FELJTON - LAVINA MRŽNJE VELIKIH SILA JE NEZAUSTAVLJIVA: Automobil u kome je ubijen kralj završio je prenoseći pomije iz kuhinje Doma JNA

Dejan Medaković

27. 07. 2023. u 18:00

SA ekskurzijom Karlovačke gimnazije bio sam prvi put u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.

Atentat na Alkesandra Kađađorđevića u Marselju, Foto Profimedija

Sećam se da me je posebno uzbudio auto u kojem je 9. oktobra 1934. u Marseju ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. U muzeju je bila izložena i kraljeva admiralska uniforma poprskana krvlju, a u posebnoj vitrini veliki parabelum iz koga je pucao atentator. Sećam se da smo u toj prostoriji bili obuzeti i nekim posebnim uzbuđenjem, gotovo nevericom gledajući glomazni automobil koji nas je pre podsećao na kakav isluženi taksi nego na vozilo koje jedna država uključuje u svoj protokol prilikom dočeka suverena neke prijateljske zemlje. Posebno smo se čudili što je taj stari automobil imao sa strane široke papučice, baš kao da se pazilo da atentatoru prilikom pucanja bude što udobnije.

Posle smo dugo raspravljali o svemu što je prethodilo kraljevom ubistvu, pronalazeći u tom zločinu i dosta nejasnih i nerazjašnjenih detalja. Sa godinama, iako se sve mračne tajne ovog atentata nisu dokraja razjasnile, ipak, potvrđivalo se naše davno naslućivanje da je ubistvo u Marseju odredilo i sudbinu Jugoslavije. Ako francuska država nije bila darežljiva prilikom dočeka našega kralja, ipak, posle atentata, uzevši u obzir ratno savezništvo, velikodušno nam je poklonila auto u kojem je kralj Aleksandar ubijen i tako se ova grdosija obrela u sali Muzeja na Kalemegdanu. Teško da je iko mogao i da nasluti šta sve čeka ovaj tragični eksponat na čijem su se sedištu još videli i tragovi krvi kralja mučenika i francuskog ministra Luja Bartua. Pohranjenom u muzeju, autu je namenjena i rodoljubiva uloga da opominje buduće naraštaje na jednog tragičnog kralja jedne isto tako tragične države, koji je pao kao žrtva dobro organizovane međunarodne zavere. U toj funkciji, auto iz Marseja dočekao je i slom Kraljevine Jugoslavije. Za vreme okupacije gornji deo Kalemegdana zauzela je nemačka vojska, a pristup civilima bio je zabranjen.

SEĆAM se da se tada u Beogradu, posebno u muzejskim krugovima, strahovalo za sudbinu Vojnog muzeja. Mnogi su verovali da će Nemci uništiti ili opljačkati i dobar deo izloženih predmeta. Ni marsejskom autu nisu davani dobri izgledi da će se sačuvati za neko buduće poratno vreme. Pa ipak, desilo se ono što se ni prema najcrnjim predviđanjima nije očekivalo: auto iz Marseja preživeo je Drugi svetski rat. Ali, na nesreću, time nije okončana nje gova sudbina.Duže vreme stari Vojni muzej je bio zatvoren, a razlozi za ovakvo postupanje prepušteni su slobodnom tumačenju našega sveta, posebno onih koji su strahovali za njegovo očuvanje. Uskoro se pokazalo da su ti pesimisti bili u pravu. Marsejski auto je nestao iz Muzeja. A kako je model ovih kola bio doista zastareo, dovitljivi ljudi su se dosetili da ga pretvore u transporter kuhinje Doma JNA. Auto je verno služio ovoj plemenitoj svrsi, ali je istovremeno otpočela njegova konačna agonija.

Iskorišćen, izubijan, iskrivljen i oskrnavljen dokraja, auto je bačen na deponiju smeća kod kule Nebojša. Na tom đubrištu iz auta je izvađeno sve što se uopšte moglo korisno upotrebiti. Ostala je samo karoserija pretvorena u takvu olupinu da je ni marsejska policija ne bi više mogla da prepozna. Auto je podsećao na neku veliku pretpotopnu životinju koja je uginula, a druge, sitnije zveri i bube oglodale su je do kostiju.

ONDA se pojavio ljubitelj i sakupljač starih automobila Bratislav Petković, koji je u poslednjem trenutku uspeo da spase i sačuva dva prednja fara. Tako je okončano dugo putovanje kraljevog auta započeto 9. oktobra 1934. u Marseju. Preživeo ga je auto grofa Haraha u kojem je u Sarajevu 29. juna 1914. ubijen nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga vojvotkinja Sofija Hoenberg. Taj auto, koji još i sad odoleva vremenu, izložen je u Vojnom muzeju u Beču. I automobili, a ne samo knjige, imaju svoju sudbinu.

A čisto tehnički podaci o autu iz Marseja glase: auto je bio marke „ delage”, francuski proizvod, model iz 1928. godine. Imao je motor sa osam cilindara u liniji. Tip karoserije „ landaulet” izvela je pariska firma „ Henri Labordet“ . Ovaj model omogućavao je da se trećina zadnje sekcije krova mogla otvoriti, a to je kasnije uticalo prilikom određivanja njegove nove namene. Najpre je kao transporter prenosio sa Kalenićeve pijace krompir i kupus, a kako je sve više propadao, dovršio je svoj vek prenoseći pomije iz kuhinje Doma JNA. S obzirom na onu neverovatno široku papučicu sa koje je atentator mogao sasvim nesmetano da puca, može se reći da je auto dobro poslužio svojoj svrsi. Bio je veran i svojoj kratkotrajnoj ulozi muzejskog eksponata, a pokazao je i neverovatnu izdržljivost kao kuhinjski transporter. Najzad, auto je ipak posustao pod teretom pomija.

Skoro simbolično zvuči da je konačno raznet na smetlištu kod kule Nebojša. Ni slutio nisam da njegovi ugašeni farovi nisu oslepljeni zauvek.[...]

NAPUŠTANjE  Filozofskog fakulteta i moj potpuni prelazak y SANU omogućilo mi je da dobro uočim velike razlike koje su vladale y ove dve ustanove. Filozofski fakultet izdržao je snažne pritiske braneći osam filozofa koje je vlast naumila da odstrani sa Fakulteta kako bi sprečila dalje „trovanje” naše omladine. Dogod je to mogao, Filozofski fakultet je pružao otpor ovom zahtevu vlasti. Kada moćnici nisu uspeli da nas same pretvore y izvršioce i dželate nad svojim kolegama, izglasali su zakon koji je omogućio da se cela operacija izvede „legalno”, primenom novousvojenog zakona. Tako su, po sili zakona, osuđeni profesori udaljeni sa Filozofskog fakulteta i oni su na razne načine rešavali pitanje svoga opstanka. Kako je Filozofski fakultet iz ovog okršaja sa vlastima izašao kao nesumnjivi moralni pobednik, ipak krajnji ishod ove afere neminovno je morao uticati i na stanje na celom Fakultetu. Ono se odrazilo y opštoj utučenosti, vidnom padu zanosa oko ispravljanja društvenih izopačenosti. Bila je to silazna putanja Filozofskog fakulteta od koje se on više nikada nije oporavio.

TEŠKO je saznanje da su neka zbivanja oko nas pokrenuta kao da prolaze mimo svake naše volje i saglasnosti. Jednostavno, krene lavina nerazumevanja i mržnje, slože se interesi velikih sila, skuju planovi za nekakav novi poredak i već se na našem prostoru počnu dešavati pojave koje se razumom više ne mogu zaustaviti. Nezadrživo se širi saznanje da su odluke i optužbe moćnih krive i neproverene. Upinjemo se da dokažemo suprotno, skupljamo protudokaze i obraćamo se razumu i nekakvoj zamišljenoj međunarodnoj pravdi.

Sve je to uzaludan posao! Oslanjajući se na naše davno iskovano iskustvo, y vremenima sasvim drugačijim od ovih današnjih, mi gubimo iz vida da je ono iskutvo već odavno potrošeno, da je prošao rok njegovog trajanja, baš onako kako vremenom zastarevaju i neki spasonosni lekovi.

NAJTEŽE JE POBEĐENIM

ŠTO se više branimo i borimo protiv sudbine koju su nam odredili drugi i moćniji, kao da jenjava uverljivost reči, a raste gluvoća onih kojima su one namenjene. Doživljavam ove sudare sa stvarnošću kao prirodnu katastrofu koja ne bira svoje žrtve. Ona se kao takva dešava i nema te sile koja, jednom pokrenutu razbijačku snagu, može zaustaviti. Tragika je našeg naroda i naše generacije da smo dočekali sve ove tektonske poremećaje y kojima se rađaju novi odnosi velikih sila. Vae victis! ( Teško pobeđenima.)

SUTRA: STARE NAVIKE NARODA DA OBOŽAVA SVOJE IDOLE

Pogledajte više