VELIČANSTVENA LITIJA ULICAMA PODGORICE: Reke vernika u slavu Svetog Simeona Mirotočivog

Zvona Sabornog hrama u Podgorici oglasila su se snažno i svečano, podsećajući grad na koren iz kojeg je izrastao. Praznik Svetog Simeona Mirotočivog, patrona Mitropolije crnogorsko-primorske, ove godine obeležen je nekoliko dana ranije, jer u crkvenom kalendaru pada u vreme Velikog posta. Molitveno i saborno, uz prisustvo arhijereja, sveštenstva, monaštva i hiljada vernika, Podgorica je još jednom posvedočila živu snagu svog duhovnog nasleđa.

Svečanost je započela svetom arhijerejskom liturgijom u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja, koju je služio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, uz sasluženje mitropolita mileševskog Atanasija, zahumsko-hercegovačkog i stonsko-primorskog Dimitrija, budimljansko-nikšićkog Metodija, kao i episkopa delčevsko-kamenickog Marka iz Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije i vikarnog episkopa dioklijskog Paisija.

U molitvenoj tišini i svečanom poretku, liturgiji su prisustvovali i predstavnici državnih i gradskih vlasti - predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić, gradonačelnik Podgorice Saša Mujović i predsednica Skupštine Glavnog grada dr Jelena Borovinić Bojović.

Sveti Simeon - vladar koji je izabrao monašku keliju

Posle čitanja Jevanđelja, sabranima se obratio episkop Marko, podsetivši da Sveti Simeon nije bio samo vladar i državnik, već čovek duboke i istrajne vere. Naglasio je da on nije jedini koji je napustio zemaljsku vlast, ali da je jedinstven po tome što je više zavoleo skromnu monašku keliju nego carsku palatu.

- U toj zameni mesta, da otac postane duhovni sin, a vladar monah, ogleda se veličina njegovog podviga - poručio je episkop Marko.

Oslanjajući se na jevanđeljska blaženstva, vladika je istakao da smo „siromašni duhom bez Boga, a bogati sa Bogom“, naglasivši da je Božja pravda uvek satkana od ljubavi, milosrđa i praštanja. Jedina istinska pravda, kako je rekao, pokazana je na Krstu Hristovom - u samopožrtvovanoj ljubavi.

- Visok je to kriterijum - rekao je episkop Marko - koji se stiče trudom, molitvom i podvigom, ali nas upravo tim putem Bog uzima u svoje naručje i ispravlja svaku nepravdu.

Pokajanje kao snaga državnika

Na kraju liturgije, pred polazak litije, mitropolit Joanikije podsetio je da je Sveti Simeon bio veliki ratnik i državnik, ali pre svega čovek nepresušne vere. Nije bio bez greha - kao nijedan vladar - ali je znao da se kaje, da proliva suze i da vrlinama nadvlada slabosti.

- Upravo ta sposobnost pokajanja razlikuje svetitelja od pukog istorijskog junaka - istakao je mitropolit.

Govoreći o njegovoj istorijskoj misiji, mitropolit je podsetio na objedinjavanje Zete i Raške, oslobođenje naroda i postavljanje temelja državnog, kulturnog i duhovnog procvata, koji će u punoj meri zasijati u ličnosti Svetog Save.

- Kada je to učinjeno kao Božja zapovest, država je počela da napreduje u svakom pogledu - rekao je mitropolit, dodajući da su potonje dinastije - Balšići, Crnojevići i Petrovići - sebe doživljavale kao naslednike Nemanjića, čuvajući njihovu duhovnu i državotvornu tradiciju.

Posebno je pomenuo blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, koji je ustanovio litiju od Sabornog hrama do Nemanjinog grada, obnavljajući ne samo svetinje, već i narodno pamćenje i duhovno jedinstvo poverenog mu naroda u Crnoj Gori.

Litija kao hod ka Nebeskom gradu

Po završetku liturgije, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i više hiljada vernika - roditelja i dece - krenuli su u tradicionalni krsni hod od Sabornog hrama do Nemanjinog grada. Ikone su nošene visoko, barjaci su se lagano povijali, a molitveni poj stapao se sa koracima naroda koji je hodio istim putem kojim su, simbolično, hodile generacije pre njih.

Na Nemanjinom gradu osveštani su slavski darovi, a mitropolit Joanikije u obraćanju je istakao da svaka litija ima dublji smisao - ona je nastavak one prve litije na Cveti u Jerusalimu i simbol puta ka Nebeskom gradu, večnom Jerusalimu, "koji je svima nama mati“.

- Taj put je put Hristov, put Svetog Simeona i Svetog Save, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog - put ljubavi, žrtve i sabornosti - poručio je mitropolit.

Podsetio je i da se istog dana proslavlja Sveti Teodor Stratilat, čiji se deo moštiju čuva u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja, te je blagoslovio sabrani narod i grad Podgoricu.

Podgorica tog dana nije bila samo administrativni centar, već mesto susreta istorije i večnosti. U molitvenom hodu između hrama i Nemanjinog grada još jednom je potvrđeno da se državnost i vera ne suprotstavljaju, već prožimaju - onda kada su utemeljene na pokajanju, ljubavi i spremnosti da se, poput Svetog Simeona, carska palata zameni tihom monaškom kelijom.

(24sedam)