BUDIMIR Vujačić (4. 1. 1964, Petrovac, Crna Gora) ne voli da se pojavljuje u medijima, ne pamti se kada je dao poslednji intervju, ali kada reši da priča onda - sve puca. Bira reči, ali su one oštre kao brijač. I ne beži od najtežih pitanja.

Sve je krenulo iz Petrovca?

- Kao klinac počeo sam da trčim za loptom, Petrovac je igrao u Crnogorskoj ligi, a ja sam sa 16 godina debitovao za seniorski tim. Kasnije mi je mnogo pomoglo to što sam kao veoma mlad osetio seniorski fudbal, bez obzira na to što je to bila Treća liga.

Iz Petrovca u Obilić?

- Završio sam srednju školu u Baru i došao u Beograd da studiram DIF. Dao sam dve godine, a uporedo sam nosio dres Obilića u tadašnjoj Srpskoj ligi, koja je bila dosta gledana, na primer, u Novom Pazaru smo igrali pred 12.000 gledalaca. Godinu i po dana sam studirao i igrao kako bih se izdržavao.

Iz Treće srpske lige u nemačku Drugu ligu, kako?

- Potpisao sam tako što je Anton Rudinski, tadašnji trener Frajburga, došao na "Marakanu" da gleda Crvenu zvezdu. A sutra ujutru u 10, pošto je imao avion uveče, došao je na utakmicu Obilića i ja tako odoh u Nemačku.

Frajburg je tada bio drugoligaš?

Pročitajte još Zvonko Varga: Napravio sam glupost veka

- To mi je najveća škola u životu, formirao sam se kao čovek, mada mi nije bilo nimalo lako. Ukapirao sam tamo šta su prave vrednosti i dobro sam zapamtio reči predsednika Frajburga: moraš nešto da daš da bi dobio. Jasno, ako želiš nešto da napraviš, moraš i da se dobro potrudiš. Zato i kažem da je Nemačka bila ključna etapa moje karijere, jer sam morao brzo da se prilagođavam da ne bih otpao. A u Frajburgu su igrali i Joakim Lev, aktuelni dugogodišnji selektor Nemačke, Sulejman Sane, otac vunderkinda koji danas nosi dres Mančester sitija, Alfons Higel, koji je kasnije bio oslonac Kelna...

Onda opet iznenađenje, povratak u Srbiju, ali u Novi Sad?

ŽAL ZA FRANCUSKOM 1998! U DRESU reprezentacije Jugoslavije odigrali ste 12 utakmica?
- S obzirom na to šta se sve događalo, možda mogu da budem zadovoljan. Kada sam bio najbolji i u naponu snage, 1992. godine, vratili su nas iz Švedske. Teška povreda, a potom i sankcije, uticali su na to da se bitno smanji moj broj utakmica u najdražem dresu. Ostaje samo veliki žal što nisam bio na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, a sigurno bih igrao.

- Jednostavno, radilo se o privatnim razlozima, moja sadašnja supruga je iz Beograda, a mi smo tada bili u vezi... Tako sam se vratio u Jugoslaviju i obreo u Vojvodini, gde je tadašnji trener, nažalost pokojni Ivica Brzić, insistirao na mom dovođenju. A u Vojvodini je sve krenulo uzlaznom putanjom.

Druga sezona i titula, mnogi smatraju da je imala veću specifičnu težinu nego one koje je osvajala velika četvorka?

- To je nešto neponovljivo. Došao je za trenera Ljupko Petrović, imali smo neverovatnu sezonu, a ja sam došao i do A reprezentacije, debitovao sam protiv Belgije u Briselu 1989. Ta godina je izbacila mnogo mladih, Mihajlovića i Jokanovića pre svega, a veteran Šestić je imao fantastičnu sezonu. Igrali smo šampionski, u Novom Sadu su pali svi velikani: pobedili smo Hajduk sa 2:0, zagrebački Dinamo sa 4:1, Partizan sa 3:2, a odlučujuća je bila utakmica sa Crvenom zvezdom koju smo savladali sa 3:1. Ja sam kao levi bek bio drugi strelac Vojvodine.

Prelazak u Partizan (preko 250 utakmica) bio je nagrada za zaista sjajne partije?

- U prve dve godine je dominirala Crvena zvezda, koja je imala najbolji tim u istoriji. Ali smo sledeće dve mi bili superiorni, to je bilo ono Osimovo vreme. Bila je to sjajna ekipa koju su poremetili rat, sankcije, nemogućnost da u Evropi igramo na Stadionu JNA, nego smo se seljakali od Mostara do Istanbula... Imali smo kompaktnu i balansiranu ekipu i u normalnim uslovima mogli smo da ostavimo pečat i u Evropi.

Pročitajte još Milko Đurovski za “Novosti” prvi put otvoreno o prelasku u Partizan: Da je htela Zvezda bi me zadržala

Šta će vam iz tog perioda ostati večno u sećanju?

- Pa, sigurno vreme kada smo nadjačali Zvezdu i bili superiorni, a od utakmica, pre svega meč sa Seltikom u Glazgovu koji je po mnogo čemu bio neobičan i duele sa Špancima. Sosijedad smo izbacili na penale, a Hihon je bio bolji od nas sa bele tačke. U Hihonu smo izgubili sa 2:0, revanš smo, nažalost, igrali u Istanbulu, pobedili smo samo sa 2:0, a treći gol je konstantno visio u vazduhu. I onda je bela tačka postala crna, a da smo te, 1992. godine prošli Špance, mislim da bismo daleko dogurali.

SKAUT MANČESTER JUNAJTEDABUDA Vujačić je već 12 godina pod ugovorom sa velikim Mančester junajtedom kao skaut za Jugoistočnu Evropu.

Sledeća stanica Lisabon?

- Četiri godine u Sportingu smo imali odličnu ekipu, ali je Porto tih godina dominirao u portugalskom fudbalu. Nismo uspeli više od drugog mesta, igrali smo i tri finala Kupa i samo smo jednom slavili. Taj trofej je osvojen posle 14 godina posta. A za Sporting su tada, između ostalih, igrali i Figo, Paulo Sousa, Amunike, Najbet, Balakov i Jordanov...

Kraj u dalekom Japanu?

- Povreda u dresu reprezentacije Jugoslavije protiv Rumuna, 27. marta 1996, me je dugo odvojila od terena. Prednji ukršteni ligamenti, meniskus, ma koleno se "raspalo" i oporavak je trajao godinu dana. Vratio sam se na teren, ali više nisam igrao na starom nivou i otišao sam u Vizel Kobe, gde sam proveo godinu dana.

Pročitajte još Šoškić: Žestoko su me povredili neki ljudi iz Partizana

Jedno vreme ste bili i sekretar stručnog štaba u reprezentaciji?

- Jesam, mada sam tada razmiljao o trenerskom poslu. Zato sam i prihvatio taj posao, sedeo sam na klupi, posmatrao iz drugog ugla ono što sam decenijama gledao sa terena, analizirao kako razmišljaju selektori. Na kraju sam ipak odustao od ideje da budem trener jer nisam bio spreman da živim nomadskim životom i da nikada ne znam šta nosi sutra.

Zašto vas nema u srpskom fudbalu?

- U domaćem fudbalu, čast izuzecima koji su zaista veoma retki, na važnim mestima sede kompromitovani ljudi kojima tu nije mesto. Oni su često ili sa fudbalskog dna ili su ušli u fudbal radi lične promocije i zadovoljenja ličnih interesa. Takođe je veoma značajno, ako ne i odlučujuće, koliko su ponizni prema vlasti i koliko se uklapaju u aktuelne političke trendove. Sebi ne bih dozvolio da sa takvim ljudima radim, jer onih koje cenim i poštujem tu nema.

Baš ste ogorčeni na današnji fudbalski establišment?

Pročitajte još Ivan Gudelj: Svet mi se srušio, ali sam sve pobedio

- Kako ne bih bio. Oni koji to ne zaslužuju i koji su polusvet, sede tamo gde im definitivno nije mesto. Nažalost, fudbal je preslikana slika stanja u našem bolesnom društvu. Bitno je biti beskičmenjak, podoban, klimati glavom. I poželjno je da što manje znaš. Jer, ako nemaš kvalitet i znanje, moraš da budeš klimoglavac, a to onima koji danas vedre i oblače veoma prija. Dok se celo društvo ne promeni, ne može fudbal da bude zdravo tkivo u bolesnom organizmu.

Malo je onih koji govore ono što misle?

- Pre svega, ja sam uvek govorio otvoreno ono što mislim. I može mi se, jer nemam nikakve ambicije u našem fudbalu. Shvatio sam da je lakše sedeti sa prijateljima i piti kafu nego biti deo te otužne priče. Zato je i moja građanska dužnost da pokažem svoj bunt, da pokažem da sam svestan šta se događa ne bi li naš fudbal i društvo u celini nekada doživeli neophodnu katarzu od koje su, objektivno, jako, jako daleko.