, ono ustrojstvo koje nas je spajalo sa zapadnim svetom gde nam je bilo naše prirodno mesto. Osmanlije su nasilno prekinule cvetanje naše feudalne kulture, a zatim su nas odvojili od plodotvornih veza sa Zapadom. Otpočeo je proces našeg naglog zaostajanja, grčevito istrajavanje y tradicionalnim tvorevinama istočnopravoslavne duhovnosti. Ceo Balkan se uznemirio i postao jedno veliko migraciono područje. Plemstvo je istrebljeno, stanovništvo je poseljačeno, a gradovi su postali turski.

NjIHOVIM gubitkom oduzeta nam je mogućnost da izgradimo i održimo makar ijedno svoje središte. Vekovi su prolazili y mučnom borenju i savlađivanju teških posledica nestalnosti. Pritislo nas je osećanje neke privremenosti, borenje da se preživi od danas na sutra. U takvim uslovima ko je još smogao snage da misli na neka trajnija ostvarenja! Proždire nas taj osećaj nestalnosti, što obeshrabruje za trajnije podvige.

Neizvestan je i poredak na grobljima naših predaka. Ako se kaže: „počivaj y miru”, opravdano se može shvatiti da izgovaramo običnu rugalicu. Kao da neko y busijama upravlja tom našom uznemirenošću, tim nespokojem koji troši naše snage odupiranja i odbrane, sve ono što traži da ne pristanemo na zločin. Samo da nas ne zadesi sudbina da budemo kao drugi, da postupamo kao drugi, da ne zbrišemo sve one granice koje su nas izdvajale i štitile od bezumlja. Počinjeni zločini su tako strašni, a krici žrtava tako siloviti, da se pitam: ko je sada prigrabio pravo da sudi grešnicima?

Sve se izmešalo y jednom strahovitom košmaru, y vrzinom kolu koje ne može da stane. He mogu više da prepoznam ni likove onih sa kojima sam proveo decenije, kada smo zajedno odolevali neizmernim iskušenjima i duhovnoj pometnji našega vremena. Verovao sam da te drage likove nikada neću izgubiti, da smo, kako sam rekao y jednoj pesmi iz zbirke „Kamenovi”, „nesposobni za izdajstvo”. Pred ponovljenim zločinom moram da priznam i moj i njihov poraz. U vremenu koje nam je još preostalo valja se sabrati i skrušiti, kako bi sačuvali bar tračak svetlosti i nade koju možemo da ostavimo y nasleđe. Neka ona bude i naš amanet.

Već pri samom pomenu ovakvog duhovnog napora, zastajem za trenutak, postajući sumnjičav i obeshrabren. Posumnjao sam da li će moje reči, koliko god one bile istinite i rodoljubive, biti uopšte prihvaćene, ili će biti odbačene kao neko strano telo y organizmu. Postavljam sebi i pitanje: kojim to jezikom uopšte i govorim kada me okolina posmatra sa nevericom, čuđenjem i nerazumevanjem. Već godinama istrajavam y osećanju svoje usamljenosti. Borim se da me ono ne obuzme sasvim i da me ne porazi pristajanjem na pobedu uzaludnosti i besmisla. Samo to ne! Samo da ne ustuknem pred tako prizemnim nasiljem koje ugrožava sva moja dosadašnja životna opredeljenja, a posebno svete zavete moje istrajnosti. [...]

U ISTORIJI kulture srpskoga naroda koju  tek treba osmisliti a potom i napisati, niko od vrednosti ne sme da bude izostavljen, ničija poruka prećutana. Ako se jednom tako postupi,bićemo y stanju da o sebi samima stvorimo i jednu drugačiju sliku. Pojaviće se novi i do sada nepoznati duhovni slojevi, otkriće se nova svetilišta, a naše istorijsko pamćenje steći će nova saznanja i davno oduzeto pravo na potpuniju i celovitiju sliku o sebi. Tek onda ako jednom dokažemo i sebi i drugima da nam vekovni politički razdor nije pokidao i prekinuo niti našeg duhovnog jedinstva i pripadništva, pojaviće se i nada da y surovostima savremenog sveta opstanemo i da ojačani duhovno izdržimo stara i nova iskušenja.

Zavičajne zagonetke

IZVIRU nebrojena pitanja. Gde god se okreneš razapinju me i progone prestravljena lica koja traže odgovore. A jedino odgovaranje za mene je teže nego da neprekidno slušam pitanja. Kada ih čujem osećam se poistovećen sa onima koji ih postavljaju, tešim sebe da mislimo isto. Onoga trenutka kada počnem y svojim odgovorima da razrešavam zavičajne zagonetke, postaje mi jasno kako su velike naše razlike. Sve zavisi sa koje ishodišne tačke smo krenuli y spoznaju naših zabluda. Njihovo istraživanje svakako je uspešniji deo posla od onog koji se odnosi na ispravljanje.

KRAJ