FELJTON - KOD PODVOŽNJAKA SE PUCALO: Vozač "Novosti" je povređene studente prevozio do bolnice

Mirko Stamenković

15. 11. 2021. u 18:00

SRBIJA je bila suočena sa samom sobom. Onda je bila u federaciji sa još pet republika i uvek se moralo paziti na to kako će ovaj ili onaj potez štampe odjeknuti u drugim republikama.

Partijski i državni funkcioneri kod podvožnjaka, Foto arhiva "Novosti"

To je bio krupan politički bedem pred partijskim i državnim rukovodstvom Srbije. Time se može objasniti otkud nam hrabrost da mnoge stvari objavljujemo "bez pitanja" ili čak da ulazimo i u neke direktne sukobe. I sve je to bilo "dobro skockano" u određene norme ponašanja - do studentskog bunta u Beogradu.

Tih dana je, međutim, isplivalo na površinu da su neki asistenti i profesori na Filozofskom fakultetu u klinču sa vlašću. Da je list "Student" opozicija poretku. Da vrh srpskih komunista zapravo nije usaglašen čak ni o jednostavnim pitanjima - da li je intervencija milicije bila prekoračenje dozvoljene sile ili nije. A razgovori članova partije i partijskih foruma u Srbiji često su ličili na dijalog gluvih, a moglo se čuti štošta - od pomirljivih izjava predsednika Skupštine Srbije Miloša Minića, koji je branio studente, do nervoznih reči Petra Stambolića, koji je u jednom trenutku parafrazirao Broza iz vremena pritiska Informbiroa: "Ova je vlast krvlju stvarana i samo je krvlju možete rušiti."

UZ PREĆUTNU saglasnost Slobodana Glumca, nas nekoliko naumili smo da "Novosti" u ovim događajima učinimo avangardnim "političkim listom", maksimalno se trudeći da podjednako objektivno prenosimo stavove obeju strana, iako smo znali da "glava kuće" može da strada i zbog sitnice. Slobodan Glumac se, kao ni u drugim prilikama, nije tome protivio, iako je svoj prvi mandat u "Novostima" upravo prevremeno završio zbog stvari daleko naivnije od praćenja studentskog bunta.

Bilo je i drugih sličnih situacija u kojima je naš list morao da "vibrira": na jednoj strani, da se drži "pravila igre" koja su nametale vlasti, a na drugoj - da ispuni svoju misiju sadržanu u svom nazivu. O demonstracijama u Prištini kasno u jesen te iste godine takođe nismo pisali onako kako smo hteli, već prema direktivi, ali su fotografije i u tom slučaju saopštavale ono što se u izveštajima moralo izostaviti.

Tako je bilo i kad je izbio štrajk rudara u Trepči, i još u nekoliko sličnih situacija.

SUDEĆI po svemu, nije postojala šansa da list iz zavetrine posmatra studentski bunt, niti pak da njegovi autori podlegnu uticaju "vrućih parola" koje su stizale sa Univerziteta. Naši izvori su u to vreme uvek pokušavali da otkriju prave pisce studentskih saopštenja. Mnogo je tragova koju su nas navodili na zaključak da su to činili uglavnom mladi asistenti.

Naši glavni izveštači informatori bili su Jovan Kesar, Gordana Logar i student Borislav Komad, tada "član ili pri štabu revolucije". Priča o tome sledi, o onome što su ljudi iz "Novosti" u tim napetim danima učinili i pretrpeli.

Kada je reč o "slobodi izveštavanja" "Novosti", jedno od ključnih pitanja svakako je - da li se pucalo kod podvožnjaka i da li su "Novosti" to pokušale da prikriju?

Upravo zato sam zamolio Jovana Kesara, koji je svoj radni vek proveo u "Borbi" i "Novostima" i koji je bio jedan od nezamenljivih zamenika glavnih urednika, da ispriča šta se stvarno zbilo. I kako se dogodilo da u to vreme baš on bude kod podvožnjaka.

EVO Kesarove priče: "U to vreme vladalo je pravilo da noćni dežurni ne može da napusti redakciju dok Tanjug negde oko 2 časa posle ponoći na teleprinteru ne pusti ono - 'laku noć".

I kada sam se već pakovao, javio se kolega Dušan Čukić, tada novinar `Borbe`, kasnije i sam glavni urednik `Novosti`, da mi javi da se nešto događa na Novom Beogradu i da se čuju i pucnji. Uzgred je dodao: 'Mojih iz `Borbe`, po običaju, nema."

Uzeo sam kola sa dežurnim vozačem i uputio se prema Novom Beogradu. Kod podvožnjaka gužva, a zaleglo i podosta onih 'plavaca'. Kolima se nije moglo dalje i ja sam se nekako provukao sa one strane pruge. Kao student, znao sam mnogo ljudi. Umešao sam se u grupu usplahirenih kolega studenata i pitao - a šta se ovde zbiva?

Neko je u tom trenutku gurnuo jedna vatrogasna kola koja su tu stajala i ona su krenula nizbrdicom i zatvorila podvožnjak. To je bio znak da milicija krene u juriš. Tukli su pošteno pendrecima - ili, kako smo ih mi zvali - vaspitnim palicama.

VEST O HICIMA NA NOVOM BEOGRADU

NISAM ni znao da je Kesar i sam u zoru bio u Gradskoj skupštini, kuda sam krenuo i ja. Kod Branka Pešića zatekao sam Nikolu Bugarčića. Verovao sam da nisu ni znali da su "Novosti" za izdanja za gradove oko Beograda već objavile vest o hicima kod podvožnjaka. Njih dvojica su me, međutim, pitali: "Zar "Novosti" odista moraju da objave da se pucalo kod podvožnjaka?" Odnekud znaju da Kesar piše izveštaj, pomislio sam i rekao: "A zar se to uopšte može sakriti?"

Dakle, da je neko iz vlasti odista naredio da se zabrani vest o pucnjavi kod podvožnjaka, oni bi to, kao i uvek, učinili preko glavnih urednika. Otuda i moja upornost da taj detalj, makar i toliko godina kasnije, razjasnim do kraja.

BEŽAO sam sa studentima i kada sam već posustao, a bila je to pustara, zastao sam u jednom jarku i rešio da iskoristim svoju novinarsku legitimaciju. Kada se pojavilo njih pet ili šest milicajaca sa 'vaspitnim palicama", pokušao sam da im objasnim da sam novinar. Jedan je samo rekao: 'Kakav novinar, udri po njemu!" I sav sam bio u bubotkama. Pošteno su me propustili kroz šake. (Milicija je, dakle, ne znajući, zapravo izudarala novinara "Večernjih novosti" i sina tadašnjeg generala vojske.)

Kada je već počelo da sviće, našao sam vozača, koji je u međuvremenu izigravao hitnu pomoć i povređene studente prevozio do bolnice. Otišli smo u Gradsku skupštinu. Branko Pešić, gradonačelnik, i Nikola Bugarčić, načelnik milicije Beograda, i sami su se vratili sa Novog Beograda, gde su kod podvožnjaka, zajedno sa Veljkom Vlahovićem, Dragim Stamenkovićem, Milošem Minićem i još brojnim funkcionerima, pokušavali da smire situaciju.

Grešio bih kada bih rekao da su Pešić i Bugarčić izričito tražili da zaboravimo na pucnjavu. "Novosti" su za beogradsko izdanje, jer tada nije postojalo jutarnje izdanje, objavile sve što se stvarno događalo kod podvožnjaka, uključujući i pucnjavu." Eto autentične priče.

TE NOĆI između 2. i 3. juna 1968. godine negde pred zoru probudio me je kurir. Došao mi je kao uredniku unutrašnje rubrike "Novosti" (na Banovom brdu tada nismo imali telefone) da pita treba li pustiti kompletan izveštaj o onome što se dešavalo na Novom Beogradu. Tako bismo verovatno pre svih imali izveštaj i u nekim gradovima u okolini Beograda.

U tom trenutku, bez telefona, nije bilo načina da saznam detalje o onome što se desilo.

Kurir me je pak obavestio da je kod podvožnjaka bio Jovan Kesar, i ja sam znao da će on sve napisati s merom i istinito.

Kada sam ujutru došao u redakciju i video Kesara sveg podnadulog od pendreka, nisam ga ništa pitao. Pustio sam ga da na miru napiše izveštaj za drugo beogradsko izdanje.

SUTRA: SVAKO JE RADIO SVOJ POSAO

Pogledajte više