MILUTIN Šoškić (31. 12. 1937, Peć), golmanska legenda (50 puta reprezentativac Jugoslavije), ljudina, intelektualac, Srbin od glave do pete. Što na um, to na drum. Šole potiče iz domaćinstva u kojoj je reč bila svetinja, a laž nije postojala. Ta iskrenost mu se često obijala o glavu, ali on je uvek bio i ostao - svoj.


* Čitava karijera Partizan (18 godina) i Keln (5)?


- Došao sam u podmladak Partizana 1948. i do 1966. odigrao 371 utakmicu. Zadovoljan sam vremenom koje sam proveo u Humskoj, kao i rezultatima, ali nikako da prežalim finale Kupa evropskih šampiona. Naš poraz od Real Madrida (2:1) trebalo je da bude nauk sledećim generacijama, jer pali smo ne na fudbalskom nego na organizacionom planu. Bili smo prepušteni sami sebi, ali je bilo dosta krivice i do nas igrača. Zadovoljili smo se samim ulaskom u finale, a i živelo se nesportski, što se odrazilo na rezultat.


* Nemačka vam se pozlatila?


- S jedne strane jeste, s druge, donela mi je mnogo problema, bola. Bio sam u Kelnu pet godina, ali sam skoro godinu i po dana bio van terena, jer sam dva puta lomio istu nogu. Nije dobro srasla i ponovo je pukla. Ali oporavio sam se i zaista dobro branio, tako da su mi čelnici kluba dali blanko ugovor, trebalo je samo da upišem cifru. Imali smo sjajan tim sa Overatom, Veberom, Lerom, Magnusonom, kasnije se priključio Floe... Osvojili smo Kup Nemačke, bili četvrti. A ja sam i pored toga želeo da se vratim u Partizan. Ivan Ćurković je otišao u inostranstvo, ali očigledno nisam bio pogodan za saradnju. A moja jedina krivica je bila samo to što sam bio iskren i uvek govorio ono što mislim. Moj jezik nije bio dugačak, niti je bio prljav, a moje reči su uvek bile dobro uperene, i pogađale su one koji su bili krivi.


* Poznati ste kao veliki vernik, kako su se slagali crkva i generali?


- Nisu me nikada dirali po tom pitanju. A ja sam uvek, bila utakmica mala ili velika, imao svoj ritual. Na terenu sam stajao mirno i u sebi čitao Očenaš. To sam radio i kada sam bio u Americi, svira se njihova himna, a ja žmurim i tiho izgovaram Očenaš. Rodio sam se na Kosovu, odgajan i spasen u Pećkoj patrijaršiji, i to je duboko urezano u meni...


SREĆNA PORODICA * MIR i spokojstvo vam donose deca u unuci?
- Ja sam srećan čovek i ponosim se ćerkom i trojicom sinova. Imam i petoro unučadi, svi vole sport, ali mislim da će Andrija Pavlović (15), koji sada igra u Voždovcu, napraviti karijeru, jer je fudbalski fanatik.


* Živo ze sećate tih vremena, dok o tome pričate, samo što vam suze ne poteku?


- Balisti su za vreme Drugog svetskog rada spalili našu kuću. Pre toga izveli su nas troje dece i majku, a u kuću ubacili stoku, živinu, psa. I sve zapalili. Ja i danas, vrlo često, u snu čujem jauke šar-planinca koji je pokušavao da izađe iz zapaljene kuće i budim se sav mokar. Četiri godine smo živeli u Pećkoj patrijaršiji, u barakama, ali ljudi danas ne shvataju koliko ta prošlost znači za mene. Zato sam se iz Amerike vratio u Srbiju, iako su deca bila protiv toga.



* Zato ste, dok ste boravili u Americi (1993-2006), pisali patriotske kolumne koje su se prenosile i u Srbiji?


- Da, pisao sam ono što sam osećao, ali sam uvek govorio istinu. Bilo je tema koje se Amerikancima nisu sviđale, međutim, nisam imao nikakvih problema, jer oni iznad svega cene iskrenost. A i nije meni bilo lako bilo šta reći, pa ja sam kao Srbin sedeo na klupi reprezentacije Amerike ravno 235 puta! Pet puta smo bili učesnici Svetskog prvenstva, otkrio sam i afirmisao Breda Fridela, Tima Hauarda, koga sam pronašao na basketu, Kejsi Kelera... I tamo sam mogao da ostanem koliko hoću, ali me je nešto jako vuklo da se vratim kući. I vratio sam se. A zbog narušenog zdravlja sam prestao da pišem.


* Razočarali ste se u ljude?


- Žestoko sam povređen, pre svega jer sam radio s nekima koji su me razočarali. Kada sam bolestan ležao u bolnici dva meseca, gotovo niko iz mog Partizana me nije posetio niti pitao za mene. Moram da izdvojim Milana Obućinu, i Dragan Đurić me je posećivao, zvao me je i Moca Vukotić, i tu stavljam tačku. A moram da zahvalim prijateljima iz Crvene zvezde: Šekularac, iako i sam bolestan, često me zove, Duda Maravić se prema meni ponaša kao da sam mu najrođeniji, pa Vladica Popović, javi se i Dule Savić, pa Zoran Simović, Diša Stefanović iz Šapca. I naravno, Joca Otašević, koji nije iz fudbalske priče, ali je moj prijatelj za sva vremena.


UZ JAŠINA U TIMU SVETA * BRANILI ste i za tim sveta?
- Na prvom spisku je bilo 85 igrača, a mene je predložio ser Stenli Raus. Doživeo sam da na "Vembliju" zamenim Lava Jašina, možda najboljeg golmana svih vremena, mada su u to vreme branili i velikani Grošič i Beara. I danas ima sjajnih golmana: Bufon, Kasiljas, Nojer, De Hea, Kurtoa, Oblak...



* Pogodili su vas i sukobi u Partizanu?


- O tome neću ni da pričam. Dve strane hoće da isteraju svoje, ali Partizan je samo jedan. I samo je klub važan, nikako pojedinci. Ne, ta tema me toliko izjeda da mi je muka kada vidim šta se sve dešava u klubu. Jedno je sigurno, ja neću da se mešam. Partizan je moja kuća, moj dom, zauvek. Ja, na primer, nikada nisam pravio probleme što nikada nisam dobio šansu da budem prvi trener, niti me je to zanimalo, iako sam radio sa Bićetom Mladinićem, Zokijem Miladinovićem, Josipom Duvandžićem, Milošem Milutinovićem, Nenadom Bjekovićem.



* Nekako vam se, kroz karijeru, vaš donkihotovski ponos obijao o glavi i kada je reprezentacija u pitanju?


- To je posebna priča. Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. osvojili smo zlato, ja sam branio sve utakmice osim finalne, kada smo savladali Dansku sa 2:1. Na gol je stao Blagoje Vidinić, ni danas ne znam zašto. Možda zato što sam odbio da idem na olimpijsku zakletvu zato što je u njoj pisalo da smo čisti amateri, a mi to nismo bili. Ili što sam posle utakmice sa Bugarima, kada je bilo 3:3, bio drzak prema članovima selektorske komisije: Lovrić, Ćirić, Ruševljanin su na nas vikali misleći da smo ispali, a nama je i remi bio dovoljan da idemo dalje. Iste godine smo igrali u finalu Kupa evropskih nacija i opet sam ja čuvao gol sve do finala, u kome su Rusi golom Ponedeljnika u 113. minutu stigli do zlata. I opet je na toj, najvažnijoj utakmici, branio Vidinić i opet ne znam zaštio je doneta takva odluka. Moglo je to da se dogodi i na Svetskom prvenstvu u Čileu, kada smo bili četvrti. I tada je trebalo da se preselim na klupu, ali su se reprezentativci pobunili i ja sam ostao na golu.


* Ali niste otišli na SP u SR Nemačkoj?


- Miljan Miljanić je bio veliki trener i čovek, ali je voleo da drži banku. Tražio je od nas da nosimo sveske i olovke i da zapisujemo ono što on priča o sledećem protivniku. Ja nisam doneo ni svesku ni olovku, ali nisam ni otišao na Mundijal u SR Nemačkoj.



AMERIKANCI I SRPSKA POGAČA

* NAUČILI ste Amerikance šta je srpska pogača?

- Amerikanci su 1994. prvi put igrali na SP i još bili domaćini. Pred debi sa Švajcarskom igrači su bili nervozni i selektor Bora Milutinović me pitao kako da ih vratimo u normalu. I ja kažem mojoj supruzi da napravi srpsku pogaču sa krstom i tekstom: "Napred Amerika". Donesem je u sportski centar, a tamo gradonačelnik Kalifornije, guverneri, kongresmeni... I u kratkom govoru im objasnim da su na ovaj način srpski vojnici pričešćivali kada su odlazili u rat. I pobeđivali. Ameri su samnom lomili pogaču, umakali je u so i potpuno se opustili. Posle je ta pogača išla po čitavoj Americi i bila nam talična. Na SP u Francuskoj 1998. pogaču nisam doneo jer mi je žena umrla, i izgubili smo sve utakmice. A onda su mi Amerikanci rekli da su bili malerozni jer nije bilo srpske pogače.