Ivan Gudelj: Svet mi se srušio, ali sam sve pobedio

IVAN Gudelj (21. april 1960, Imotski) sa 26 godina je bio blizu toga da dodirne zvezde, nosio je kapitensku traku u Hajduku i reprezentaciji Jugoslavije, bio na meti Real Madrida, Barselone, Mančester junajteda, Bajerna, Juventusa... A onda ga je pogodio grom iz vedra neba, saznao je da mora da završi karijeru zbog teškog oblika hepatitisa B. Ili, narodski rečeno - žutice.

Takav udarac je bilo teško izdržati na nogama?

- Srušio mi se svet. Kada sam bio na vrhuncu, kada mi je sve išlo od noge, shvatio sam da je to kraj fudbalske karijere. Taj poslednji susret sa Crvenom zvezdom u Splitu, tog lepog septembra 1986. godine, nikada neću zaboraviti. Pred kraj utakmice sam izašao zbog iscrpljenosti. Ja, koji sam mogao dve utakmice da odigram u istom ritmu. Život mi je postao prava noćna mora. Žutica je na mene “udarila” sa svih strana, pao mi je imunitet, izgubio sam apetit, snagu, pojavila se virusna upala jetre...

Niste se predavali?

- Ne, jer su me držali vera i pozitivno razmišljanje. Skoro tri godine nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da više neću na teren, da svake nedelje mogu samo da gledam utakmice...

Hepatitis ste konačno pobedili u strogoj izolaciji katoličke ustanove kod Kelna?

- Pokušavao sam sve, na kraju sam završio u Nemačkoj, šest meseci sam proveo u komuni, blizu Kelna. Dane sam provodio izgovarajući molitve, hranio sam se po posebnom režimu, mikrobiotičkim obrocima. Uspeo sam na kraju da opet čvrsto stanem na svoje noge.

Kako ste izbegli depresiju?

- Dokazao sam da se s jakom voljom može sve napraviti. Ali moraš da budeš jak, da nađeš snagu, veru, volju, duhovnost, da znaš šta možeš, hoćeš, da gledaš unapred, da se ne osvrćeš na prošlost, naravno, da je i ne zaboraviš, jer ona može da ti diže moral, a mora i da te opominje.

Bili ste predvodnik sjajne generacije, sigurno ne želite i ne možete da zaboravite fudbalske uspehe?

- Taman posla, zato i kažem da se na sve mora gledati pozitivno. Kako da zaboravim da sam sa juniorskom reprezentacijom u Poljskoj 1978. bio vicešampion, a godinu dana kasnije u Beču i šampion Evrope. I da sam proglašen za najboljeg igrača na tom takmičenju. Kako da zaboravim da sam od 1979. godine bio član seniorske reprezentacije Jugoslavije za koju sam odiigrao 33 utakmice i postigao tri gola. Kako da zaboravim da sam u Sofiji 1982. godine postao najmlađi kapiten u istoriji fudbalske reprezentacije Jugoslavije. Kako da zaboravim da me je francuski “Ekip” 1982. godine uvrstio u idealni tim Svetskog prvenstva. Kako da zaboravim da me je veliki Franc Bekenbauer zvao u reprezentaciju sveta. Ne, to se ne zaboravlja.

Ostali ste u fudbalu, trenirali Primorac, Zadar, Dubrovnik, austrijski Vorvart, a skoro dve decenije ste radili s mlađim kategorijama u NS Hrvatske?

- I to je ono najlepše, obožavam da prenosim svoje znanje deci. Ponosim se što sam stvarao igrače. Osim Rakitića, sve velike igrače koji sada nose dres reprezentacije Hrvatske, ja sam trenirao. I dalje sam aktivan, instruktor sam u FS Hrvatske u Dalmaciji, predsednik Stručne komisije za dalmatinsku županiju, instruktor za celu Dalmaciju zadužen za razvoj fudbala.

Knjiga “Ivan Gudelj - Hajdučka priča” je veoma poučna, a vaše promocije izuzetno posećene, bilo ih je do sada čak 83?

- Moja životna priča ima poruku. Za sve mlade, ali i za njihove roditelje, za sve one koje zadesi neka muka. Ja sam svoju muku preusmerio, kanalisao, i uz veru u Boga uspeo da pobedim bolest i nastavim da živim. Moja igračka karijera je, nažalost, trajala kratko, ali je pokazala koliko je tanka crta između “neba i zemlje”. Imao sam ceo svet na dlanu, a onda, bukvalno preko noći, nisam imao ništa. Ili, tačnije, morao sam da krenem od nule, od početka. I da prvo pobedim bolest, a onda vidim šta ću i kako ću. Uvek postoji način kako da se prevaziđe problem, ali uz mnogo odricanja. Moja filozofija je bila jasna. Ima mnogo porodica koje imaju mnogo većih problema od mojih, pa žive s time i bore se. Život je često surov, ja sam ostao i bez supruge, koja je preminula, a opet nisam stao, posustao, ni zbog nje nisam na to imao pravo.

“Hajdučka priča” je obišla staru Jugoslaviju, promocije su održavane širom Hrvatske, ali i u Herceg Novom, Vršcu, Igalu, Apatinu, Beogradu?

- I svuda se osećao onaj pozitivni naboj, zbog čega sam ponosan. Sport je taj koji veže ljude, na mojoj promociji u Igalu bili su i Mojaš Radonjić i Miloš Drizić, u Split je došao Čedomir Petrović, Čkaljin sin, sjajno smo se družili i veliko mi je zadovoljstvo što sam ga upoznao.

I pored svega, uspeli ste da završite i fakultet?

- Da ne bih pao u depresiju, morao sam nečim da se bavim. Višu trenersku školu sam završio u Beogradu kod dr Veljka Aleksića, ali i fakultet u Zagrebu. Kada sam morao da zaboravim na igračku karijeru, dakle, po prebrzom i neočekivanom kraju karijere, upisao sam Kineziološki fakultet u Zagrebu i, posle šest godina studiranja, završio sam ga u 40. godini. Posle svakog datog ispita osećao sam radost, oduševljenje i bio sam još korak dalje od depresije, koja je mogla biti opasna za mene baš kao i bolest. Moja poruka, reći ću to još jednom, svakako je da volja pobeđuje i najteže protivnike. Pa i bolest!

Na redu je i dokumentarni film?

- Snimanje bi trebalo da počne iduće godine, a reditelj je Tomislav Žaja, čovek koji ima mnogo nagrada kada su dokumentarni filmovi sa socijalnim temama u pitanju. I Bane Trifunović snima film o Piksiju. Mislim da će moja životna priča i na platnu imati poruku, jer je to i najvažnije. I Dijego Maradona je imao hepatitis. Mnogo dece muči ova opaka bolest pa nije čudo što se u ovu priču uključila i UEFA. Ja se i na ovaj način borim da udahnem optimizam i energiju onima koje zadesi ta nesreća. I da pokažem da postoji mogućnost da se radi ono što se voli, makar na neki drugi način.

Ivan Gudelj je u svoje vreme bio prototip modernog igrača koji su se pojavili desetak godina kasnije. I znalac i trkač koji je bio ispred svog vremena. Bolest ga je zaustavila kada je imao svet na dlanu, kada je trebalo da napravi vasionsku karijeru, ali ga nije pobedila.