NA večeri posle polufinala Svetskog prvenstva u Španiji, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divac rekao je Aleksandru Đorđeviću: "Ako ti neko kaže da je verovao u vas, budi siguran da laže". Rekao mu je to kao prijatelj, ne kao visoki sportski funkcioner.

Ostaće tajna da li je bilo onih koji su iskreno verovali da nacionalni tim predvođen selektorom početnikom, s nekolicinom igrača koji su vrhunsku košarku videli samo na televiziji, može da dočeka doček na čuvenom skupštinskom balkonu, s kojeg je sjaj srebrne medalje osvetlio do tada mračnu perspektivu naše sportske mezimice. Pamtiće se da je samo jedan čovek verovao - Saša Đorđević.

Stajao je na tom balkonu 1995, posle nezaboravnog finala Evropskog prvenstva u kojem je Litvancima ubacio 41 poen, ali šta mu je dalo za pravo da pomisli da će se tamo vratiti 19 godina kasnije, kao selektor sa skromnim trenerskim iskustvom? Ovu nedoumicu pokušaćemo da odagnamo u razgovoru sa igračkom ikonom srpskog basketa. Od one nezaboravne polufinalne madridske noći i pobede nad evropskim prvakom Francuskom, i trenerskom ikonom.

- Mislim da dosta dobro poznajem košarku i stanje u košarci. Imam reprezentativno iskustvo kakvo malo ko ima, principe selekcije igrača i saradnika. Nisam sumnjao u najbolju selekciju igrača i ljudi s kojima radim, nisam sumnjao ni u kvalitet srpskih košarkaša, a razni su razlozi zbog kojih nam je u prošlosti bežao reprezentativni rezultat.

SVAKI TRENER IMA SVOJ PEČAT RADILI ste sa većinom velikih trenera. Možete li da odredite čijem stilu je vaša filozofija najpribližnija?
- Od svakog sam uzeo nešto, ali svaki trener, tako i ja, ima svoj pečat. Posmatram, učim, putujem u Ameriku. Počeo sam izuzetno mnogo da cenim jednostavnost u američkom načinu igre, atletsku superiornost i tehničko savršenstvo uz, naravno, besprekoran talenat koji ti igrači imaju.

Podsećamo vas šta je prethodilo španskom podvigu: debakl Crvene zvezde i Partizana na fajnal-foru ABA lige, atomski rat njihovih čelnika, slika naše košarke bila je crnja neko ikad?

- Srpsku košarku ne predstavljaju samo klubovi, već i reprezentativne selekcije. Kroz istoriju su je brendirali uspesi reprezentacije. Koliko imamo klupskih titula? I slovima i brojkom - četiri. Složićete se da je to mizeran broj u odnosu na klupske titule nekih drugih evropskih nacija, a onda ćete shvatiti da je naša košarka vrednovana rezultatima ljudi koji su nosili i koji će nositi reprezentativni dres. Tri godine intenzivno sam se spremao za ovo, siguran u ono što znam i još sigurniji u ono što ne znam. Postaviš sebi cilj i predano mu se posvetiš, a košarka se igra na dva načina: da bi se igrala i da bi se pobedilo. Mene prvi uopšte ne interesuje.

Koliko je značajan sjaj srebrne medalje u Španiji?

- Veoma značajan, ali i već zaboravljen. Sada nas vodi sledeći cilj - direktan plasman na Olimpijske igre 2016. u Riju, što znači da je potrebno da igramo u finalu Evropskog prvenstva ove godine. Time želimo da učvrstimo veru u istorijski trejdmark Srbije, sa jasnim ciljem osvajanja medalja na svakom takmičenju. Najveći rezultat medalje u Španiji je taj neraskidiv spoj reprezentacije i ljudi koji je prate. Na jednom sastanku rekao sam igračima: "Vi ne znate šta ste uradili". Kažu "znamo", a ja im ponovim: "Ne, ne znate".

REBRAČA VIDEO JUGOSLAVIJU ČESTO su se čuli komentari da je igra Srbije na SP u Španiji ličila na onu iz doba Jugoslavije. Da li je to najlepši kompliment?
- Sigurno jeste. I moj bivši saigrač iz reprezentacije Željko Rebrača rekao mi je da ga je igra podsetila na onu iz devedesetih. Gledao nas je na televiziji, a video ono što nas je krasilo u periodu kada smo bili dominantni. Drago mi je ako smo se makar malo približili tome.

Da li je ovo bio voz koji srpska košarka nije smela da propusti?

- Ne znam, ali je bilo vreme da voz krene punom parom. Kada su vagoni prve klase, a to su igrači, onda uživate u putovanju. Mogu svi treneri i funkcioneri da crtaju po tabli, ali košarka ne može bez igrača. Bez nas može. Mi smo pomoćni radnici koji bi trebalo da im pruže šansu da rastu i postanu zvezde, prave ličnosti. Takve figure su potrebne košarci.

Kada smo kod vozova, na šta se odnosila izjava da pre Svetskog prvenstva niko nije hteo da uđe u "ćiru", a sada bi svi da se ukrcaju u brzi voz?

- Osećali smo da ljudi sumnjaju u nas, čak i oni iz sveta košarke. Sigurno ima razloga zbog kojih se sumnjalo. Jedan od njih su otkazi igrača. Priznajem samo povredu kao opravdanje za otkaz, ili kada neko dođe u godine kada reprezentacija može da mu naškodi zdravlju. Rekao sam igračima da je sada na nama da iznenadimo skeptike. Tri utakmice su mi se najviše urezale u sećanje, sve tri sa Francuskom. Prva na turniru u Ortezu kada smo postali tim, druga u grupi na Svetskom prvenstvu kada smo ostali tim, i treća u polufinalu kada smo postali timčina.

Da li su zlatne želje na Evropskom prvenstvu zasnovane na realnosti, ili su deo strategije koju ste uspešno sproveli na Svetskom prvenstvu, kada ste igrače ubedili da vrede više nego što oni sami misle?

NAJBOLjI DOK NE SRETNEŠ AMEREDA li zaista verujete da u doglednoj budućnosti možemo da pobedimo Amerikance?
- Radimo na tome. Da bismo došli do te pobede potrebno je da se češće srećemo sa njima. Mislim da smo u poslednjih 20 godina samo dva puta igrali protiv Amerikanaca, na SP u Indijanapolisu 2002. i na OI u Atlanti 1996. U suprotnom, imaćemo lažnu sliku o tome gde se nalazimo. Misliš da si mnogo dobar, a kada izađeš na crtu najboljima shvatiš da nisi baš toliko dobar. Moramo da izađemo iz okvira naše male zemlje i vidimo šta se radi u svetu. Mnogi to ne shvataju.

- U ovom trenutku ne možemo da pobegnemo od rezultata koji smo ostvarili u Španiji, niti imamo razloga da se plašimo ili govorimo kako je uspeh došao prerano. Nema više spuštanja lestvice, možemo samo da je podignemo na veću visinu. Osim nespornog kvaliteta koji posedujemo, za ostvarenje takvog cilja potrebno je da igramo najbolje u utakmicama koje određuju vrhunski rezultat. U tome je suština takmičenja.

Koliko će dugo reprezentacija moći da se bori sa sve učestalijim ponudama da preuzmete trenerski posao u nekom od evropskih klupskih velikana (Olimpijakos, Real Madrid)?

- Normalno je da te ponude dolaze, ali ja sam na ozbiljnom zadatku koji me u potpunosti ispunjava i zahteva "ful tajm" angažman. Da nema ovoga što mi je primarno, verujte, trčeći bih otišao u Real Madrid. Ali, to bi bilo nekorektno i prema reprezentaciji i prema ekipi koju bih preuzeo. Kada sedite na dve stolice, tu od profesionalnog rada nema ništa. Nisam prihvatio poziv Moke Slavnića da 2007. budem pomoćni trener u reprezentaciji, jer sam usred sezone preuzeo Milano. Jednostavno, takav sam.

Mnogi bi rekli da odbijanje takvih ponuda u današnje vreme nije baš racionalno.

- Mislite, nije racionalno za mene ili za reprezentaciju? Pustite vi mene, biće valjda Real Madrida i za deset godina.

Dakle, do kada Srbija može da računa na Sašu Đorđevića?

- Potpisao sam ugovor na tri godine, dakle, zaključno sa olimpijskom 2016. Kada istekne, sešću za sto sa ljudima iz KSS. Postoje razni pravci...