FELJTON - DEČIJI VAPAJ ZA KOROM HLEBA: Zagrljaj morskih dubina večno sastajalište jedne mladosti

Đuro Zagorac

11. 06. 2022. u 18:00

SA SRPSKOM vojskom i vladom, preko albanskih i crnogorskih nedođija krenulo je desetine diplomata, novinara, zdravstvenih i humanitarnih dobrovoljaca.

Srpski vojnici stižu na Krf, Foto Arhiv "Novosti"

U tom čudesnom karavanu bilo je i tridesetak hiljada regruta, dečaka prispelih da služe vojni rok. Krenulo se..., plakala su deca, rikali volovi, uprezali konji. Hladno i tmurno vreme, iza njih krvavo Kosovo Polje...

Prva noć pod otvorenim nebom, bila je nalik karnevalskoj. Na svaki šušanj, pojavu šišmiša, pacova, zeca ..., čak i meseca, kad bi se ukazao između oblaka, tek stasali dečaci u uniformama bi otvarali rafalnu paljbu. Vremenom, dečaci, koji su podizali, pridržavali i nosili iznemogle, ostajali su i sami bez žamora, gubili su snagu i korak.

Kako su se ti dečaci hranili, vađenjem korenja i korom sa drveća; kako su odlazili na spavanje, obavijeni u grudve kao pčele, posebno je je impresioniralo američkog novinara Fortijera Džonsa. U jutrima koji su sledili mnogi od njih se nisu budili... Bolno do kostiju...

Albanska granica i prvi orijentir u prostoru, kontrolni punkt. Uzalud se iščekivalo, oni nisu pristizali. U dečačkoj koloni koja je krenula iz Kosovske Mitrovice nedostajao je svaki drugi, njih petnaest hiljada. Kuda sada, na koju stranu i s kim?

GLEDAJUĆI izbeglice, obične ljude, čiji je položaj bio toliko beznadežan, "svi smo se često pitali", zašto su ovi ljudi uopšte napustili svoje domove. Uz tu dilemu, Džons je još zapisao: "Siguran sam" da im okupator, pa ni Bugari, ne bi mogli da urade ovo "što doživljavaju". Delovalo mu je to "nepromišljeno", ali uz dodatak: "Oni su sledili svoj instinkt"!

E, baš tu je bila skrivena tajna.

Instinkt, duševno stanje, je moćan. Definiše se kao "nasledni nagon životinja i ljudi koji ih nagoni da, bez uticaja volje i razuma", dakle nesvesno, vrše izvesne radnje kojima je, u osnovi, cilj "održanje jedinke i vrste". Otud je i mudrovanje oko tog pitanja, da li su Srbi u tom ratnom događaju mogli odabrati manje tragičan put, suvišno i u odnosu na žrtve nemoralno.

Na putu kroz Albaniju, stariji vojnici su pristigli Džonsove dečake. Naložili su im da odbace naoružanje, sve što ih u hodu sputava. A njih je najviše zamarala i zemlji privlačila glad.

NIGDE, nema. Hleba! "Svi su bili do krajnjih granica malaksali: pravi pokretni leševi, oni su išli teško, mršavi i bledi, sa bolnim očima. Njihov žalosni marš produžavao se danima po kiši i blatu. Nikakva žalba ne iziđe sa usta ovih ljudi koji bejahu sve pretrpeli; kao gonjeni sudbinom, oni su išli ćuteći; ipak po koji put moglo se čuti da kažu - hleba; to bejaše jedina reč, koju su imali snage da izgovore...", zapis je francuskog poslanika Auguste Bope, koji je takođe izbegao iz Beograda sa srpskom vladom, a iznemogle vojnike susretao je u Skadru.

Po Bibliji, posle izlaska Jevreja iz Egipta, dok su išli kroz pustinju tragajući za Obećanom zemljom, Gospod im je svako jutro bacao s neba sitne komadiće hleba. Hleb je bio namirnica koju su Srbi u golgoti najčešće dozivali. Nisu uspeli da ga se domognu, ni od Boga ni od ljudi. Drama očajnika u Skadru nije mogla da promakne ni Džonsu. Dok su njegovi dečaci vapili za hlebom, nijedan, zapisao je, nije "ispružio ruku", sagnuo se u prosjaka.

Pokret, stiže komanda.

Potraga za korom hleba nastavljena je pešačenjem. Stotine kilometara, do Valone. I, konačno, susret sa saveznicima, Italijanima.

A TAMO? Nije bilo nikakvog, a kamo li neophodnog bolničkog smeštaja. Ulogoravani su na otvorenom, pored grada i reke. Izričito im je bilo zabranjeno da kroče u grad, kao da su bili kužni. Prekriveni vaškama i zaraznim bolestima i kao takvi opasni. A u logoru? Nije bilo ničega, ni hrane ni najneophodnijeg, hrane i zdravstvene zaštite. Spasioci su bili italijanski vojnici. Oni su sa Srbima delili svoje obroke. Umrli su spuštani pored, a onda i u reku koja se zagadila. I iz nje su pili, jer druge vode nije bilo. Dok su čekali brodove spasa, odlazak na Krf i Vido, od 15 hiljada dečaka preživelo je njih 9 hiljada.

Vido, ostrvo i luka spasa.

Dečake su preuzeli lekari i bolničarke. Hrane i vode u izobilju. Raj!

A u raju? Ne čuju se smeh, pesma. Samo jecaji, smrt je zagospodarila ostrvom. Kako izgladnele i oronule spasti od ishrane?

LEKARI, i pored posvećenosti i požrtvovanja, nisu u tome uspevali. Uvenulo cveće nije se moglo povratiti, da se ne osuši. Na kamenitim, Krfu i Vidu, Srbi su sahranjivani u 27 grobalja. Ni ona nisu bila dovoljna. Sa leševima se nije više moglo upravljati, pa se pribeglo i sahranjivanju u more. U zagrljaj morskim dubinama, u plavu grobnicu, položeno je njih pet hiljada. To mesto, večno prebivalište, sastajalište jedne mladosti, ovekovečio je Milutin Bojić (1892- 1917) u poemi "Plava grobnica", spevu u koji se smestila jednovekovna srpska istorija. I sam ispaćeni pesnik, nije doživeo vaskrs Srbije. Ovo stradalno mesto, francuski general Žofr je označio kao "nešto najstrašnije što je istorija dotad zabeležila".

Američki ratni izveštač, i naš Džons, ispratio je na večni počinak, u plavu grobnicu, još dve hiljade "svojih dečaka". Iz kolone, sa kojom je krenuo iz Kosovske Mitrovice, Golgotu su preživeli, vratili se u vaskrslu Srbiju, njih samo četvorica, od trideset hiljada.

DOŠLO vreme da se kreće, daleko "od mora" je Srbija!

Potekle su suze zaljubljenih, neke od ljubavnih veza krunisane su i venčanjima. Srbi su sa sobom odnosili razdraganost, buku, večernju pesmu, ono što je domaćinima najviše prijalo. Pokazalo se da ni jedan vek nije dovoljan da potre vezu Srbije sa ova dva ostrva, dva naroda.

Opraštamo se i od američkog i našeg ratnog izveštača, Džonsa. On o srpskoj epopeji i svojim užasima, nije vodio dnevnik. A i kako bi. Sve na njemu natapale su kiše i snegovi a sušili vetrovi. U "kompjuteru" mu je ostalo ono najvažnije, nezaboravno. I to je smestio u knjigu "Sa Srbijom u izgnanstvu". U njoj se može pročitati i ovo:

"Ako besmrtna posvećenost onome što se smatra ispravnim i časnim išta više znače u svetu, zemlju Srbiju i nacionalni duh Srba vredi sačuvati; oni imaju svetlu budućnost...".

Nije Džons, koliko znamo, dolazio da obiđe vaskrslu Srbiju. Srpske rane bile su i njegove, toliko bolne da su mu i životni vek skratile na ispod 50 godina.

Ili je Džons možda bio tužan, kao i predsednik francuske vlade Žorž Klemanso, što se Srbija, tako slavna država, odrekla svog dičnog imena; utopila se u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.

POKAJNIČKA PESMA O NARANDžI

DVA zelena ostrva u Jonskom moru, Krf dugačak 64 i Vido jedan kilometar, bili su jedina srpska slobodna teritorija u Prvom svetskom ratu, na kojoj su boravile sve najvažnije srpske državne institucije - parlament, vlada, vojska, patrijaršija. U dvogodišnjem periodu nije zabeležen nijedan incident, sukob s meštanima. Nije se dogodila nijedna kafanska ili druga tuča. Jeste, jedna krađa. Vojnik Laza, rodom iz Kosjerića, dok je prolazio pored brojnih voćnjaka, zastao je, pogledao levo i desno, i ubrao jednu narandžu.

Ubrao, i stavio u džep. Patrola ga je "snimila" na delu, uhvatila i privela. Da je Laza odmah pojeo omiljenu voćku, osvežio se, možda bi i prošao nekažnjeno. Kad se bruka otkrila, vlasnik voćnjaka je osuđenom Lazi doneo košaru narandži i molio da bude pušten. Pesma, pokajnička, koju je Laza ispevao o ukletoj narandži, pomogla mu je da se otvore zatvorska vrata.

SUTRA: Topovski pozdravi za Srbe

Pogledajte više