Malo je uspešne braće u sportu. Ima ih. U rukometu ih je bilo,verovatno i najviše - Pokrajci. Peruničići, Krivokapići, pre Nenadići, sada Nenadići...

Deluje neverovatno, ali ti Nenadići su stvarno „rukometna dinastija”. Stariji ljubitelji ovog sporta sećaju se Velibora i Marka. Očevim i stričevim stopama krenuli su Petar (Berlin) i Draško (Flensburg). Oni su sada „braća barjaktari”. I gosti „Sporta”...

Veliki je pravoslavni praznik. Počinjemo priču baš na tu temu.

- Vraćam se u Nemačku na Božić. Biću na doručku kod kuće i posle pravac na avion - kaže Petar Nenadić.

Kod Draška je plan malo fleksibilniji:

- Ostajem u Beogradu do 11. januara. Kad je Božić u pitanju, držimo se onoga što su nas đedovi naučili, tradicija i postoji da bi se poštovala. Sada ima mlađih, pa ne moram da pijučem, kako to običaj nalaže. Rodio se Aleksa, stric sam, on će da me zameni u toj ulozi, samo još malo da poraste.

Spremanje jela za Božić je na majci.

- Trpeza je 99, 9 odsto njenih ruku delo - konstatuje Petar.

- Kad si video oca da kuva? uskače Draško.

Nedavno su dva brata udarila jedan na drugog u Bundesligi. Sastali su se Flensburg - Berlin...

SAMO TATA „BRKA” Otac Velibor je bio odličan rukometaš, sportski radnik, sada je poznat kao tata Petra i Draška. I svi ga znaju po brkovima, zaštitnom znaku. Draško: Meni brkovi i ne rastu, mada se trudim. Puštao sam kosu, pa ste me prozvali Radašin. Brzo sam shatio da mi ne stoji.

- Bilo je čudno, ali posao je posao. Nismo se puno pitali u tom meču, ipak su oni šampioni Evrope. Nisam ga namerno napadao, ipak je mlađi - šali se Petar.

- Nije istina, Peki. „Šinuo” mi je jednu preko glave, nisam ni video loptu - ispravlja starijeg brata Draško. - To je bilo prvi put da igramo jedan protiv drugog, nije lako, emotivno. Kod trenera Ljube Vranješa je stroga disciplina, ne smemo da pričamo sa protivncima pred utakmicu, pa sam se tada samo pozdravio sa Perom. Čudan osećaj.

Obojica su igrali u Zvezdi, u različitim periodima. Isto je bilo i sa Španijom. Samo je Petar igrao u Mađarskoj i Poljskoj. Obojica su sada u Nemačkoj, ali opet na različitim stranama.

- To što smo na različitim stranama, to je samo sticaj okolnost. Valjda nam je suđeno da nam se putevi razilaze. Nadam se da će jednom i da se spoje. Ako se to ne dogodi, Bože moj... U našem sportu nema velikog izbora. Kvalitetan rukomet je spao na tri zemlje, Nemačka, Francuska, po dva kluba Mađarske i Poljske i po jedan Švajcarske i Makedonije. To je ceo rukomet. Nažalost - priča Petar.

ALEKSA JE MALI ZA NAVIJAČA, ALI... Nedavno je mama Jelena za sina Aleksu rekla da će da navija za Partizan, na nju. Pitamo Petra da li je to moguće, ako se zna da je on zvezdaš „od glave do pete”.
- Verovatno se mama šalila, još je Aleksa mali za te stvari, mada svi putevi mu vode ka Zvezdi.
U tom tonu će i stric Draško:
- Odmah sam mu kupio zvezdine stvari sa natpisom „Delije sever”.

Mlađi je u najjaču ligu na svetu stigao godinu dana pre starijeg brata:

- Obično Petar meni otvara puteve, sada se zadesilo da ja prvi odem u Bundesligu. Nadam se da ćemo dugo tamo da ostanemo. To je prava rukometna nacija, svaka utakmica se igra pred punim tribinama, retko gde možete da doživite taj rukometni fanatizam.

Oni najbolji klubovi imaju zgusnut kalendar takmičenja.

- Od 11. februara do 28. marta igraćemo 14 utakmica - ističe Petar.

- Šta ja onda da kažem, bolje da ne vadim kalendar -smeje se Draško. -Za polusezonu sam odigrao 35 utakmica. Dok sam bio u Španiji za sezonu ukupno 31. U prvenstvu 30 i jednu u Kupu.

Jako zanimljiva liga, ne zna se ko će da pobedi. Intersuje nas šta treba da se radi da bi se zaslužilo mesto startera u takvim ekipama, u takvoj ligi..

- Moraš da budeš mnogo veliki profesionalac da bi uspeo tamo. Samo „arbajt”. Strogo, surovo. Mi smo za njihov Božić imali trening, potom oputovali za Gumersbah, onda i ne pitaš da te puste za tvoj Božić. Pripreme su - pakao. Za šest nedelja smo odigrali 16 utakmica. Kad si nov, moraš svaku da zapneš. Svih 16. Ja sam bio nov - čini se da se Petar nerado seća tog letnjeg perioda..

Nadovezuje se Draško:

DA JE ZDRAVLjA I PORODICE Pitamo braću kakve su im želje u 2015. godini.
Petar: Samo zdravlje i to je to.
Draško: Da smo familijarno na okupu. Gore, u Nemačkoj, sve je hladno i surovo, prija toplina doma, kad se dođe ovde.

- Nije lako da dođeš, nisam imao veliku reputaciju pred dolazak u Flensburg. Saigrači me prihvatili, Ljuba mi ulio ogromno poverenje, dobio sam veliku minutažu. Ukoliko pošteno radiš posao, sve dođe na svoje. Sada o tome i ne razmišljam. Sada te gaze utakmice, naravno, bude krize, loših partija, ali posle tri dana ide nova utakmica. Moraš da daš sve od sebe. Svaka mora da se pobedi, čak i kad na treningu igramo jedni protiv drugih. I slažem se sa Petrom, pripremni period kod Nemaca je najbitniji. Pošteno nas gaze. Tri treninga dnevno. Ne gleda se na sat. Znam samo da puno traje. Moraš da budeš spreman kao životinja.

Sasvim druga filozofija.

- Igraš sreda-subota, praktično nema treninga. Bitno je da imaš dobrog trenera, koji ima osećaj da ne lomi igrača. Imao sam dve-tri loše utakmice, ali igrao i dalje, svi imaju „kredit”, ne tera te trener na klupu posle prve greške.

Kad smo kod trenera, logično je da se postavi pitanje u razlici između „tamošnjih” i naših.

REČ-DVE O GRADOVIMA Jedan u Berlinu, jedan u Flensburgu. Dva, u svemu, različita grada.
- Super je Berlin, fasciniran sam, ljudi kažu da je to „Mali Njujork”. Uvek je puno, ima šta da se vidi i obiđe. Nije prljav kao što pričaju. Volim velike gradove. Ubedljivo najlepši u Nemačkoj - smatra Petar. Flensburg je druga priča.
- Volim more, to me vadi. Flensburg je na moru, doduše onom mnogo hladnom... Podseća na skandinavski grad, uostalom nekoliko puta je bio u sastavu Danske. Do Danske je samo dva kilometara. Ima 80.000 stanovnika, sve nam je blizu, samo o rukometu se priča, što mi prija. Kad mi Flensburg dosadi, odem kod Petra u Berlin.

- Nenormalna razlika - jasan je Petar. - Ne zato što su naši loši, već se ovi u Nemačkoj bave igračima, razgovaraju sa njima, ne razdvajaju ih na mlađe i starije, svako ima svoj zadatak, trener ukaže šta smeš, šta ne smeš. Drugi je mentalitet kod naših, sve je potpuno drugačije. Pitanje je kako bi sve bilo da takav jedan stranac dođe ovde. Hiljadu puta sam rekao da mi u rukometu nemamo Željka Obradovića, Dudu Ivkovića, Karija Pešića, Božidara Maljkovića... Nemamo trenerskog asa. Mogu da se ljute svi naši treneri, ali mislim da je to tako.

Draško: Treba studiozno da se bave treneri ovim poslom, kao na Zapadu. Fascinantno je kako Ljuba radi. Samo jednu utakmicu sprema 12, do 14 sati. Nebitno protiv koga igramo, isti fokus, koncentracija, nema ošuštanja. Voleo bih da se i kod nas treneri studioznije bave tim poslom. Greota je ne iskoristiti potencijal koji imaju naši igrači, koje dosta cene u inostranstvu, pričaju o nama sa dozom respekta. To treba da se iskoristi.

Španski leži Srbima, ali sa nemačkim ide teže...

- Kratko sam u Nemačkoj, ali ide. Sa Igropulom pričam na srpskom, sa Ikerom Romerom na španskom. Sporazumevam se, to je najvažnije - smeje se Petar.

U Flesnburgu nema Španaca...

- Kada smo došli Bogdan Radivojević i ja u klub, Ljuba Vranješ je rekao da što pre naučimo nemački. I zapretio je kaznom od 500 evra, ukoliko čuje da smo na srpskom, u svlačionici, pod tušem, u autobusu - ikog ogovarali. Mi imamo samo tri Nemca u ekipi, čak sedam Danaca, nas dvojica smo Srbi. Na šta bi ličilo kad bismo svi pričali na svom jeziku... Još učim nemački. Osnovno znam, sporazumevam se, idem na časove, ali može mnogo bolje. Španski nama leži.

Učenje nemačkog „ili milom, ili silom”.

- Ako u svlačionici ne pričamo nemački, svaka reč košta 25 evra. Na dan utakmice - duplo. Kad zvoni telefon 30 evra. Jednom mi je Draško izvadio tih 30 evra iz džepa, jer me je zvao, dok smo bili u svlačionici. Ne smemo na obroke da dođemo u papučama, kad se kasni na obrok minut košta 20 evra. Na dan utakmice - duplo.

Tarifa u Flensburgu je veća.

- Kod nas su kazne nešto veće, ali na kraju godine, cela ekipa od tih para ide na zajedničko putovanje - otkriva Draško Nenadić.

REPREZENTACIJA
Nije jasno zašto nema Nenadića u reprezentaciji Srbije. Kao da igrački kvalitet imamo na „tone”.

- Zbog rukometa je važno da Srbija ode na EP u Poljsku. Desilo se Islandu da propusti jedno veliko takmičenje, može onda i nama. Ja sam uvek tu za reprezentaciju. Šta bude, biće - jasan je Petar..

Vidi se da je Drašku teško dok priča o nacionalnom timu...

- To su sve naši drugari, želim im puno sreće u kvalifikacijama za EP. Želim i da dođe pravi stručnjak i iskoristi igrački potencijal koji imamo.

PROČITAJTE I OVO:
* Đorđević: Nema više spuštanja lestvice
* Menadžer: Fofana u ovom momentu nema prostora pored Lazovića i Škuletića
* Luković: Pečat na krunu sa Zvezdom
* Životna azbuka Radomira Antića: Sportisti su ponos Srbije
* Mijailović dobio pisanu odluku o zabrani treniranja s ekipom, pojedini igrači će tražiti da se vrati u tim?
* Mihajlović blizu Sent Etijena
* Perkins o dolasku u Partizan: Ne mogu ništa da kažem u ovom momentu, ne znam o kakvoj se ponudi radi
* Petrić trener Sinđelića