JESU LI MI UNUCI PORASLI? Delovi razgovora koje su od početka pandemije vodili seniori u domovima za stare i oni koji o njima brinu
KAKO mi izgleda ćerka, da li mi se sin ugojio u izolaciji, jesu mi unuci porasli? Sve je u redu sa vašima.
Foto Arhiva
Doneli su vam vašu omiljenu kafu, namirnice i pun ceger poljubaca.
Ovo su delići razgovora koje su od početka pandemije vodili seniori u domovima za stare i oni koji o njima brinu pri Gerontološkom centru Beograd. U danima kada posete nisu bile dozvoljene, doktorka Aleksandra Nikitović i radni terapeut Vlado Radulj činili su, sa ostalim zaposlenima Doma Bežanijska kosa, porodicu korisnicima i sponu sa njihovim najbližima. A u više navrata i u karantinskom radu, bili su odvojeni, takođe, od svojih porodica.
Strah od bolesti i smrti, koji i svakodnevno tinja u podvesti najstarijih, virus korona dodatno je podgrejao. U atmosferi neizvesnosti da li će razboleti, dr Nikitović bila je tu da stanarima Doma Bežanijska kosa pruži lekarsku pomoć, ali i podršku koja im je takođe bila neophodna. Sve uobičajene aktivnosti, merenje pristiska, davanja terapije, dodatno su otežale pod borbom protiv virusa. Kad su porodice seniora iz epidemioloških razloga ostale iza kapije i dostupne samo preko žice ili mobilnih telefona, na scenu je stupio kolektiv Doma. Da preuzmu ulogu ćerke, sina, komšije, a oni mlađi i najvoljeniju rolu - unuka.
- Bilo je veoma teško kada nisu mogli da se vide sa svojima, a uz to su se javljali i strahovi, anksioznost, osetljivost - kaže u razgovoru za "Novosti" dr Nikitović. Saradnja Vlado Radulj (levo), Foto Arhiva
- Koliko smo se trudili da dvadesetčetvoročasovnim radom ostanu fizički zdravi, brinili smo se i da ostanu zdravi mentalno. U tim trenucima, im je prijao i razgovor o drugim temama, ne samo o kovidu.
PESMA I APLAUZ
PRENOSILI smo im pozdrave najbližih, pisali im čestitke i pisma, ali i razmenjivali namirnice koje donose - kaže za "Novosti" Vlado Radulj, koji 38 godina, od osnivanja, radi u Domu Bežanijska kosa.
- Kada je počela izolacija, pravio sam svakave performanse kako bih ih oraspoložio. Nešto što će mi ostati u sećanju je scena kada smo u 20 časova aplaudirali za zdravstvene radnike. Izašao sam u dvorište, zapevao, a onda su svi stanari Doma izašli na svoje terase i zapevali i aplaudirali sa mnom.
Uprkos strogim merama zaštite, i redove zaposlenih načela je korona. Neki su uspeli da je pobede, dok se pojedini u domove nisu vratili. I u ovim situacijama, mnogi su zbog korone izgubili svoje cimere, sa kojima su delili životni prostor, svakodnevicu.
- Bili su veoma tužni, pa smo morali da sa njima prebrodimo ovaj gubitak - objašnjava doktorka.
- Lakše je otkako je počela vakcinacija jer je većina stanara doma vakcinisana. Oni koji nisu, to nisu učinili zbog trenutnog zdravstvenog stanja.
Sa korpom bombona za zdravlje, uz rođendansku pesmu, sa terapeutom Raduljem, najstariji Beograđani, koji su svoj dom pronašli pod krovom Doma Bežanijska kosa, oduvali su okrugle "osmice", "devetke" - jubileje. Pesmom "Da imam srca dva, dao bih vam obadva" otvarao je Vlado vrata sobe, ali i srca seniora u danima kada su najbliži čestitke slali poštom ili preko video-poziva.
SADA MNOGO LAKŠE
POSETE stanarima domova za stare dozvoljene su samo vakcinisanim korisnicima.
- Sada je mnogo lakše. Porodica može da im dođe, ali se poseta odvija u kontrolisanim uslovima u prostoriji određenoj za to, pod maskama - kaže pomoćnica direktora Gerontološkog centra Beograd Milica Đorđević.
- Moram da se zahvalim svima od 1.200 zaposlenih koji su pokazali maksimalnu disciplinu i posvećenost, a u nekoliko navrata provodili po 14 dana na poslu, ne odlazeći svojim kućama.
U okruženju u kom oni rade, tanka je linija između posla i toga da posao postane druga kuća.
Korona ih je još više iako fizički udaljila, emotivno pribila jedne uz druge. Simpatije koje su izrasle među zidovima doma za stare u danima izolacije razdvojili su voljene seniore, a njihovo "dete doma", kako zovu terapeuta Vlada, bilo je tu da prenese pozdrav, osmeh, dašak iščekivanja.