Jedan od najpoznatijih srpskih pisaca Borisav Stanković, svaki red u svom bogatom književnom opusu posvetio je rodnom Vranju, njegovim stanovnicima, njihovim običajima i temperamentu. Istoričari su zapisali da je u njegovim delima čežnja za rodnim gradom, gradom sevdaha i karasevdaha bila gotovo opipljiva. Iako u Baba-Zlatinoj ulici postoji muzej-kuća u kojoj je pisac rođen, malo je poznato da je on u rodnom Vranju sagradio kuću u kojoj nikada nije živeo, ni on ni njegovi potomci.

PROČITAJTE JOŠ: NA DUBLjEVIĆE SE OKOMILA SUDBINA: Jedva spajali kraj sa krajem i pre nego što im je vatra sve progutala

Bora je od tadašnje Skupštine opštine Vranje zahtevao da mu daju plac na kome će sagraditi kuću, što je i učinio 1926. godine. Kuća se nalazi u Ulici kneza Miloša u Vranju i gotovo je identičnog izgleda u odnosu na ono kako ju je Bora sagradio.


PROČITAJTE JOŠ: Srbija bogatija za dva orla krstaša

U martu 1927. godine Bora je penzionisan, nažalost u oktobru je preminuo, ne dočekavši da živi u toj kući. Pripovedalo se da je Bora jako patio što je kuću baba Zlate u kojoj se rodio, morao da proda na drugoj godini fakulteta, jer mu je nedostajao novac za završetak školovanja, te da je zbog toga želeo da živi u rodnom Vranju - kaže- Lidija Ilić, kustos Muzej kuće Bore Stankovića.

Upravo tu bakinu kuću koju je Bora prodao Opština je otkupila početkom 20. veka i sada se tu nalazi muzej-kuća, koja je najposećeniji turistički objekat u gradu. Pričalo se da je Bora i u Beogradu tražio kuću koja će ga podsećati na baba Zlatinu i rodno Vranje i da je bio posebno ushićen što će u Vranju napraviti dom, iako njegova supruga i kćeri nisu bile oduševljene tom idejom.

- Malo je poznato da je Bora sa svojom porodicom i po mesec dana godišnje boravio u Vranju, tačnije u Vranjskoj Banji, a pričalo se da je njegova supruga Angelina često donosila darove Ciganki Maliki Eminović, čuvenoj Borinoj Koštani - priča Lidija Ilić.

Bora Stanković

Ona kaže da Muzej poseduje fotografije iz devedesetih godina, ali da joj nije poznata vlasnička struktura kuće.

Iako se kuća nalazi i jednoj od najprometnijih gradskih ulica, odiše mirom. U dvorištu zatičemo Veru Dimić, koja kaže da je stekla stanarsko pravo u ovoj kući, ali se nada da će uspeti da je od potomaka otkupi.

- Živim ovde još od 1964. godine, sada smo samo ja i unuk tu. Kontaktirala sam sa Borinom unukom Zorom, ali je ona preminula. Mi smo u kuću mnogo uložili, iako vizuelno nije promenjena, ali sa druge strane nismo njeni vlasnici i videćemo da li postoji mogućnost da je otkupimo - priča ova žena.

Uspomenu na Boru Stankovića čuvali su njegovi potomci Zora Davidović, njegova unuka i njen sin, Borin praunuk Zoran Davidović, koji su nažalost preminuli nedavno. Oni su bili česti gosti Vranja, više puta su govorili da im je žao što kad god budu tu oni spavaju u hotelu, jer nisu imali ništa od nekretnina u Vranju.

"PENZIONERKA"

Iako se o ovoj kući malo zna, Rista M. Simonović u svom kapitalnom delu "Društvena istorija Vranja", zabeležio je da je Bora u leto 1924. godine, "u Vranju tražio ono što je zauvek izgubio i prodao", hteo je da povrati rodnu kuću, ali mu to nije pošlo za rukom, jer novi kupac nije želeo da čuje za to. U knjizi se navodi da pomoću Opštine u Vranju podiže novu kuću u blizini naselja Saraina, takozvanu penzionerku, u kojoj je želeo da se nastani, ali u tome nije uspeo.