FELJTON - MIZERIJA SRPSKE ŠTAMPE POSTALA JE VIDLJIVIJA: Teško su padale sve one optužbe na Akademiju koje su potekle iz naše sredine

Dejan Medaković

23. 07. 2023. u 18:00

KOMISIJA za sprovođe­nje glasanja o poverenju članovima Izvršnog od­bora podelila je ukupno 115 glasačkih listića, a glasali su svi prisutni članovi SANU.

Pavle Savić je odustao od odbrane slobodnih naučnih načela, Foto Arhiv SANU

Rezultati su bili sledeći: za poverenje predsedniku Akade­mije akademiku Dušanu Kana­ziru glasao je 101 član, protiv osam a šest listića bilo je ne­važećih. Za poverenje potpred­sedniku Aleksandru Despiću glasalo je 85 članova, protiv 13, a nevažećih listića bilo je 13. Za poverenje potpredsed­niku Antoniju Isakoviću bilo je 88 članova, protiv 18, a de­vet listića je bilo nevažećih. Najzad za poverenje generalnom sekretaru bilo je 100 glasova, protiv devet, a šest listića bilo je nevažećih.S obzirom na to da su za dobijanje pove­renja bila potrebna 64 glasa, Komisija je konstatovala da je Vanredna skupština izglasala poverenje svim članovima Iz­vršnog odbora.

OVIM glasanjem okončan je za SANU slučaj „memorandum”, iako je bilo jasno da se vlast u Srbiji, pa i u drugim repu­blikama, neće pomiriti sa ovakvim svojim porazom. Isto tako, brzo je postalo jasno da će se opšte prilike u Jugo­slaviji i dalje nezaustavljivo kretati u pravcu sve jačeg za­oštravanja naše unutrašnje krize. Za sve one snage koje su nekritično prihvatile Ustav iz 1974, krivica za loše stanje nije se nalazila u ovom, rđavo skrojenom dokumentu, već se pokušalo da se pronađe i neko novo srpsko „načertanije” ko­jim se ustanovljavaju granice buduće Velike Srbije. Iz tih razloga, dokument kao „memo­randum” došao je kao poručen. Na taj način dobijeno je oprav­danje i za sve buduće nekorekt­nosti, namere i odluke da se zadrži ili bar uspori konso­lidacija Republike Srbije i srpskog naroda u celini.

NAŽALOST, čak i poveća­nje naših međunacionalnih razdora i mržnje nije nera­zumljivo i može se obrazlo­žiti. Iznenađuju i teško padaju sve one optužbe koje su potekle iz naše vlastite sredine, upravo odande oda­kle se s pravom mogao očeki­vati otpor prema klevetama i lukavim obmanama neobave­štene javnosti. Mnogo više nego druge sredine, u odno­su na memorandumsku aferu potpuno je podbacila srpska strana, političari, intelek­tualci, a posebno novinari. Sva mizerija srpske štampe postala je vidljiva, a sva­kodnevno oglašavanje novih najamnika otkrivalo je i ste­pen nesamostalnosti čitavog novinarskog sta­leža. Pa ipak, za SANU je svakako najbolnije odjeki­valo istupanje nje­nog bivšeg pred­sednika Pavla Savića. Šta se to odjednom probudi­lo u tom hrabrom borcu, u naučni­ku koji je uvek b r a n i o slobodu naučnih uverenja, posebno za vreme desetogo­d i š nj e g upravlja­nja Srp­skom aka­demijom n a u k a ? Akademik S a v i ć o g l a s i o se inter­vjuom u „Politi­ci” od 26. o k t o b r a 1986. go­dine. Sa­vić navodi da je za sve vreme svoga mandata „signalizirao javnosti da ima neprijatelj­skoga rada u Akademiji, da ima sila sa kojima ja ne že­lim da sarađujem i da ih po­krivam. I ja sam se distanci­rao”.

Zaista je šteta što ni onda, pa ni sada, nije napokon i ime­novao koje su to neprijateljske sile delovale u Akademiji od kojih se distancirao. U svojoj izjavi Pavle Savić se osvrnuo i na pitanje memoranduma re­kavši: „Ta tempirana bomba je Akademiji podmetnuta”. Izneo je da su tvorci memoranduma omogućili „da prodre u jav­nost, jer su oni znali da Pred­sedništvo Akademije takav ma­terijal neće prihvatiti”. „I pošto su autori memoranduma znali da ga Predsedništvo ne­će podržati, oni su ga protu­rili u javnost ne bi li dobili podršku sa strane.” Sve same optužbe bez stvarnih dokaza.

ISPROVOCIRALI su ga novinari da ustane i u odbra­nu Tita čije je ime kao poča­snog člana Akademije bilo slučajno izostavljeno u jed­noj Akademijinoj prigodnoj brošuri. Bez potrebe, Savić se tada razgnevio i ovakav postupak nazvao „najordinar­nijom svinjarijom”.

„Moje je najintimnije, najpotpunije, najdublje uverenje”, rekao je Savić, „da nas ne bi bilo da nije bilo heroizma ovog na­roda, komunističke partije i Tita na njenom čelu. Mno­gi su ćutali kada je taj džin bio živ, a sada su počeli da unovčuju svoj ’prilog’ narod­nooslobodilačkoj borbi. To nije nauka. To je ratno pro­fiterstvo”. I ovde je Savić prećutao da imenuje te „ratne profitere”.

GOTOVO je neverovatno ko­liko je ružnih napisa napi­sano protiv SANU, a sve zbog tog famoznog „memoranduma”. Sve te optužbe i klevete, naj­češće su podvlačile direkt­nu vezu koja postoji između ovog teksta i kasnijih toko­va jugoslovenske krize, sve do tragičnih ratnih sukoba. Izbegavajući da se suoče sa pravom istinom i stvarnim uzrocima naše krize, veliki broj onih koji su pisali ili izveštavali o tako krvavom raspletu zajedničkog života u našoj zemlji uhvatili su se za spasonosnu slamku koju im je pružao tekst memoranduma. Već sama činjenica da je otvo­reno iskazano nezadovoljstvo položajem Srba u Jugoslaviji, što je, dakle, pored hrvatskog, slovenačkog, makedonskog i albanskog pitanja, skrenuta pažnja i na ne manje ozbiljno i bolno srpsko pitanje, bila je dovoljna da se Srbi optuže za sve ono što su drugi već odav­no nosili u svojim srcima. Pred tom činjenicom jedini je izlaz bio da se upravo Srbi optuže za sve nesreće bivše i nove Jugoslavije. Ponoviće se sve optužbe iz austrougarskog arsenala iz vremena aneksio­ne krize, kao i one kobne odlu­ke o Srbima i njihovoj hegemo­niji koje je kasnije preuzela Kominterna. Ako se svim ovim nimalo bezazlenim stavovima doda i politika Svete stoli­ce prema Jugoslaviji, postaje jasno da je sasvim naivno i proizvoljno svako tumačenje koje u osnovama jugoslovenske krize pronalazi stavove „me­moranduma”. Pre nego što bi ovaj tekst mogao da se proglasi za neko novo „Načertanije”, bliže je istini da su mnoge misli u ovom neuobličenom tekstu SANU preuzete kao opšta mesta, kao mi­šljenje koje je srpska javnost morala steći na osnovu svega što se zbivalo u svakodnevnom životu. Od ustavne krize iz 1974. isčezla je iz opticaja i dugo skrivana i zataškavana istina o stvarnom, inferior­nom položaju srpskog naroda u Jugoslaviji.

Ako je išta bilo vredno u ovom tekstu, je namera njego­vih sastavljača da pošteno skrenu pažnju na svu slože­nost jugoslovenske krize, na sve one ustavne apsurde koji su i smišljeni kako bi se do krajnjih granica neutralisa­le bilo kakve razumne težnje srpskog naroda, a ovaj bez rop­tanja prihvatio i sve zakonske odredbe svoje pokornosti.

Čitajući sve te tekstove ko­ji su nas zasipali sa svih stra­na, bio sam zaprepašćen ko je sve bio ohrabren da izmili iz svojih dugo skrivanih busi­ja. Nisam mogao da poverujem koliko je krvnih neprijatelja čuvala i hranila ova nesreć­na Jugoslavija! Čudio sam se mržnji koja se rađala upravo tamo gde sam očekivao zahval­nost za učinjena dobra dela.

PONIŽENjA I PREĆUTKIVANjA

POSLE svih svojih razočarenja, poni­ženja i prećutkivanja svoje nesreće od 1918. pa do kraja Drugog svetskog rata, posle svega što je i otada pretr­peo srpski narod, usled neobuzdane, nezajažljive želje da se drugi usreće na njegovoj nesreći, skoro čedno i strpljivo zvuče i sva ona upozorenja koja su uneta i u nedovršeni tekst „memoranduma”. Postupak zvaničnih srpskih političara prema njihovim tvorcima, a posebno ustanovi koja je odlučila da se takav dokumenat sa­stavi, najbolje dokazuje i veličinu podređenosti ovih „silnika”, njiho­vu obučenost i izvežbanost za opsto­javanje u vazalnom odnosu.

SUTRA: PARTIJA VASPITAVA DECU SVOJIH ŽRTAVA

Pogledajte više