FELJTON - MUZEJ KNEZA PAVLA DOBIJA NOV NAZIV: Veljko Petrović je vešto Srbijancima rasprodavao svoju građansku Vojvodinu

Dejan Medaković

19. 06. 2023. u 18:00

MUZEJ se postepeno popunjavao novim ljudima. Ubrzo se pojavila Zorka Simić Milovanović, koja je odmah, skoro s vrata, svima obznanila da je pre rata bila lična žrtva Milana Kašanina, da ju je ovaj isterao iz Muzeja kad je u Karanu otkrila „Bogorodicu Trojeručicu”, koju on, ta velika neznalica, nije video sakrivenu iza nekog ormana, a o živopisu te crkve radio je tezu.

PRILAGOĐAVANjE Veljko Petrović je postao miljenik nove vlasti, Foto Arhiva Kuće legata Beograd

I neki služitelji počeli su da napadaju bivšeg direktora. Govorilo se da je bio kabadahija, da je zahtevao da se kod njega u kabinet ulazi najavljen i sa vizitkartom, da nije bio demokrata, već je isključivo gledao u kneza namesnika, da je prema knezu bio snishodljiv, dok je druge ljude prezirao, po dva sata čekale su stranke da budu primljene, da je samog sebe predložio za Odlikovanje Sv. Save I stepena sa lentom.

I druge promene u Muzeju bile su vidljive, a primetno je popustio raniji red. U kancelariji računovodstva deljene su namirnice, a naglo je porastao i promet u Muzeju.

Bio je to doista veliki haos u kojem se Veljko Petrović kretao uvek dostojanstveno kao prvosveštenik nekog strašnog božanstva, na čiji mig će se sve opet dovesti u red. Samo to božanstvo i taj njegov prvosveštenik znali su za svetu tajnu zašto se toliko odlaže uspostavljanje harmonije i dokle će trajati taj nepodnošljivi košmar.

JA SAM tada bio ono isto što i za vreme okupacije: asistent volonter i nisam primao platu, iako sam radio puno radno vreme. Moje postavljenje sa platom nikako nije stizalo.

Ni slutio nisam da sam od Tatomira Vukanovića zaradio lošu karakteristiku u kojoj je otprilike rečeno da delujem deprimirano, a najverovatnije je tome uzrok moje građansko poreklo i pobeda narodne revolucije. Tada nisam znao ni to da Veljko Petrović za mene nije ni prstom makao, a nepoznato mi je bilo i to da je moj deda Bogdan upravo Veljku Petroviću dao prvo zaposlenje u životu, poslavši ga u Sarajevo za dopisnika zagrebačkog „Srbobrana”.

Radio sam u Muzeju, dolazio na dužnost kao i ostali, a nikako da me postave za stalnog službenika i da konačno primim prvu platu. Umesto postavljenja dobio sam dužnost da privremeno radim u „Komisiji za prikupljanje istorijskih predmeta u korist države”.

Zapravo, naš je zadatak bio da neprekidno obilazimo Beograd, da ulazimo u kuće streljanih narodnih neprijatelja, odbeglih političara i bogataša, i da iz njihovih napuštenih stanova sprečimo odnošenje skupocenih predmeta. Bio je to težak a iznad svega mučan posao. Obavljali smo ga po ciči zimi, doista gladni i stalno promrzli. Sve te nađene stvari trpane su u neki ruski kamion i dopremane u Muzej, gde su deponovane, a zatim klasifikovane. Naš šef je bio Tatomir Vukanović, a članovi komisije su bili profesor Pera Popović, Jovan Kovačević i Milutin Garašanin.

PAMTIM i naš susret sa Mošom Pijade, koga smo posetili kako bi ga upozorili na vest da se iz Belog dvora razvlače slike iz zbirke kneza namesnika Pavla koje Nemci nisu odneli. Napolju je bila ciča zima, a u vili gde je Moša Pijade stanovao bilo je prijatno i toplo. Moša Pijade je sedeo za velikim pisaćim stolom, onako sićušan i slab, jedva se primećivao iza gomile knjiga. Iako je u stanu bilo toplo, Moša je bio utopljen vatiranim prslukom. Na vrhu gomile knjiga bile su neke posvećene Lenjinu. Sećam se i jednog tanjira sa dva sendviča sa šunkom, koja su po sobi širila primamljiv miris. Starac nas je pogledao ispod spuštenih naočara i pitao za razlog naše posete. Pera Popović je počeo da objašnjava da smo kao članovi „Komisije za prikupljanje umetničkih predmeta u korist države” ozbiljno zabrinuti jer se gradom pronose vesti o razvlačenju zbirke kneza Pavla.

To Popovićevo izlaganje Moša Pijade je nervozno, čak srdito prekinuo rečima:

„Dražinovština još živi.”

Rekao je to glasom koji ne trpi protivljenje, a posetiocu daje do znanja da je svaki dalji razgovor suvišan. Bez posebnog objašnjenja, Moša Pijade nam je još rekao:

„Valjda ste sada mirni, a drugi put bolje proveravajte ovakve ili slične vesti.”

USKORO, Muzej kneza Pavla dobio je i novo ime. Prekršten je u Umetnički muzej, a stiglo je i naređenje da se svi predmeti izvade iz podruma, a Muzej postepeno pripremi za otvaranje. Bilo je odlučeno da naša prva izložba bude posvećena srpskom slikarstvu XVIII i XIX veka. Tada sam skoro svakodnevno viđao Veljka Petrovića. Dolazio je najčešće sa namerom da pred nama mlađima komentariše slike. Ponekad je dolazio u pratnji nekog rukovodioca, Mitre Mitrović Đilas, našeg prvog ministra prosvete. Onako visok, elegantan, neprirodno se uvijao prema Mitri Mitrović koja je bila srednje visine, više sitna nego krupna žena. On je svoje praćenje shvatio i kao priliku da u tom kratkom vremenskom rasponu osvoji, šarmira, zadivi svoju moćnu sagovornicu. Videlo se, očigledno, da sa velikom ambicijom upotrebljava sav svoj zavodnički repertoar, da vešto prima impulse sa strane i da prema njima dalje manipuliše svojim glasom i mimikom. Zaista, čak i prema nama mlađima bio je Veljko Petrović obuzet pravom strašću da nas omađija i da mu se neprestano divimo. Sve nas je uporno oslovljavao sa „druže” i „drugarice”, a te nove reči upotrebljavao je nekako oprezno, kao da nas dariva nekim naročito dragocenim poklonom. Tim oslovljavanjem Veljko Petrović nas je podsticao da se prema njemu ponašamo ne kao prema nekom isluženom građaninu, već kao prema starom, proverenom revolucionaru. Bila su to vremena kada je ovakvo oslovljavanje još bilo novo i kada mnogi još nisu ni navikli na takav način prilaženja ljudima.

VELjKO Petrović je brzo preskočio sve te barijere, lepo se videlo da mu izuzetno godi što je od nove vlasti prihvaćen i što mu je ukazano ovako visoko poverenje. On je, međutim, želeo više, uvek više od onoga što je primao u datom trenutku. Želeo je da bude voljen, razmažen. Da bi to postigao, Veljko Petrović je primenio taktiku deteta koje traži igračku. Zbog toga se ponekad ponašao durljivo, uvređeno, kao čovek koji svoje srce nosi na dlanu, a koga društvo bije svojim ledenim nerazumevanjem. Bila je to neka čudna igra satkana od hitro izmenjenih emocija. On, ta stara primadona, bio je ponekad ćudljiv, skoro na granici nekog oprezno građenog prkosa. A to njegovo nezadovoljstvo uvek je obrazlagao velikim, bombastim razlozima nekog svog promašenog, društvenog htenja.

Nikada nije bio tužan, ili ja to nisam uspeo da vidim, zbog nekih običnih, malih, ljudskih razloga. Uvek su to bili uzroci koji su se sa neke pozornice mogli izgovoriti povišenim glasom, neka mešavina tribunskog govora i suverenske prestone besede.

Takav stil ponašanja podrazumeva i svoje razrađene odstupnice, a Veljko Petrović ih je imao na stotine. Posmatrao sam ga kako Srbijancima, sa nekim tananim odstojanjem, vešto rasprodaje svoju građansku Vojvodinu.

VOJVOĐANI I DINARCI

VELjKO Petrović  je koristio svaku  priliku da provuče svoje divljenje pred svežim, moćnim dinarskim tipom, čija posleratna kolonizacija svojom svežom krvlju spasava trulu, lenju, posustalu Vojvodinu. Srbijanci i Crnogorci su ga slušali sa neskrivenim divljenjem i glasnim odobravanjem, slažući se sa njegovim ocenama sopstvenih vrlina. Veljko Petrović je svim društvima uvek prilazio sa namerom da svoje slušaoce opčini i zarobi, da ih pretvori u svoje obožavaoce.

SUTRA: ZALjUBLjENIK NOVE VLASTI U SLUŽBI NARODNOG FRONTA

Pogledajte više