FELJTON - NEMCI OPTUŽUJU SRBIJU ZA KOMUNISTIČKU PROŠLOST: U specijalnom vozu vratili Lenjina, dali novac za Oktobarsku revoluciju

Piše: Dr Predrag Kapor

01. 04. 2023. u 18:00

SRBIJI i Srbima se često prebacuje komunistička prošlost i vezanost za „socijalističku” Rusiju, što bi trebalo da bude i određeno opravdanje za sadašnje stavove u Nemačkoj (i na Zapadu).

Foto: Vikipedija

Tom prilikom se, izgleda, zaboravlja da su „očevi komunizma” bili upravo Nemci - Karl Marks i Fridrih Engels, te da se ulice i aleje sa imenom Marksa nalaze u brojnim nemačkim gradovima (Berlin, Bon, Dortmund, Hagen, Diseldorf, Frankfurt na Odri i Majni...), ali ne i u Srbiji i drugim bivšim socijalističkim evropskim zemljama.
Snažna „socijalistička” (Socijaldemokratska) partija postojala je i pre Prvog svetskog rata u Nemačkoj, kao i Komunistička partija Nemačke (KPD) pre Drugog svetskog rat i osvajala je 10-15% glasova na izborima za Rajhstag (1932/1933. to je bilo pet-šest miliona glasova) sve do 1933, kada su zabranjene sve partije osim NSDAP. KPD je postojala i posle u „kapitalističkoj” SRN (do 1956. kada je zabranjena zato što njeni „ciljevi nisu bili u skladu sa ustavom”).

PORED  toga, nemačke vrhovne vojne vlasti su 1917. u toku rata, omogućile Lenjinu da se vrati iz izbeglištva (u nemačkom specijalnom vozu) i dale mu finansijska sredstva da bi digao Oktobarsku revoluciju u carskoj Rusiji (i time Rusiju izbacio iz rata) i na taj način direktno pomogle stvaranju „prve zemlje socijalizma”. Inače, Lenjin je smatrao da je Moskva samo privremeni „štab socijalizma”, dok se on ne premesti u svoju stalnu prestonicu – Berlin. Službeni jezik Komunističke internacionale (osnovane 1919. godine kao „generalni štab svetske revolucije”) nije  bio ruski već nemački.

Takođe, zaboravlja se da je nakon Drugog svetskog rata u jednoj trećini sadašnje Nemačke (Istočnoj Nemačkoj) više od četiri decenije bila na snazi komunistička diktatura SED-a (koji je imao oko 2,5 miliona članova) sovjetskog tipa, daleko represivnija od samoupravnog socijalizma u bivšoj Jugoslaviji. Da ne govorimo o takvim stvarima kao što je Ministarstvo bezbednosti i svemoćna Služba državne bezbednosti (ŠTAZI) koja je 1989. imala aparat od 91.000 saradnika kojima je to bila osnovna delatnost, a pored toga 174.200 neoficijelnih saradnika - „doušnika” u svim društvenim strukturama, pa ne čudi što je pronađeno preko četiri miliona dosijea o građanima Istočne Nemačke - a (ili gotovo o svakom četvrtom građanu) i još dva miliona o građanima Zapadne Nemačke.

NA KRAJU šta je bilo sa suočavanjem sa „komunističkom prošlošću” u ujedinjenoj Nemačkoj? Do 2005. svega njih 1.737 (uključujući i „pucače sa zida”) bilo je optuženo u vezi sa tim, ali je samo njih 750 bilo i osuđeno (samo 40% dobilo zatvorsku kaznu koja nije preinačena u uslovnu slobodu), dok je od pripadnika Štazija njih 231 je bilo optuženi, a samo 69 osuđeno, s tim da je zatvorska kazna u skoro svim slučajevima preinačena u uslovnu. Ipak su oni Nemaci, makar ranije bili i komunisti.

Komunizam je od 1989. satanizovan u državama bivšeg „realnog socijalizma” Evrope i često proglašavan glavnim uzrokom mnogih njihovih društvenih i državnih problema, pri čemu bi, ipak, trebalo razlikovati ideološko - teorijsko učenje komunizma od njegove primene u praksi koja je donela prave traume, kako u ekonomskoj tako i društvenoj sferi. Nekritičko osuđivanje komunizma (socijalizma), ali njegovo izjednačavanje sa nacizmom i fašizmom, kao obilicima totalitarnih režima, ušlo je u svojevrsnu modu, a „antikomunističko” pravdanje kvislinštva u Drugom svetskom ratu prisutno je, kako u drugim zemljama, tako i u Srbiji, čime se umanjuje i značaj antifašističke komponente partizanskog pokreta otpora.

Službeni jezik Kominterne nije bio ruski već, nemački

Kakav god bio komunizam i Staljinov režim u SSSR, njegov doprinos slomu nacizma i fašizma u Drugom svetskom ratu, uz ogromne žrtve, je nesporan (iako se poslednjih decenija relativizuje), dok su neke druge razvijene evropske zemlje pružile slab otpor nemačkoj agresiji i bile srazmerno kooperativne tokom okupacije.

 MOŽE LI da se neprekinuta agresivna linija nemačkog ekspanzionizma u trajanju od 200 godina, koju je podržavala brojna nemačka intelektualna i naučna elita, sa nemerljivom produkcijom raznorodnih dela, porediti sa dva mala spisa - „Načertanijem” i Memorandumom SANU, nastalim u razmaku od 120 godina, i izvlačiti dokaze o „velikosrpskim planovima” iz toga? U Nemačkoj (i Austriji) to nije bio samo Adolf Hitler i njegova „Moja borba”, već čitava plejada filozofa, istoričara, profesora, političara, državnika, vojnika i drugih istaknutih ličnosti svog vremena... Malo ko van Srbije zna za Iliju Garašanina, a još manje da nabroji nekoliko akademike SANU koji su radili na Memorandumu, ali su zato mnogi i svetu (pre svega u Evropi) zna za Johana Gotliba Fihtea, Georga Fridriha Hegela, Artura Šopenhauera, Fridriha Ničea, Karla Marksa, Fridriha Engelsa, Maksa Vebera, Martina Hajdegera (član nacističke stranke od 1933), Karla Šmita (član nacističke stranke od 1933) i druge.

Ratne napore Nemačke u Prvom svetskom ratu direktno je podržavao veliki deo nemačke intelektualne i naučne elite. Podršku Adolfu Hitleru i nacionalsocijalističkoj državi je 1933. potpisalo 950 profesora nemačkih univerziteta i visokih škola, 88 pisaca i pesnika, a 1934. su to uradili i umetnici i kulturni radnici. Kao ljudima od nauke i knjige izgleda da im nije previše smetalo što su 10. 5. 1933. paljene knjige „nepodobnih” pisaca. Činjenica je da su mnogi intelektualci i naučnici (posebno oni jevrejskog porekla) morali da napuste nacističku Nemačku (Tomas i Hajnrih Man, Remark, Breht, Kle, Ajnštajn...), ali ih je, ipak, mnogo više ostalo u Nemačkoj koji su  verno služilo nacistima, a posebno oni koji su direktno radili na programu naoružanja, kao Dr Verner Haizenberg (dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1927) koji je vodio nemački nuklearni program.

SEĆANjA NA PROŠLOST

NEMAČKI animozitet prema „komunističkoj” Jugoslaviji moguće je razumeti ako se zna da je veliki broj nemačkih vojnika poginuo na ovim prostorima, ali i zbog toga što je najveći broj „domaćih” etničkih Nemaca morao da napusti svoje domove pred kraj Drugog svetskog rata ili neposredno nakon njega. To se dešavalo i u drugim zemljama Istočne Evrope, a u nekima u mnogo većem obimu. Verovatno se zbog toga smatra da egzodus Srba iz Hrvatske, ali i BiH i sa KiM devedesetih godina XX veka nije ništa vredno osude.

TU JE DOKTOR  fizike, ali i nacista i major SS, Verner fon Braun koji je rukovodio nacističkim raketnim programom  da bi posle rata bio direktor NASA u SAD i čak je (nakon 2 nacistička odlikovanja za zasluge) dobio 1975. Nacionalnu medalju za nauku SAD. Mnogi su stavili svoja praktična tehnička stručna znanja u funkciji masovnog ubijanja koje su vršili nacist kao, na primer, Fritz Sander, vodeći inženjer firme „Topf” iz Erfurta, koji je 27. 10. 1942. uredno prijavio patent za „peć za spaljivanje leševa sa kontinuiranim radom za masovnu upotrebu” . Sve sami „doktori Faustusi” (Getea i Tomasa Mana) koji su „prodali svoju dušu đavolu” (Hitleru i nacistima), ali ih uglavnom nije stigla zaslužena kazna.
Nemački pisaci, pesnici, filozofi i istoričari (Johan fon Herder, Vilhelm fon Humbolt, braća Jakob i Vilhelm Grim, Johan Volfgang Gete i drugi) koji su pokazivali razumevanje za Srbiju i srpski narod su daleka prošlost i došli su neki drugi koji ne pokazuju interesovanje i razumevanje.

SUTRA: NEMAČKA JE BILA BAZA USTAŠKOG TERORIZMA

Pogledajte više